РАЈНА ДРАГИЋЕВИЋ: Све је више бораца за неписменост

Професорка Филолошког факултета у Београду Рајна Драгићевић постала је позната по томе што се крајем јуна 2013. године обратила својим апсолвентима, што је одјекнуло у електронским и штампаним медијима, позивајући их да се изборе за своје место у друштву и пруже отпор примитивизму. Ова научница, поред рада на Београдском универзитету, ангажована је и на пројектима Института за српски језик САНУ и Матице српске. Заједно са другим нашим лингвистима радо се одазвала и позиву „Политике” да пише о српском језику. Са њом смо разговарали и о актуелним темама наше језичке културе.

Језик одражава стање духа једне заједнице, региструје промене које се у њој дешавају. Како савремени српски језик одражава наше друштво?

Већина људи жели да се изражава у складу са нормом матерњег језика, јер је неговани језички израз одувек био огледало образованости и престижа. Људи се труде да унапређују своју језичку културу и тај процес се наставља и након завршеног школовања. Нико од нас није довољно језички образован да не би могао и даље радити на унапређивању језичке културе, јер је савршен језички израз недостижни идеал. Међутим, време у коме живимо је време рушења идеала. Посебно су на мети темељи друштвене организације, а у њих свакако спада и језик. Преиспитују се и ниподаштавају основне вредности. Доводи се у питање оно што никад није.

Модерно је бити лош ђак уместо „штребера”, ствар је накарадног стила не поштовати пра­во­пис. На који начин „ло­ши ђаци” угрожавају „доб­ре ђаке”?

Једна од невероватних појава чији смо сведоци јесте промоција неписмености. Све је више оних који се отворено боре за право на њу. Нажалост, велику улогу у томе има интернет. Много корисника друштвених мрежа нема ни елементарну језичку културу. Уместо да се потруде да је стекну или унапреде, они се залажу за права неписмених, а писмене који их на мрежама опомињу на неписменост називају ни мање ни више него „граматичким нацистима”. О томе је објављен и један инспиративан текст управо у „Политици”, у коме аутор без устезања каже да је „нападати људе по линији правописа у најмању руку непристојно”. А да ли је пристојно, међутим, писмене којима смета неписменост називати нацистима? Када је Секретаријат за културу града Београда у сарадњи са Катедром за српски језик Филолошког факултета покренуо корисну акцију „Негујмо српски језик”, поред бројних позитивних реакција, било је и оних негативних, и то, што је несхватљиво и парадоксално, чак из редова стручњака за српски језик. Неке колеге су акцију назвале расистичком (осим што смо нацисти, постадосмо и расисти!), ваљда због тога што погрешно мисле да неговање књижевног српског језика подразумева гушење дијалеката. Ред који мора бити успостављен у сваком систему, па и у језичком, они би заменили анархијом, очигледно не схватајући до каквих би све штетних последица то довело. Шта очекивати од шире јавности ако смо дошли до тога да се и неки стручњаци за српски језик боре против неговања српског књижевног језика!

Да ли је непоштовање језичке норме само наш проблем?

Немаран однос према матерњем језику постаје глобални проблем. На светском нивоу постало је „модерно” бити неписмен. У Русији, на пример, однедавно постоји покрет младих корисника друштвених мрежа који се анархистички односе према свом матерњем (руском) језику. Они себе називају „падонки” (буквално: људи са друштвеног дна). Падонки пишу не поштујући норму руског језика, скраћујући и изврћући речи како пожеле. Једино правило је да нема правила. Тај језик назвали су „падонкафски” или „албански” (због тога што албански доживљавају као далеки егзотични језик). Падонки су постали толико упадљиви да је њиховом „албанском” језику 2013. године посвећена књига „Самоучитељ албанског”, коју је написао проф. др М. А. Кронгауз. Када се све ово има у виду, постаје јасно да је комуникација на интернету изазвала талас отпора неписмених према писменима и тихи рат међу њима. И у нашем друштву, као и у многим другим, дошло је, дакле, до још једне поделе међу грађанима.

Kaко се уопште изборити са кварењем језика, на пример рећи „прикачити” уместо „атачовати”, или заменити израз „селфи” неким српским изразом?

Проблем на који сам управо указала је сасвим нов и ја га доживљавам као друштвени, а не само језички феномен. Некада је постојала несумњива жеља говорника српског језика за подизањем језичке културе. Данас је и та жеља доведена у питање. Изгледа да ћемо морати ученицима, студентима и свим грађанима Србије прво да објаснимо да је важно бити писмен и да треба неговати српски књижевни језик, пошто се, очигледно, многи преиспитују у вези с тим, а тек када са тим рашчистимо, можемо кренути у борбу против „атачовања”, „селфија”, итд. Пре неколико месеци, студенти су ме изненадили својом креативношћу када сам их замолила да преведу „селфи” на српски. Понудили су неколико десетина спонтаних одговора: аутослика, јајић, личњак, огле­далослик, особ­њак, самоја, самић, самослика, самофотка, самофотографи­ја, самошкљоц, сво­јељуб, сво­јић, својко, својфот, себеблиц, себић, сликосеб, соп­ствењак итд. Најчешћи одговори били су: самослика, себић и (шаљиво) својко. Када бисмо се потрудили да негујемо лексичку норму и да форсирамо у школи и медијима добре преводе страних речи, неки од њих би временом заживели.

Да ли су англицизми или колоквијални говор ште­т­ни за српски језик?

Не треба по сваку цену изгонити стране речи из српског језика. Стручњаци за лексикологију и грађење речи запазили су да постоји неколико тенденција у богаћењу лексичког фонда у свим словенским језицима. Међу њима су интернационализација и интелектуализација. Ови процеси су повезани. Много нових речи које обично долазе из енглеског језика (а могу и не морају имати порекло из грчког и латинског)  служе за интелектуализацију лексике многих језика, па и српског. Обично су у питању апстрактне речи: ренационализација, суперинфлација, дигитализација, визуелизација, натуралист, илузионист итд. Кад год је то могуће, требало би за ове речи пронаћи домаћу замену, али понекад то није могуће, а врло је важно интелектуализовати лексику, а, преко ње, и говорнике.

Како се језик богати и шири, а не губи на својој аутентичности?

Ако се језик богати из сопствених извора, неће изгубити на својој аутентичности. Важан задатак наставе српског језика морао би бити развијање свести код ученика о томе да када не знају неку реч или ако она не постоји, треба да је изграде неким творбеним процесом од домаћег језичког материјала уместо да је позајме из енглеског језика.

Какав је Ваш однос према нормирању језика?

Иако сам до јуче била врло критична према претеривању у нормирању српског језика, данас, када сам упозната са свим појавама које сам овде представила, знатно сам ублажила свој ранији став – важно је неговати језичку норму и језичку културу јер ћемо се суочити са озбиљним последицама ако систем вредности у свим сферама, не само у језичкој, будемо изграђивали вођени само једним принципом – рушењем свега у шта су наши претходници улагали своју духовну снагу. Духовне вредности треба преиспитивати, али их не треба немилосрдно рушити.

Тагови: Писменост, Рајна Драгићевић, САНУ, Филолошки факултет