РАДОВАН ПИЛИПОВИЋ: Ореоли и сенке
Фото: pravoslavie.ru
Из штампе је изашла књига „Ореоли и сенке – расправе из историје Српске Православне Цркве у Независној Држави Хрватској 1941-1945. године“ аутора Радована Пилиповића. Књига кроз 22 расправе на различите теме покрива мартирску историју Српске Православне Цркве у Другом Светском Рату на простору Независне Државе Хрватске, сателитске државне творевине Хитлеровог „Новог поретка“.
Расправе и студије се односе на страдање српског верног народа, затим свештенства и епископата, успоне и падове културе сећања код Срба, као и спонатно развијање поштовања просијавших новомученика у другој половини XX века. Неки радови су били објављивани у црквеној и научној периодици, а неки се објављују по први пут. Од наслова се истичу: „Босанска крајина у Другом светском рату“, „Кардинал Евгеније Тисеран и Срби“, „Бискуп бањалучки Алфред Пихлер и Срби“, „Православни храмови као места страдања њихових верника“, „Преглед извора о генодицу над Србима у НДХ“, „Алојзије Степинац и хришћанско схватање историје“, итд.
Публикација је већег формата и опремљена је факсимилима и другим ликовно-документарним прилозима. Књигу је објавио Музеј жртава геноцида из Београда, а њено објављивање је у склопу реализације Протокола о сарадњи кога су потписали Архив Српске Православне Цркве и Музеј жртава геноцида 31. марта 2016. године.
***
УВОД
Српска Православна Црква је за време Другог светског рата на простору Независне Државе Хрватске 1941–1945. године била суочена са прогонима који су били део систематског усташког плана „решавања српског питања“, односно потпуне ликвидације српске нације. Масовна убијања православних Срба, прогони и депортације са територије Независне Државе Хрватске, започета кампања прекрштавања, тј. присилно и уцењивачко превођење на Римокатоличанство, као и пројекат организовања „Хрватске Православне Цркве“ уклапа се у општи зацртани и прокламовани усташки пројекат уништења српског бића, имена и историјских традиција. У историјској Војној Крајини (Лици, Кордуну, Банији и Славонији), затим у Далмацији, као и у Босни и Херцеговини, у мешовитим етничким и конфесионалним срединама, Српска Православна Црква, као најбољи израз и чувар српске националне свести, нарочито је била на удару.
До почетка зиме 1941. године организација Српске Православне Цркве, која се затекла у Незавинсној Држави Хрватској, била је разорена. Тројица епископа су били убијени у лето 1941, а један је подлегао ранама 1945. године (сви су проглашени и уписани 50 година касније у диптих и календар светих Српске Православне Цркве). Често на најсвирепије начине, уз манифестацију конфесионалистичке мржње, убијани су и парохијски свештеници и свештеномонаси. Најпоузданије статистике указују на чињеницу да су усташе убиле 171 свештено лице Српске Православне Цркве.
Са друге стране, Римокатоличка црква у Независној Држави Хрватској уживала је привилеговани положај. Од првих дана, како је екстремни националистички и клерофашистички хрватски усташки покрет преузео власт, подржан од немачких нациста и италијанских фашиста, Римокатоличка црква се ставила у друштвену функцију Независне Државе Хрватске. Било је, можда, очекивано да представници високог и нижег римокатоличког свештенства „у Хрвата“, према природи свога назначења, буду носиоци хришћанског морала и обичаја, да се супротставе расним законима Независне Државе Хрватске и одлучно ограде од политике убијања и прогањања Срба, Јевреја и Рома. Међутим, до свега тога није дошло. Напротив, Римокатоличка црква Независне Државе Хрватске користила је новонасталу ситуацију, те је имовина Српске Православне Цркве узурпирана и коришћена за римокатолички рад и мисију. Државни злочин Независне Државе Хрватске према Србима, Јеврејима и Ромима никада није осуђен од стране челних људи бискупског збора којим је председавао надбискуп загребачки Алојзије Степинац – духовни и верски вођа хрватског народа у времену Другог светског рата. Настојање водећих кругова савремене Римокатоличке цркве у Хрватској да оду даље од беатификације Алојзија Степинца (папа га је прогласио блаженим 1998. године), да овај „метрополита загребачки и кардинал“ буде проглашен за свеца изазвало је протест и, најблаже речено, узнемиреност од стране Српске Православне Цркве. Патријарх српски Иринеј у неколико је наврата писао папи Франческу, да би 10. јула 2015. године истакао у свом писму следеће: „Ми смо изразили бригу да би проглашење светим кардинала Степинца, виђеног међу православним хришћанима – притом не само у српској православној средини – и међу Јеврејима као веома контоверзна личност, могло изазвати узнемирење и огорчење, неминовно и да утиче и на католичко-православне односе уопште.“
На иницијативу папе Франческа формирана је Мешовита комисија која ће се бавити личношћу и улогом кардинала Степинца, а која би разјаснила све недоумице у вези његовим деловањем током Другог светског рата, као и непознанице у Степинчевом односу према Павелићевом режиму и Српској Православној Цркви у томе времену. Наведена аналитичка сагледавања Степинчевих поступака и њихових последица, и с обзиром на то да ће се Комисија бавити и периодом Степинчеве биографије пре Другог светског рата (1934–1941), даје наду да ће чињенице превагнути над пропагандом, те да ће се утврдити разлози за или против проглашења загребачког надбискупа и кардинала Алојзија Степинца светим.
Основа за евентуалну канонизацију кардинала Алојзија Степинца постала је чисто поље историјске науке, која, користећи документа и њихов контекст, може и треба да донесе свој суд. Мора се признати да је велики напредак то што у Комисији учествују римокатолички бискупи, православни епископи, као и представници српске и хрватске историографије. Српска јавност неколико година уназад прати сву узбурканост око Степинчеве канонизаиије. Канонизација је, свакако, унутрашња ствар Римокатоличке цркве и не одражава се на светотајински живот и црквену пуноћу православних, али може имати једну моралну поруку утичући на образовање и перцепцију прошлости узевши у целини.
У овој књизи сакупљени су ауторови радови на тему историјског положаја и судбине Српске Православне Цркве у Независној Држави Хрватској, објављивани у континуитету у српској црквеној штампи и другим часописима почевши од 2007. године. Како се откривала фактографија и ширила историјска перспектива, раније објављени текстови нису губили на значају, а новије написани су били још потпунији у аргументацији. Тиме се може објаснити и формална неуједначеност списа, што се, на првом месту, тиче начина цитирања извора и литературе, али то и осликава ауторову генезу бављења датом проблематиком.
Остајемо у нади да ова књига додатно поставља важна питања и фокусира неке проблеме из српско-хрватских и римокатоличко-православних односа средином XX века, а наоричто за време Другог светског рата. И на крају, велику благодарност дугујем проф. др Вељку Ђурићу Мишини, в. д. директора Музеја жртава геноцида у Београду, дугогодишњем пријатељу и ментору, који је подржао идеју и постарао се да рукопис у овом облику изађе у јавност.
Радован Пилиповић
