РАЈКО ПЕТРОВ НОГО НА „ТРГУ ОД ЋИРИЛИЦЕ“: Иконостас, Укућани, Преци, то је једино што нам је после овог расула преостало

Књижевник Рајко Петров Ного, пјесник који је уз земљака Гока Ђога током последњих деценија непрекидно својим стваралаштвом био у центру наше пажње и дивљења, доживио је највећа признања, али и оспоравања. Због своје поезије морао је да напусти град у којем је живио, Сарајево. Из Сарајева, гдје је био непожељан, стигао је у Београд. Ипак, његово дјело доживјело је бројне преводе на многе језике свијета. Али, он је наставио својим стихом да брани свој, српски језик и ћирилицу. И попут Ђога, и он је на Тргу од ћирилице као и прошлог љета, приредио незаборавно вече. Казивао је бројној публици своје стихове и за дјецу и за одрасле, вратио се Рајко Петров Ного и добим старим стиховима попут пјесме „Није све пропало када је пропало све“, али и представио нове пјесме из своје последње збирке „Преко пепела“, коју је издала новосадска „Православна реч“.

Публику је задивио, па ником није сметало што је пробијен термин вечери, јер била је то прилика да се чује добра поезија. Рајко Петров Ного је био непосредан, а атмосфера домаћинска.

– Биљежио сам оно што ми се чинило да морам, као да полажем рачун себи – објаснио је Ного.

Његовом оку и његовом срцу ништа не може да промакне. Да је тако, то знају генерације поштовалаца бунтовне, родољубиве поезије па се одавно зна, како је неко рекао, „послије његових стихова као да смо се хладном водом умили“, јер, тај стих вас отријезни изводи на прави пут. На тргу од ћирилице чула се исповједна поезија најчистијег кова, она врста исповједне поезије коју су његовали сви најбољи пјесници свих времена, она исповједна поезија која је код нас у вријеме самоуправљања пала под цензорски удар оних „умних“ зналаца којима је и искреност поезије била зазорна.

О тој искрености Рајка Петровог Нога прексиноћ је говорио књижевни критичар Желидраг Никчевић који је примјетио да је овај пјесник „станац камен српског пјесништва“.

– О томе свједоче безбројни стихови Рајка Петровог Нога, који, због свог звука и етичности, као да су истесани у камену и често личе на записе са стећака. Ријеч је о лирици невјероватне осјећајности. Ного васкрсава народну мисао, народну лирику и показује да у епској поезији `није све пропало кад је пропало све`, како каже његов стих. Овај велики бунтовник који се тако дрско уплео у националну причу, упорно стварајући плетиво српске фантазије. Он кроз своју саборност, своју пјесму, усваја стихове најбољих српских пјесника као пјесму једног малог, а великог народа, који се дуго није дао у ланце везати. Његова поезија се уклапа у нашу идеју да на овом Тргу, уз наше храмове, поред бисте Алексе Шантића, чујемо врхунцу српску поезију, да на тренутак ослушнемо заједно ту истинску акустику стихова наших најбољих пјесника, јер у њој језик се најљепше развија. Ми осјећамо снагу и љепоту тог језика који нас држи на окупу поред наших храмова – казао је Никчевић.

Вече је трајало још дуго, Рајко Петров Ного је својим стиховима причао и свједочио, опомињао и казивао на радост публике. Ређале су се „Балада о води“, „Гдје су људи ако свеци раде“… преставио је, затим, своју нову књигу.

– Састоји од три поглавља, Иконостас, Укућани и Преци, и то је оно, ако хоћемо поштено, једино што нам је после овог расула преостало – објаснио је Ного.

Рецитовао је и своју пјесму посвећену Петру Петровићи Његошу, написану прије двије године обиљежавајући јубилеј рођења великог пјесника, мислиоца и владара, који, примјетио је Ного, владе Србију и Црне Горе „нису обиљежиле достојно овом генију срског језик, културе и историје“.

У поеском надакнућу протекло је једно дивно вече, која ће публика, засигурно, дуго памтити. А, то је квалитет коју прижељкују организатори манифестације Трг од ћирилице.

Тагови: Рајко Петров Ного, Трг од ћирилице