Радован Калабић: Уз „Писмо Мирославу Крлежи” (1)

Фото: Снимак екрана/Јутјуб

Ко је био Мирослав Крлежа, пријатељ Милета Будака и Јосипа Броза, човек који је у комунистичкој Југославији постао нека врста „литерарног папе” и идол марксиста и пацифиста?
Пред вама је предговор за нову књигу др Радована Калабића „Уз Писмо Крлежи од Марка С. Марковића“ коју је објавила Српска народна одбрана у Сједињеним Државама, на челу са председником Драганом Вујошевићем. Рецензент књиге био је Матија Бећковић, академик.

Део први: уместо предговора

1.

После пуних педесет шест година пред читаоцима је, коначно, прво отаџбинско и постхумно издање „Писма Мирославу Крлежи” од др Марка Србољубовог Марковића (1929–2012). „Писмо” је првобитно објављено у Паризу и у Минхену, у првој књизи Марковићевих „Југословенских писаца”. Оно је прошло скоро незапажено чак и у редовима српске емигрантске елите на Западу, да и не помињемо културну јавност у земљи, у којој је и само поседовање емигрантске штампе подлегало кривичном гоњењу. Витез високе српске културе знао је унапред да ће остати не само без одговора Мирослава Крлеже (1893–1981) већ и да ће се о његово књижевнокритичко писмено оглушити и армија његових сателита и апологета у земљи. Наиме, као интимус Јосипа Броза Тита (1892-1980) и државни пројекат пар еxсцелленце, Крлежа је тада био и службено промовисан у највећег хрватског писца и југословенског енциклопедисту XX века.

Те 1966, када Марковић у изгнанству објављује своју епистолу, Крлежа из раскошне виле на загребачком Гвозду 23, у коју се уселио 1952, увелико арбитрира и пресуђује о свим важнијим питањима у југословенској литератури и култури. Он се већ тада позиционира као живи, књижевни и лексикографски симбол титоистичко-усташке доминације у југословенској култури и уметности. Крлежин култ је недодирљив, а он сам је на врхунцу књижевне славе, партијске и друштвене моћи.[1]

Исте 1966. године Крлежа је за роман „Заставе” овенчан Његошевом наградом. За то дело, у коме је на себи својствен начин истовремено промовисао албански сепаратизам и подигао надгробни споменик Југославији, понео је 1962. НИН-ову награду за најбољи роман. Исте године примио је и награду „Владимир Назор” за животно дело, а нешто раније и Хердерову награду. Поред ранијих превода његових дела на чешки, пољски, француски и мађарски језик, у Аустрији су тих шездесетих година XX века била објављена и Крлежина сабрана дела. Преостало му је било још да се окруни наградом Нобеловог комитета Шведске краљевске академије наука па да заокружи своју међународну књижевну славу. Доиста, Крлежа је у три наврата номинован и за Нобелову награду, али је то највеће светско признање за књижевност 1961. припало, ипак,  његовом антиподу Иви Андрићу (1892–1975).[2]

У време објављивања Марковићевог „Писма” најплоднији хрватски писац налазио се на челу Југословенског лексикографског завода, који данас носи његово име. Крлежа је био и главни уредник „Енциклопедије Југославије”, чији су први делови почели да излазе 1955. у издању ЈЛЗ. До краја живота остао је у редовима Комунистичке партије Југославије, чији је члан постао 1919, практично на самом њеном оснивању. Крлежа је својевремено био посланик у Сабору СР Хрватске и у Савезној скупштини. До 1967. био је и истакнути члан ЦК СК Хрватске. Он је уживао свеколику потпору и доживотну личну заштиту свемоћног југословенског диктатора Јосипа Броза Тита. Крлежа је био и десетогодишњи потпредседник ЈАЗУ, у чијем је обнављању учествовао. Био је председник Савеза књижевника Југославије.

У редовно чланство САНУ Крлежа је примљен 1950, кад и Моша Пијаде, без претходног дописничког стажа. Дописнички стаж није постављен као услов ни када је 1959. Едвард Кардељ примљен за редовног члана највише и најзначајније научне и културне институције у Србији. Међутим, у случају Милоша Црњанског (1893 – 1977), који се у земљу вратио 1965. строго су поштована процедурална правила. Један од највећих и најзначајнијих писаца у српској литератури са индигнацијом је 1971. одбио кандидатуру за дописног члана САНУ. „Уосталом, никада не бих постао њихов члан”, огорчено је изјавио у приватном разговору Предрагу Палавестри.[3]

Крлежи је било допуштено да и у послератној Југославији на рачун Срба јавно износи и објављује најгнусније клевете, лажи и увреде, да отворено шири верску мржњу и распирује националну нетрпељивост, а да за то никоме не одговара нити да подноси рачуна. Тако је, на пример, у априлском броју „Републике” за 1954, само четири године након пријема у чланство САНУ, Крлежа Србе изнова назвао „ушљивим балканским циганима” и „багром за вешала”!

Једини међу оновременим Србима који је имао куражи да му одговори на ове његове „отровне и расистичке квалификације” био је пензионисани учитељ Антоније Анта Тодоровић (Призрен, 1880 – Београд, 1971). Због „Отвореног писма Мирославу Крлежи”, које је умножено на шапирографу кружило Београдом и Србијом, некадашњи комита, неустрашиви борац за српска национална права у Старој Србији и посланик у Скупштини Краљевине Југославије био је осуђен на три године затвора!

Стога се у Другој Југославији нико није ни усуђивао да Крлежу и његов стваралачки опус јавно доведе у питање. Или да га подвргне непристрасној књижевнокритичкој и естетској анализи, као што је то у свом „Писму” из 1966. учинио др Марко С. Марковић, прво перо српске политичке емиграције и аутор ненадмашне „Тајне Косова”.

2.

„Тај живи уз престо, лако је њему”, говорила је Исидора Секулић (1877–1958) за Крлежу још 1956.

„Штампа шта хоће и где хоће… Гледа са висине, ми смо за њега примитивци, ћевапи и црни лук, ћепенци попљувани мувама.”[4]

Кад није могао да оспори њихово широко образовање – као у случају Исидоре Секулић, а поводом њеног „Ђакона Богородичине цркве” – Крлежа се ругао најумнијим Србима и Српкињама пребацујући им како се „заносе православљем, тамјаном и ђаконима”.

Православље је, дакле, прва, главна и најкрупнија мета у његовом немилосрдном обрачуну са Србима и са Србијом.

Друга је српска ратничка и ослободилачка традиција, о којој је Крлежа још у међуратном периоду писао с презрењем, заогрнувши се плаштом апстрактног и патетичног пацифизма. Већ у одговару на „Фрицове” нападе у часопису „Данас” (1. април 1934), а поводом његовог чланка „Оклеветани рат”, објављеног у листу „Време” 16. марта 1934, Милош Црњански чврсто стаје на српско становиште. Чланак због кога је „клика марксиста” предвођена Крлежом сложно и као по команди „гракнула” на њега Црњански је објавио поводом двадесетогодишњице ступања у српску војску регрута из Старе Србије. Они су 1914. учествовали у одбрани Београда и Смедерева од аустроугарског војног напада. На самом почетку одговора Крлежи Црњански с поносом записује:

„У нашем народу ратничке особине најплеменитије су особине.”

Затим запажа да је Крлежа након преласка из Загреба у Београд постао нека врста „литерарног папе” и идол марксиста и пацифиста. Да се у престоници придружио марксистичкој кампањи његовог сауредника у листу „Данас” Милана Богдановића (1892– 1964), те да је само наставио своју страшну пропагандно-памфлетистичку делатност, којом је дуже од десет година, театрално и пакосно, засипао нашу књижевност.

„Јер парадокс је у томе што је тај ватрени пацифиста, у литератури грдна крвопија”, оценио је Црњански.

Црњански је отворено указао на крајњи антисрпски циљ оних који су водили широку кампању против његовог „Оклеветаног рата”. Заклоњени иза мирољубиве и антиратне позе, они су настојали да дискредитују и разоре националну идеологију уопште и славну српску слободарску традицију.

Занимљиво је да Крлежа, чувен и по својој маратонској полемичкој кондицији, није одговорио песнику „Ламента над Београдом” на његове оцене изнете у полемичком напису „Мирослав Крлежа као пацифист”. Заћутао је бивши питомац мађарске војне академије Лудовицеум у Пешти, који је из ње дезертирао и који за живота није омирисао барут на бојном пољу. Он је занавек остао без речи на ове завршне редове што их је у свом одговору записао Црњански:

„Како је мислио о рату на пример тај ’пацифист’, године када је Србија пропала 1915?

У једном загребачком дневном листу („Обзор” – прим. Р. К), те године 28. априла 1915. налази се огроман чланак који уздиже бљутаво у небеса барона Конрада фон Хетцендорфа, шефа аустријског генералног штаба.

Тај чланак, ја то тврдим ево под пуним потписом, писао је онај исти велики наш ’пацифиста’ данас, који ме је напао због мога чланка написаног о оним регрутима који су пали у одбрану Србије исте године када је г. Крлежа, очаран великим и генијалним стратегом Конрадом фон Хетцендорфом, са познавањем ствари, као бивши питомац академије у Пешти, низао безбројне епитете рата у славу тог крволока.

Такав је г. Крлежа као ’пацифист’.”[5]

Напрасно заћутавши у овој полемици с Црњанским око „пацифизма”, Крлежа, ипак, не одлаже своје антисрпско перо, само његову отровну оштрицу изнова окреће против православља. Већ у наредном, петом броју листа „Данас” из 1934. он објављује иронијско-поспрдни текст „Ускршњи прилози београдске штампе”. Богохулно и у стилу добро разрађене и вишевековне праксе обесвећивања Српског православног календара, Крлежа подругљиво коментарише пригодне васкршње написе Исидоре Секулић, Милоша Црњанског, Александра Белића и Станислава Винавера објављене те године у београдским листовима.

Након ове васкршње „ђаводицеје” забрањен је „Данас”, који је Крлежа покренуо заједно с Миланом Богдановићем, својим међуратним и поратним марксистичким саборцем  и књижевним истомишљеником из Београда.

3.

Станислав Винавер (1891–1955), један од 1.300 каплара, био је међу првима у нашој литератури који је још 1924. јасно и недвосмислено указао на франко-правашки карактер Крлежине мржње према Србима. У чланку „Београд и г. Крлежа / Загонетка г. Крлеже” Винавер као оснивач српске модерне први указује и на малограђанско и „цвичек-еуропејство” Мирослава Крлеже. Први преводилац најпознатијих дела Хашека, Раблеа и Твена био је уједно и први који је код нас стргнуо плашт с Крлежине критике српске буржоазије и Београда. Испод тог плашта Винавер је јасно уочавао да „г. Крлежин франковлук […] има дубоког основа, има темеља у души и срцу г. Крлеже”.[6] Био је то Винаверов одговор на Крлежине „Балканске импресије” о Београду. О главном граду Краљевине СХС Крлежа је писао као о месту које је захватила „поплава смећа и хохштаплера”, које су преплавили потомци „провалника и коњокрадица” као новопечени  „екселенције и дипломати”… [7]

Као резервни капетан И класе Винавер је Други светски рат провео у немачком заробљеништву у логору Оснабрик. После рата радио је као професионални писац, сатиричар и врсни преводилац с француског, енглеског, руског, немачког, пољског и чешког језика. Аутор „Громобрана свемира” није имао комплекс ниже вредности ни према просвећеним европским величинама, а камоли према марксистичким јуришницима у литератури и негаторима свега што је српско, какав је био Крлежа. Зато је Винавер међу првима код нас писао о једном, само наизглед парадоксалном, а у суштини парадигматичном феномену конверзије:

„Приликом свога боравка у Русији, у руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе…”[8]

У ширем смислу и у дубљим значењским слојевима Срби су, према уверењу аутора „Хрватског бога Марса”, кривци због свог верског, културног, националног, државотворног и слободарског идентитета. Ништа ни ново ни оригинално од Крлеже, који је само додатно разрађивао Марксове и Енгелсове оцене изнете у написима „Нових Рајнских новина” из 1849. У њима су „очеви научног социјализма” народ Светог Саве сврстали у „расно смеће”, заједно с Бретонцима, Баскијцима и шкотским горштацима. Најпознатији теоријски двојац „усрећитеља човечанстава” у смртни грех урачунао је и претежну склоност Срба да се боре за националну слободу и за државотворну идеју, уместо да радо гину и проливају крв у револуционарним подухватима и авантурама с интернационалним претензијама. Као непосредан повод за такав закључак утемељивача марксистичке доктрине послужило је проглашење и краткотрајно постојање Српске Војводине и Тамишког Баната (1849–1861). По схватањима Маркса и Енгелса, била је то недопустива историјска дрскост Срба, од којих су они очекивали да у револуционарној 1848. сложно стану под барјак револуције. Па да под варљивим заставама слободе, братства и једнакости обарају с трона, протерују или убијају свог наследног кнеза и да руше Аустријско царство. Да бацају под ноге све традиционалне вредности, да газе по хришћанском моралу у име „виших идеала човечанства”…

Било је у земљи, додуше, неких спорадичних покушаја и непосредно након Другог рата да се Крлежино дотадашње стваралаштво књижевно-критички сагледа и објективно оцени. Али ти су покушаји у корену сасечени. Крлежини критичари су одмах и најгрубље ућуткани у комбинацији политичких претњи и застрашивања која су оркестрирано стизала од његових идеолошких сателита и од његових књижевних епигона. У томе су се нарочито истицали Марко Ристић (1902–1984) и Оскар Давичо (1909–1989) на страницама београдског часописа „Сведочанства”, у бројевима 2 и 3 за 1952. годину. У првом броју истог часописа био је објављен критички приговор студента М. Јанићијевића Левантинца да Крлежа вулгарно иронизира неке личности из српске историје.

Као повод Јанићијевићу је послужио одломак из Крлежиног дневника (14. ИИИ 1946) „На гробу Петра Добровића”, објављен у првом броју књижевног часописа „Сведочанства” из 1952. Некадашњи Крлежин пријатељ, знаменити српски сликар и један од водећих представника модернизма у нашој међуратној уметности, Добровић је издахнуо на Савиндан 1942, у лифту зграде у Улици краља Петра 36, приликом журног склањања од немачке рације која га је затекла на улицама Београда. Јанићијевићева одмерена критика изазвала је, међутим, гневне и претеће реакције Крлежиних апологета Ристића и Давича. „Да мржње више не буде!”, тако овај први насловљава свој полемички одговор у одбрану Крлеже у другом броју „Сведочанства”. Већ у наредном броју истог часописа, истим поводом и у истом претећем тону, оглашава се и Давичо речитим насловом „Левантинство: рецидив зла”.

Након пар година Ристић је објавио и свој отровни памфлет „Три мртва песника”, прво 1954. у „Раду”, гласилу Југославенске академије знаности и умјетности, и потом га често прештампавао. У њему је „живог покопао” Милоша Црњанског, који се као политички емигрант злопатио у престоници Уједињеног Краљевства и писао „Роман о Лондону”. Према сведочењу самог Црњанског, он је са својом женом Видом, рођеном Ружић, био врло близу самоубиства пишући свој последњи објављени роман.

С некрофилском страшћу Ристић се обрушио на свог некадашњег пријатеља и већ мртвог песника Растка Петровића (1898–1949), који га је и упознао с делима француских надреалиста. Истовремено, најпоузданији Крлежин послератни сарадник из Србије са истом идеолошком мотивацијом „сахранио” је и француског песника Пола Елијара (1895–1952). Један од зачетника надреалистичког правца у књижевности Ристићу се грдно замерио што је  учествовао на проруском Конгресу интелектуалаца за мир и што је убедио француског сликара шпанског порекла и оснивача кубизма Пабла Пикаса (1881–1973) да и он, истим поводом као и Елијар, 1948. допутује у пољски град Вроцлав.    .

4.

Марко Ристић је у послератним полемичким иступима и идеолошким харангама обилато посезао за маниром сахрањивања живих људи међу својим идеолошким и политичким неистомишљеницима. У овладавању полемичко-укопничким вештинама он се угледао на младог Крлежу, који је на самом старту своје књижевне каријере сахрањивао чак и оне који су га у почетку безрезервно подржавали и неумерено хвалили. Након што је Драгутин Прохаска у броју 6 часописа „Југославенска њива” за 1919. још неизграђеном таленту Крлежином супротставио смиреног Иву Андрића, те након његове примедбе да је садржај часописа „Пламен”, који је исте године покренуо заједно с Аугустом Цесарцем, претворио у палеж и „аутодаафé М. Крлеже”, овај му одговара, и у Цесарчево име, памфлетом „Смрт господина Прохаске”.

У „Погребу Јована Дучића (Невероватан доживљај Једног хипохондра)” Крлежа у свом тек основаном часопису „Књижевна република” (1924, бр. 3) „погреба” песника „Врбаса”, пародирајући један његов пригодни говор о супериорности Југословена, ругајући се, успут, Дучићевој „лажној величини”.

Велики српски песник и дипломата Јован Дучић (1874–1943) био је одмах после Другог светског рата прогнан из српске књижевности. У мисионарским написима које је у емиграцији у САД објављивао у „Американском србобрану” настојао је да обавести западну јавност о геноциду који се врши над Србима у НДХ и да пробуди њену савест. Узалуд је, међутим, Дучић прозивао и избегличку владу у Лондону, која се у име очувања југословенског заједништва није ни правовремено ни достојно оглашавала о српској голготи у НДХ. После свих југословенских искустава са „синовима хрватске тисућљетне културе” Дучић је опоручно закључивао како у хрватским очима нико није био добар Југословен ако пре тога није био лош Хрват.

У истом броју „Књижевне републике” из 1924. Крлежа је посегао чак и за формом некролога како би потпуно оспорио песничко стваралаштво Алексе Шантића (1868–1924). Угледни књижевни и позоришни критичар Јован Палавестра (1893–1959) у „Вечарњој пошти” (10. ИВ 1924) одговара Крлежи, згрожен његовим односом према тек преминулом песнику „Емине” и „Остајте овдје”. У напису „Примери уметничке савести” Палавестра сагледава Крлежу као човека без елементарног пијетета и уметника који се нагло винуо до славе само захваљујући погодној политичкој и друштвеној клими.

Опонентима које би поштедео строваљивања у раку Крлежа је често издавао „препоруке за душевну болницу”. Такав је био случај са професором С. Маркушем, који се оштро супротстављао свим тоталитаризмима и као доследни индивидуалац био је изван свих оновремених идеолошких и културних котерија. Њему Крлежа у „Печату” 1939. одговара чланком „Расуло памети”, а његову критику најприземније дисквалификује као „дело растројеног човека”.[9]

Марко Ристић, први Титов послератни амбасадор у Паризу и члан Савета Федерације, који је уз Крлежу учествовао у покретању предратног левичарског „Печата”, мирно је у Врњачкој бањи дочекао крај Другог светског рата. Према сведочењима једног иследника Специјалне полиције, Ристић је био ухапшен као помагач партизанског одреда на Гочу. У истрази се понашао кукавички, симулирајући рак грла и промуклост. Међутим, за њега се код ђенерала Милана Недића (1877–1946) заложио лично митрополит скопски Јосиф (Цвијовић), који је био пријатељ Ристићевог таста и чувеног лекара Драгутина Живадиновића. Ристић је одмах пуштен уз опаску ђенерала Недића: „Без обзира на његову кривицу, он је унук нашег највећег политичара Јована Ристића”.[10]

Други светски рат Ристић је провео у вили свог таста у Врњачкој бањи, уживајући личну заштиту генерала Милана Недића, председника Владе народног спаса под немачком окупацијом. Међутим, већ при крају 1944. он се оглашава у дневним листовима „Борба” и „Политика” и харангира против „ратних злочинаца, издајника и сарадника окупатора”. „Политика” је на насловној страни од 27. новембра 1944. донела списак са именима 105 лица стрељаних без суда и пресуде. Међу стрељаним „ратним злочинцима” и „непријатељима народа” налазила су се и Марку Ристићу добро позната имена угледних и невиних Београђана. Међу њима су били познати сликар и професор Ликовне академије Бранко Поповић (1882–1944) и модернистички песник, књижевни критичар, есејиста, драмски писац, преводилац скоро целокупног Шекспировог дела, оснивач и први председник Југословенског лекарског друштва Светислав Стефановић (1877–1944). Већ у наредном броју „Политике” од 28. новембра 1944. Ристић објављује уводник бестидног наслова: „Заједно су пошли у смрт они који су заједно пошли у злочин”!

5.

Драгишу Васића (1885–1945), предратног члана Српске краљевске академије (1892 – 1947) и свог пријатеља, кума и сарадника у „Књижевној републици” из међуратног периода, Крлежа шаље на „сметлиште историје” одмах по завршетку рата. Тако и он, који је 1931. Васићу посветио песму „Растење града”, прилаже своју гранчицу на политичку ломачу за писца „Утуљених кандила”, за једног од водећих имена Српског културног клуба (1937–1941) и главног идеолога Равногорског покрета. Већ мртвог Васића нова власт је у марту 1945. прогласила за ратног злочинца. У мају га је брисала из адвокатског именика, а већ у августу исте године аутору „Витла и других прича” одузета је сва имовина у Београду и Горњем Милановцу. Књижевно дело Драгише Васића било је и званично забрањено. Из Српске краљевске академије, чији је био члан, повучени су сви његови списи. Тако је из наше књижевности и културе службено изгнан Драгиша Васић, који је ипак остао приповедачки узор многим млађим српским писцима. Вероватно најкраћи и најсликовитији суд о утицају и значају Васићевог дела на српску послератну прозу изнео је Мирослав Јосић Вишњић, у овом сликовитом поређењу: „Ако је руска проза изашла из Гогољевог ’Шињела’, онда је сва српска проза спала са Драгишиног ’Витла’.”[11]

Драгиша Васић се борио у највећим биткама у балканским ратовима 1912–1913, у Кумановској и у Брегалничкој бици. У Први светски рат ушао је као резервни поручник Војске Краљевине Србије, а из њега је изашао с чином резервног капетана. Претходно је учествовао у Колубарској бици, повлачио се са српском војском преко Албаније и искрцао на Крфу, одакле је и пребачен на Солунски фронт. Монтирани Солунски процес из 1917, на коме је на смрт осуђен његов рођак, артиљеријски мајор Љубомир Вуловић, учинио је да се Васић разочара у династију Карађорђевић. Демобилисан је у новембру 1918.

У Васићевом послератном јавном жигосању као „издајника народа” нарочито се истицао Марко Ристић, који му, ипак, није оспоравао књижевну вредност. Милан Богдановић је пак 1960. кориговао и преправљао своје похвалне књижевне критике које је пре рата објављивао о Васићевом књижевном стваралаштву, дајући тако свој запажени допринос историји бешчашћа у књижевности и у култури Брозове Југославије.

Васић је као млади адвокат републиканских и либералних схватања 1922. бранио Спасоја Стејића, неуспелог атентатора на краља Александра И Карађорђевића. Исте године спријатељио се с Мирославом Крлежом, коме је посветио своју приповетку „У празном олтару”. Васић је 1925. посетио Совјетски Савез у друштву с Владиславом Рибникарем, међуратним директором „Политике”, и вајаром Сретеном Стојановићем. Преко генерала Петра Живковића успео је 1931. да из затвора избави Ђуку Цвијића, генералног секретара КПЈ и Крлежиног пријатеља из детињства. С левичарима и комунистима писац „Црвених магли” је, међутим, раскрстио у другој половини тридесетих година. Од ђенерала Драже Михаиловића (1893 – 1946) Васић се одвојио и пред крај рата с четничким јединицама Павла Ђуришића (1909 – 1945) упао је у смртоносну усташку замку у Новој Градишки.

Драгиша Васић је судски рехабилитован 2009. године, али је и до данас остао без гробног белега. Као и Васић без гроба је остао и ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, који је рехабилитован тек 2015.

Седам Васићевих писама ђенералу Михаиловићу, од којих је оно последње из 1945, према казивању упућених у њихов садржај, имало тестаментарни значај, Александар Ранковић предао је Добросаву Добрици Ћосићу (1921–2014). Ћосић је свих седам писама Драгише Васића ђенералу Дражи Михаиловићу предао Мирославу Крлежи, који је самозваног оца нације доживљавао и описивао као „партизанског сељачића”.

Крлежу, Ристића и Ћосића тесно је повезивала најтајанственија и најповерљивија особа Јосипа Броза Тита и Коминтерне у предратном Београду. Реч је о Христини Кристи Ђорђевић (1892–1981), која се с рано преминулим мужем др Ђорђем Ђурицом Ђорђевићем одмах после стварања Краљевства СХС преселила из Загреба у Београд. Њој је генерални секретар КПЈ, кога је 1937. упознала у Паризу, пред Други рат поверио на чување један кофер са много златника и златних полуга. Радило се о „златним резервама” КПЈ, којој су, иначе, као једној од бројних филијала Коминтерне, стајала на располагању скоро неограничена средства.

На истој буржујској адреси Кристе Ђорђевић, у београдској улици Страхињића бана, скривана је и једна од три Коминтернине радио-станице у предратној Југославији. Друга је била у београдском стану каснијег председника САНУ Павла Савића (1909–1994), који је од 1947. руководио изградњом Нуклеарног института у Винчи. Трећа се налазила у централи у Загребу, који је Коминтерна почетком 1940. изабрала за центар своје обавештајне делатности на Балкану и у Југоисточној Европи.

6.

У стану Кристе Ђорђевић скривали су се бројни комунистички илегалци, попут Иве Лоле Рибара и Родољуба Чолаковића. Из фондова Коминтерне су, иначе, подмириване плате највиших функционера, активиста и сарадника КПЈ. Финансиране су њихове пропагандне и терористичке акције због којих јој је од 1921. законом био забрањен рад на територији целе земље. Због терористичке делатности пре Другог светског рата истом мером законитог кажњавања били су обухваћени хрватске усташе и припадници ВМРО.

Кријући се иза паравана великог љубитеља уметности, Ђорђевићева је – као дугогодишња потпредседница, а од 1938. и председница Удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић” – успела да уметнички павиљон на Малом Калемегдану с временом претвори у најмоћнији центар за пропаганду комунистичких идеја у Београду. По налогу Партије често је путовала у Париз, где је у књижари „Хоризонт” предавала или примала поверљиве пошиљке. Та је књижара у ствари била један од најважнијих илегалних пунктова КПЈ у Европи. Њу је водио Живојин Павловић (1898 – 1941), који је у „Билансу совјетског термидора” разоткрио велику лаж, сав ужас, беду и терор који су владали у предратној Совјетији. Због тога је Коминтерна Павловића осудила на смрт, а њена југословенска филијала КПЈ, одмах по формирању тзв. Ужичке републике, ухапсила, испитивала и убила после страшног физичког мучења.

Према сазнањима историчара Вјенцеслава Ценчића, мистериозна „Госпођа” била је, између осталог, и нека врста официра за везу између Двора и КПЈ. Посебно је била блиска с Олгом, супругом кнеза Павла Карађорђевића (1893–1976). Само тиме се може објаснити њено хладнокрвно и самоуверено држање у једној добро осмишљеној и дрској провокацији којом је из „Цвијете Зузорић” послата пркосна комунистичка порука не само Двору већ и урби ет орби.[12]

О чему се заправо радило?

Сликар Крсто Хегедушић, кога је Крлежа прославио својим предговором за „Подравске мотиве”, категорички се супротставио предлогу маршала Двора да кнез Павле 1935. посети изложбу загребачке уметничке групе „Зора”, на којој је и Хегедушић изложио своје радове. Тај изрежирани скандал додатно је добио на својој тежини пошто је уприличен у години оснивања Музеја кнеза Павла под руководством др Милана Кашанина (1895–1981). „Павлов музеј” је, иначе, превазишао значај установе музејског карактера и с временом постао симбол културне политике интегралног југословенства.

Хегедушићева збирка цртежа „Подравски мотиви”, објављена 1933, представљала је једну од преломних тачака у хрватској међуратној уметности. У свом предговору „Мотивима” Крлежа је, расправљајући о односу националног идентитета и уметничког стваралаштва, програмски издвојио и дефинисао кључна обележја хрватског националног идентитета у четвртој деценији XX века. Уједно, тај Крлежин предговор послужио је као повод за први сукоб на књижевној левици, који ће у естетичком и политичком смислу кулминирати његовим „Дијалектичким антибарбарусом”.[13]

Тако је, у крајњој линији, усред Београда на изложби загребачке групе „Зора” преко цртежа сликара Крсте Хегедушића послата провокативна политичка и антимонархистичка порука, којом је, истовремено, директно жигосана круна и негиран југословенски интегрализам, а посредно промовисан хрватски културни и национални сепаратизам.

Хегедушић је 1968. постао члан Српске академије наука и уметности.

Ни Хегедушић, ни његов колега из САНУ Мирослав Крлежа, никада после рата нису спомињали како их је усташка власт штитила у НДХ, о чему сведоче бројни списи из Хрватског државног архива.

Крлежин пријатељ и „фаворит” међу сликарима наивцима касније се, међутим, присећао како су се након овог ексцеса све „бабе од Цвијете” разбежале од страха, осим „Госпође”. У илегалним комунистичким круговима тако су ословљавали председницу „Цвијете Зузорић” Христину Ђорђевић. Она је, иначе, била кћерка др Светислава Шумановића, некадашњег хрватског подбана и дугогодишњег председника Управног одбора Српске банке у Загребу. Ђорђевићева је, уједно, била и сестра од стрица Саве Шумановића (1896–1942), једног од највећих српских сликара, кога су усташе ухапсиле на Велику Госпојину 1942. у Шиду и убиле у Сремској Митровици после неколико дана зверског мучења.

Ћосић је „Госпођу” упознао крајем 1942, за време њеног ратног избеглиштва у селу Страгаре и описао је као „ситну, витку, црнпурасту жену, увек с пунђом”. Тада млади илегалац, а послератни писац „Деоба” и један од најутицајнијих чланова САНУ, добио је партијски задатак да својим надређеним друговима преноси све оно што је Ђорђевићева чула слушајући емисије Радио Лондона. Након што је вешто избегла темељнију истрагу локалних четника у Милутовцу, позивајући се на везе с Двором и на познанства у избегличкој Влади у Лондону, „Госпођа” се истог дана опет склонила у Београд. Ту су јој, као и на самом почетку рата, уточиште пружали вајар Сретен Стојановић (1898–1968), рођени брат доктора Младена Стојановића (1896–1942), и надреалистички писац Марко Ристић.

7.

После краћег времена Ђорђевићева је добила поруку од Ћосића да с једном поверљивом женском везом дође у партизански штаб на Јастребац. Тамо ју је дочекао Петар Стамболић, који је био и њена илегална веза. Са Јастрепца почетком августа 1944. хитно је пребачена у Топлицу, па у Бари, где се већ на аеродрому по други пут срела с Брозом, а после његовог испраћаја британског премијера Винстона Черчила. Сада су, међутим, сви из његове околине Валтера, или инжењера Бабића, како јој се пред рат представио, звали новим конспиративним именом – маршал Тито. Криста Ђорђевић је ту у Барију добила нову униформу од енглеског војног штофа и нови поверљиви задатак. Она је пребачена у Лондон, у коме је коначно, после неколико месеци натезања, од краљевске владе преузела Црвени крст, све његове надлежности, магацине и новац.

Ђорђевићева се вратила у Београд крајем октобра 1944. и одмах се бацила на проналажење оног кофера са „златним резервама” КПЈ. Успела је да испод рушевина зграде у којој је некад становала пронађе један истопљени комад, који је одмах лично предала Титу. Касније се повела и јавна полемика о томе да ли је „Госпођа” била једина која је вратила у рату изгубљено, а пре рата на чување остављено „револуционарно злато” КПЈ. Без одговора ће, по свој прилици, остати и питање колико је страног злата са свих страна, из Москве, Лондона, Ватикана, Вашингтона… просуто у обе Југославије и у оба светска рата и искоришћено за сламање кичме једном оклеветаном народу и његовој многострадалној Цркви.

У новембру 1944. „Госпођа” је изабрана за првог председника Антифашистичког фронта жена Србије. Потом је неколико година била југословенски представник при Социјалном комитету Уједињених нација у Њујорку. Затим је била на челу Црвеног крста Србије, да би политичку каријеру окончала на функцији начелника у Савезном комитету за културне везе са иностранством. Председник тог комитета био је њен и Крлежин стари познаник Марко Ристић.[14]

У чланство Партије примљена је 1952.

Јавну делатност Криста Ђорђевић је окончала као председник Друштва пријатеља Народног музеја у Београду. Музеју је 1973. тестаментом поклонила и све слике Саве Шумановића које су биле у њеном поседу.

Неколико година пред смрт сломила је кук баш на степеништу Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић” и дуго се опорављала. То је, међитим, није омело да с пролећа 1977,  право из болнице, користећи ортопедска помагала, последњи пут приступи Титу, рукује се с њим и захвали му на примљеном одликовању – Ордену Републике са златним венцем за дугогодишњи револуционарни рад.

Иза Христине Ђорђевић остао је само један објављени ауторски запис сувопарног и инвентарског стила у којем се бавила оснивањем и делатношћу Удружења чија је сива еминенција била.[15]

Након рата и све до рођења кћерке супружници Ћосић, Добрица и Божица, живели су са Христином Кристом Ђорђевић у њеном обновљеном домаћинству.[16]

Крлежа је већ поприлично измастио своју лежаљку на „Галебу“ када се и Ћосић, коначно, укрцао на Брозов прекокеански пловећи престо. Као својеврсну приступницу одабраној камарили југословенског диктатора Ћосић на путу за Африку поклања Брозу „Деобе“, исписујући преко Просветиног лога којим домибира звезда петокрака следећу посвету:

“Другу Титу
под чијом сам заставом
осмислио свој живот, са
чијим је идејама народ
мога језика порастао у
векове себи И свету
Деобе
С поштовањем, љубављу и
Радошћу –
Добрица Ћосић
14 фебруар, на Галебу
пловећи у Африку”[17]

Ако је Христина Криста Ђорђевић била најконспиративнији „српски уметнички цвет” у илегалном реверу Јосипа Броза Тита, онда је Лепосава Бела Крлежа заслужено могла да понесе исти „епитет”, с том разликом што је супруга Мирослава Крлеже била јавно заденута на усташком реверу доглавника Мила Будака. Као јединица крштена у православној вери, Лепосава Кангрга рођена је у браку Србина Милана Кангрге, поштанског службеника и домаћице Кате Вуксан. Мирослав и Бела Крлежа венчали су се тајно и без знања родитеља 1919. у загребачкој Цркви Светог Блажа.

8.

Мирослав Крлежа (1857–1952), отац Мирослава Крлеже, као и Белина родбина у почетку нису одобравали брак неафирмисаног и сиромашног писца и учитељице која пламти од амбиције да постане славна глумица. У разговорима са Енесом Ченгићем, својим Екерманом, Крлежа је помињао његове младалачке сукобе и честе несугласице са оцем. Старијег Крлежу нарочито је бринуло синовљево дружење с позоришним светом о  коме је имао најгоре мишљење. Тај свет он је доживљавао као боеме и тешке пропалице уз које би и његов син лако могао морално да потоне. Како би га избавио из „лошег друштва”, старији Крлежа подстицао је сина да се определи за војничку каријеру. Он је и дошао на идеју да сина упише у нижу официрску школу у Печују. Пошто је млађи Мирослав Крлежа завршио школовање у Печују, старији Крлежа пише молбу и осигурава стипендију сину како би школовање могао да настави на мађарској војној академији у Будимпешти. Из Лудовицеума пак млађи Крлежа бежи и 1912. долази у Србију. Власти Краљевине Србије, међутим, протерују га под сумњом да је аустроугарски шпијун. На основу истих обавештајних процена Крлежи је 1913. ускраћен и други покушај да се домогне Београда и Србије.

Сва је прилика да су се Јосип Амброз, потоњи Јосип Броз Тито, и Мирослав Крлежа упознали као питомци војнообавештајне школе Црно-жуте монархије у Печују. На основу вишедеценијског студиозног истраживања Момчила Јокића (1937–2021) Титов идентитет замењен је још у марту 1913. Он је рођен у незаконитој вези пољске грофице Марије Собјески и управника њеног имања, Хазара Франца Амброза.[18] Не оспоравајући мајчинство, неки други истраживачи дошли су до закључка да је прави отац Великог мештера, масона 32. реда и „Почасног каноника Завода св. Јеронима“ у Риму био нико други до аустријски цар Франц Јозеф.[19]

Титовим пореклом бавиле су се и америчке безбедносне службе. НСА, Национална безбедносна агенција, на основу фонетске анализе његовог говора из 1977. закључила је да „највећи син југословенских народа и народности” сигурно нема југословенско порекло. Он је, додуше, говорио српскохрватски језик, али са изразитим страним акцентом. Брозов матерњи језик, показала је та лингвистичка експертиза, био је пољски, или руски.[20]

О својим родитељима Крлежа је оставио врло мало података, па је то навело његовог најбољег биобиблиографа Станка Ласића на закључак како је то „можда најосетљивија точка у његовој биографији”. [21]

Осам месеци пред смрт Мирослав Крлежа исповедио се Енесу Ченгићу и поверио му како се његов отац „[…] стидио цијелог свог живота да је незаконито дијете и имао је осјећај мање вриједности”.[22] Поуздано се једино зна да Крлежин отац није имао законитог оца и да га је родила Јосипа, која је припадала богатој племићкој породици Мековец из Вараждина. На наговор крижовљанског жупника очинство је преузео крижовљански учитељ, који се такође звао Мирослав Крлежа и који је умро 1867, у 35. години живота. Све ове нејасноће око породичног порекла Мирослава Крлеже дале су повода за тумачење да је његов доживотни надимак Фриц изведен као алузија на његовог правог претка по оцу, извесног Леополда Фридриха, чији је идентитет до данас остао нерешива енигма.

Једну школску годину, 1920/21, супружници Крлежа проводе у Дугој Ријеци на Калнику, у околини Копривнице. Крлежа се тешко носио са животом у тој забити. Ни Бела није била задовољна службом. Касније је приповедала и како су је ђаци нервирали. Крлеже су живеле у оскудици и љутој немаштини само до лета 1921, док Мирослав од тетке, изненада, није наследио вредан иметак уз који је ишао и фамозни ћуп са златом. Осетно побољшање материјалних прилика супружника, случајно или не, временски се подудара са оснивањем и почетком агресивног пропагандног деловања Комунистичке партије Југославије, као филијале Коминтерне, и са Крлежиним ангажовањем као њеног ватреног агитатора.

По повратку у Загреб Бела Крлежа приватно узима часове глуме. На премијери Крлежине драме „Господа Глембајеви” она 1929. игра главну женску улогу баронице Кастели и одмах постаје чланица драмског ансамбла Хрватског народног казалишта (ХНК). Нижу се потом њене нове улоге женских ликова у Крлежиним драмама:  „У агонији”, у „Леди” и у „Аретеју”. Не изостају ни похвале позоришне критике. Но, излазак на позорницу тек у четвртој деценији живота и глума у мужевљевим драмама подстакли су неке оновремене позоришне критичаре не само да Белу Крлежу оцене као лошу глумицу већ и да упру прстом на „уметничку корупцију”.

С најпозванијег места, од Александра Саше Ердељановића, управника Архива Југословенске кинотеке, стигла је недавно потврда да је Бела Крлежа пре рата била протагонисткиња и у једном приватном аматерском филму са експлицитним еротским садржајем. Својевремено се у главном граду Хрватске подигла велика прашина због нагађања у вези са том Белином улогом. Но како су сви знали за Крлежину истурену позицију на Титовом двору, оригинална филмска трака је брзо нестала. Највероватније је украдена или заплењена из једне приватне колекције.

Редитељ Белиног „раног филмског уратка” наводно је био Октавијан Милетић (1902–1987), који се сматра и утемељивачем хрватске кинематографије. Милетић је 1944.  режирао и први хрватски дугометражни филм „Лисински”. За време Другог светског рата он је непрекидно радио у „Хрватском сликопису”, државном предузећу НДХ. Тада је снимао и режирао углавном документарно-пропагандне филмове, у којима су величана „постигнућа” усташке власти.

После рата Милетић је био предавач на одсеку камере Академије за казалиште, филм и телевизију у Загребу. На ТВ Загребу био је аутор и водитељ емисија о филмској култури.

Награду „Владимир Назор”, највишу послератну награду СР Хрватске, добио је 1967.

На Данима хрватског филма по Милетићевом имену установљена је престижна награда „Октавијан”, која се и данас додељује у више категорија.

9.

Рат и успостављање наказне квислиншке творевине Независне државе Хрватске донели су велике промене у каријерама брачног пара Крлежа. Мирослав ништа не објављује, његове су књиге почетком 1942. забрањене. Он живи у страху и повучено, нигде се не оглашава и одбија три позива КПЈ да се прикључи партизанима. Крлежу је накратко ухапсио и ислеђивао Гестапо у Петрињској улици. Тамо су га заточени скојевци – не знајући ништа ни о оном који их предводи и заступа, а камоли о Крлежиним тајним и нераскидивим везама с Генералним секретаром КПЈ – буквално испљували као троцкисту и ревизионисту.

Након пуштања из затвора најчешће свраћа и најдуже се задржава код др Ђуре Вранешића, у његовом приватном санаторијуму за живчане болести у Зеленгају. Србин др Вранешић био је пре рата, као и 1943-1944, председник Хрватске лијечничке коморе, а по успостављању НДХ члан Хрватског државног водства и члан Расно-политичког повјеренства МУП-а НДХ. Осим Крлеже у његов санаторијум склањали су се и многи предратани хрватски комунисти и њихови симпатизери, попут сликара наивца Крсте Хегедушића.

Најсигурнију и најдискретнију заштиту, међутим, Крлежи је пружао онај који му је одмах по паду Италије, у јесен 1943, уприличио два састанка с поглавником Антом Павелићем (1889 – 1959), којима је и сам присуствовао. Био је то др Миле Будак (1889 -1945), главни стратег „коначног решења” српског питања, по коме једну трећину Срба треба побити, другу трећину покатоличити, а преостале протерати из НДХ. Уједно, он је био и главна политичка фигура у култури НДХ.

Према Крлежином сведочењу, Павелић му је у уреду на Марковом тргу нудио неколико привлачних намештења. Поглавник му је предлагао да се прихвати челне позиције у Академији, места интенданта у ХНК, равнатеља Националне и свеучилишне књижнице, професорске катедре на факултету… Сва понуђена му места Крлежа је одбио, знајући да се после капитулације Италије ближи крај и квислиншкој НДХ.

На послератном суђењу Будак је, наводећи имена оних интелектуалаца које је штитио од екстремиста из апарата НДХ, поменуо и име Мирослава Крлеже. То му, ипак, није узето за олакшавајућу околност. Стрељан је након изрицања пресуде, као и др Ђуро Вранешић.

За разлику од супруга, Белина глумачка каријера достигла је свој врхунац управо у НДХ. Метеорски успон у својој глумачкој каријери Бела је остварила у четири и по позиришне сезоне у време постојања те монструозне квислиншке творевине. И она је са осталим Србима и православцима из ансамбла ХНК била приведена и кратко је одседела у затвору у Петрињској „у рукавицама и са шеширом на глави”. Но, док су све њене колеге, њих тридесетак, прешле у католичку веру како би избегле логор и сигурну смрт, те задржале посао у ХНК, дотле за Белу нема никаквог доказа да је и она то учинила. Напротив, на свим пописима позоришног особља ХНК из 1941. она се увек водила као „Српкиња и Крлежина жена”.[23]

Бела је наступила у чак 20 премијера и обнова, као и у бројним репризама ХНК у периду од 1941. до 1945. Скоро свакодневно она је играла на обе сцене Хрватског народног казалишта, наступајући и у „Огњишту” Мила Будака. Играла је и у путујућим представама, углавном ведрог и забавног карактера, које је позоришна трупа ХНК давала чак и у оним крајевима НДХ у којима су усташе починиле највеће злочине према њеним сродницима. Тако је добила прилику да својим глумачким умећем разоноди и српску публику у њеној завичајној Лици.

После рата Бела Крлежа је наставила свој глумачки ангажман у истом позоришту. Њој није судио „суд части”. Последњу представу одиграла је у октобру 1964. Пензионисана је 1966, на почетку реновирања Хрватског народног казалишта, после тридесетседмогодишњег непрекидног глумачког ангажмана у том позоришту. Преминула је 1981, осам месеци пре Крлеже, и сахрањена у њиховој заједничкој гробници на загребачком Мирогоју.

10.

С јесени 1944. армија под Титовим врховним заповедништвом коначно је провалила врата Србије из које је била протерана од краја 1941. Титова војска била је сада ојачана са 80.00 усташа, од којих су се оне 3.000 под командом пуковника Марка Месића, раме уз раме с немачким војницима, зверски бориле против Руса на Источном фронту. Где су, примера ради, у борбама за Харков у Украјини 1942. испољили беспримерно јунаштво на коме су им и Немци завидели, а о чему је на насловним странама извештавала и усташка штампа у НДХ.[24]

Усташки поглавник Анте Павелић и нацистички вођа Адолф Хитлер одликовали су највишим одликовањима усташког пуковника Месића, који је у Другом светском рату био командант домобранске 369. легионарске пуковније. Његова пуковнија учествовала је на страни Вермахта и у бици за Стаљинград, али је Месић већ у јуну 1944. постављен за команданта Прве југословенске бригаде у СССР-у. Та Месићева бригада прешла је крајем септембра 1944. на територију Србије и у октобру ушла у састав 23. српске дивизије 14. корпуса НОВЈ под Титовом врховном командом.

Као пензионисани пуковник ЈНА Марко Месић умро је у Загребу 1982.

Реорганизована, знатно умножена и од англоамеричких савезника добро наоружана, Титова војска је, појачана дојучерашњим усташама, отпочела масовна стрељања Срба у самој Србији.[25] Истовремено Броз отвара Сремски фронт, цинично га називајући „фронт краља Петра ИИ“, на који, од краја октобра 1944. до средине априла 1945, мобилисану српску омладину шаље као глинене голубове и топовско месо.[26] Иначе, геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима на територији НДХ трајао је све до априла 1945, када се последња група логораша пробојем из Јасеновца сама ослободила.[27]

На основу до сада доступних и оригиналних докумената ОЗНА је само од септембра 1944. до фебруара 1945. ликвидирала 59.912 грађана у Србији. Од тог броја њих 35.000 стрељано је без претходног суђења. Убијено је око 7.000 индустријалаца, трговаца и занатлија, 128 свештеника Српске православне цркве, те бројни виђенији људи, интелектуалци, научници, писци, уметници, глумци… На основу судских пресуда ликвидирано је око 4.000 грађана. Но, то није коначан број жртава комунистичког терора у Србији, пошто недостају или нису комплетне тзв. књиге стрељаних од ОЗНЕ за неколико градова, попут Београда, Шапца и Крагујевца.[28]

Све у свему, процењује се да је од титоистичко-усташког терора у Србији страдало близу 200.000 људи. Њихови неопојани посмртни остаци затрпавани су у колективне гробнице, од којих су у Београду најпознатије оне у Лисичјем потоку и у Бањичкој шуми, на фудбалским стадионима „Графичара”, „Обилића” и „Синђелића”, на Калемегдану, у Ташмајданском парку… Стрељања невиних цивила вршена су у Лесковцу, на Славнику и Лапотинцу, у Нишу на Бубњу, у Зајечару на Краљевици, у Чачку поред Велике Мораве, у Крагујевцу и у свим другим већим градовима по Србији… Својеврсни црни куриозитет представља Шабац, у коме је прва комунистичка жртва био свештеник Паун Протић. Он и други невини цивили, њих око 2.000, након стрељања бачени су у реку са Старог железничког моста на Сави. Тако је с лешевима Срба побијених од усташа и у њу бацаних од 1941. до 1945, река Сава крајем октобра 1944. и симболички и буквално постала обједињена гробница титоистичко-усташких жртава у Другом светском рату.

У директиви број 1253, која је оверена печатом оновременог југословенског министарства полиције, наложено је да затрпане гробнице, без икаквог обележја, морају остати строго чувана тајна. Од 211 тајних гробница, колико их је посејано широм Србије, до сада је откривена само једна у околини Бољевца. На осталим и необележиним, у најбољој пракси револуционарног и ритуалног обесвећивања, нове власти изградиле су спортска игралишта, затворске зграде, школе, болнице…

Идеолошки следбеници и потомци масовних убица и данас редовно скрнаве нека од ретких стратишта широм Србије која су самоорганизовани грађани успели да обележе и на њима подигну крст.

Одлуке о томе ко ће бити стрељан у Србији доносио је партијски и војни врх, а на основу унапред припремљених спискова. Међу састављачима спискова за ликвидацију на разним локацијама у Београду често се помиње Марко Ристић, док се име Добрице Ћосића, политичког комесара Расинског партизанског одреда повезује с прављењем спискова у Крушевцу.

До пре коју годину главна улица испод Багдале у Крушевцу носила је име пуковника Марка Месића, који је на том месту учествовао у ликвидацијама невиних цивила из целог Расинског округа.[29]

11. 

Подугачак је списак српских писаца, стваралаца и интелектуалаца стрељаних и после рата брутално одстрањених из српске културе. Међу њима је и Григорије Божовић (1880–1945), један од највећих српских приповедача и некадашњи професор Призренске богословије. Једнодушно је мишљење да би се на основу његових бриљантних путописа комотно могла реконструисати културна историја Косова и Метохије и целе Старе Србије.

Божовића су уочи Божића 1945. у Београду стрељали униформисани припадници нове власти. Њену главнину чинили су Титови партизани, који су у завршним ратним операцијама у Србији били ојачани са 80.000 окорелих усташа, преко ноћи пресвучених у јединице НОВ. Међу њима је било и 3.000 оних који су се огорчено борили против Руса у борбама код Стаљинграда. Њих је предводио пуковник Марко Месић, командант усташке Легије на Источном фронту и носилац највиших Хитлерових и Павелићевих одликовања.

Нове комунистичке власти стрељале су и писца, позоришног редитеља и преводиоца Ника Бартуловића, рођеног 1890. у Старом Граду на Хвару. Он је био управник Народног позоришта у Сплиту и својевремени заговорник самосталног уједињења Далмације с Краљевином Србијом, без чекања на сагласност из Загреба. Као сплитски делегат Бартуловић је био учесник Светосавског конгреса у селу Ба 1944. Он је и писац предговора за прво издање „Еx понт-а” Иве Андрића, с којим је делио и ћелију аустроугарског затвора у Марибору. Преузевши га из усташког затвора у Сплиту, Титови партизани су ликвидирали Ника Бартуловића, без суђења и судске пресуде, на путу између Обровца и Топуског почетком 1945. Књижевну пресуду српском члану ПЕН центра и аутору награђиваних књига, романа и приповедака „На прелому”, „Људи са острва” и „Љубав на одру” изрекао је Марко Ристић 1952. у „Просветином” издању књиге „Књижевна политика: чланци и памфлети”, у којој је записао да је Бартуловић „[…] у доба Првог светског рата када је у Загребу био један од уредника ’Књижевног југа’ био патриота, али је његов патриотизам, развијајући се у правцу национализма до крајњих реакционарних консеквенца, у Другом светском рату дегенерирао у своју супротност, у своју крваву четничку негацију”.

Сличну судбину пуну фасцинантних заплета, обрта и трагичног краја доживео је правник и писац Јездимир Дангић (1897 – 1947), најмлађи припадник „Младе Босне”, коме су аустријске власти 1914. судиле за велеиздају. Као студент после Великог рата учествовао је у организацији комунистичких демонстрација и манифестација у Београду, због чега је робијао у казаматима у Тузли, Зеници и Сарајеву. Но, после завршетка студија права постао је жандармеријски мајор, распоређен у састав Дворске жандармерије у Београду. На почетку Другог светског рата ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, први Хитлеров противник у Европи и најодликованији српски официр, именује га за команданта свих четничких јединица у источној Босни како би организовао одбрану српског живља од злогласне усташке Црне легије под командом Јуре Францетића. Немци су 12. априла 1942. ухапсили награђиваног писца „Нашег тамновања” и „Глади и тамнице” и спровели га у логор Стриј у окупираној Пољској. Међутим, Дангић успева да побегне из немачког заробљеништва и да се у августу 1944. прикључи варшавским устаницима под заповедништвом генерала Коморовског. Њему је поверена команда над једном пешадијском бригадом која се храбро борила за ослобођење од Немаца. Совјети су га, уосталом као и многе пољске официре, заробили и одвели у злогласну Лубјанку. Мајор Дангић је из Москве изручен новим југословенским властима, чим су ове успоставиле дипломатске односе с другим државама. На монтираном судском процесу који је отпочео у Сарајеву фебруара 1947, Јездимиру Дангићу суђено је за издају земље, за сарадњу с немачким и италијанским окупаторима, за помагање генералима Михаиловићу и Недићу, за масовна убиства… После изречене казне мајор Јездимир Дангић, писац и двадесетак запажених приповедака у предратној „Политици”, стрељан је у фебруару 1947. на непознатој локацији у Сарајеву и до данас је остао без гробног белега.

12.

У послератној јавности Крлежа се први пут појављује у лето 1945. као један од уредника новог часописа „Република”. Већ у првом броју тог часописа он објављује програмски текст „Књижевност данас”, у коме трасира путеве и одређује задатке хрватске књижевности у новој Југославији под влашћу КПЈ. Но, Крлежини партијски опоненти још из времена другог сукоба на књижевној левици из 1939. резервисани су према њему, а многи му отворено или полугласно пребацују што се није одазвао позивима Партије и ступио у партизанске јединице него је четири ратне године провео у Загребу, под непосредном заштитом усташког поглавника Анте Павелића и свог пријатеља Мила Будака.

Крлежа, међутим, не одустаје и предузима нове покајничке кораке у јавности. Он већ 1946. године у „Борби” објављује „Стаљинску побједу пред Москвом”, у којој слави војничку и партијску генијалност совјетског комунистичког вође. Иако полемичар и памфлетиста по вокацији, он је и у Стаљиновом, као и раније у случају барона Хетцендорфа, команданта аустријског Генералштаба, с ноторном опортунистичком бизарношћу прелазио и престројавао се на химничке и панегиричке форме и тонове. Након само две године Крлежа је, не трепнувши, јавно осудио све оно због чега се дивио и у звезде ковао вођу светског пролетаријата. Са истом бестидном ноншаланцијом он се раније изговарао како је његово претерано, неукусно и етички скандалозно слављење крволочног аустријског милитаристе, у ствари, било у функцији пародирања и карикирања барона Хетцендорфа. Но, ни овај панегирик Стаљину објављен у „Борби” не помаже Крлежи да поврати поверење код својих партијских другова. У Народном позоришту у Београду исте, 1946. године скинута је с репертоара његова драма „У агонији”, због декаденције и формализма.

На Петом конгресу КПЈ 1948. Крлежа је у сукобу Стаљина и Тита стао на страну свог старог интимуса и партијског заштитника. Тек тада је и дефинитивно стекао статус недодирљиве величине, коју је штитио и подупирао највећи миљеник Запада међу комунистичким диктаторима. Уз помоћ Броза, који је одиграо улогу „тројанског коња” у Источном блоку, Запад је однео прву победу над Совјетима, или још прецизније над Русима, у Хладном рату. Најопаснији антируски пројекат на међународном и антисрпски на регионалном плану, добио је тада одрешене руке да спроводи највећу тиранију у послератној Европи – да своје политичке противнике административним одлукама шаље и затвара у логоре попут Голог отока у Јадранском мору. Иначе, овај „хрватски Алкатраз” је, због неприступачности и крајње сурових услова за живот на њему, до Првог светског рата био пуст и ненасељен. Први његови становници постали су руски војници које је Аустроугарска заробила на Источном фронту.

Уместо критика и осуда, самопроглашеном маршалу са „демократског” Запада тада – као својевремено из Коминтернине централе у Москви – почиње да пристиже политичка, логистичка, медијска, војна и обилата финансијска подршка. Врхунац дипломатске перверзије представљао је свечани пријем код краљице Велике Британије, уприличен за југословенског диктатора 1953, у години Стаљинове смрти. Уследиле су потом и нове међународне улоге креиране у Лондону, Вашингтону и Ватикану у којима је Броз свлачио своју крваву маршалску униформу и навлачио фрак оснивача Покрета несврстаних. Прворазредни циљ и задатак тог покрета био је да новослобођене колоније не падну под руску утицајну сферу. Брозу је према науму западних стратега и у тој геополитичкој представи намењена једна од насловних улога.[30]

На највишем партијском форуму из 1948. говорио је и Милован Ђилас, један од главних идеолога и први пропагандиста међу југословенским комунистима. Он је у име ЦК СКЈ и срочио одговор на Резолуцију Информбироа, али се на Конгресу оштро критички осврнуо и на предратно деловање „троцкиста и ревизиониста” окупљених око Крлежиног „Печата”. Иако присутан на Конгресу, Крлежа је оћутао Ђиласову критику и потом затражио од Броза да га узме у заштиту. У епилогу је шеф моћног Агитпропа цензурисан, а његове оцене о „Печату” и предратном аутору „Дијалектичког антибарбаруса” изостављене су из свих службених докумената с тог партијског конгреса.

Крлежа је, међутим, тек тада у потпуности партијски рехабилитован. У Београду, у непосредној близини и у најприснијем Титовом окружењу, он проводи време од краја 1948. до јесени 1949. Крлежа тада, коначно, добија нову и велику ролу неформалног Титовог саветника у прекретничком историјском часу, када кормилар Југославије окреће леђа Русима и почиње да игра своју животну геополитичку улогу западног „тројанског коња” у Источном блоку.

Док Голи оток, „највећа тиранија у послератној Европи”, почиње да се пуни русофилним присталицама Резолуције ИБ, дотле Мирослав и Бела Крлежа пакују кофере и с јесени 1949. полазе на неку врсту наградног путовања у Париз. Као службени разлог вишемесечног боравка у европској метрополи културе, у којој су се супружници задржали до лета 1950, наведено је Крлежино „вођење и надзор припремних радова” за Изложбу средњовјековне умјетности на тлу Југославије. За све време боравка у Паризу уз њега је била и супруга Бела. Изложбу је поставио и уметнички опремио кум Мирослава Крлеже, сликар Љубомир Тито Стјепан Бабић (1890–1974).

Након што је 1950. одржана у главном граду Француске, изложба је следеће године пренета у Загреб. Као члан Почасног одбора Крлежа је био и аутор предговора у каталогу изложбе.

13.

По повратку из Париза Крлежа је уз пуну Титову подршку почео да остварује планове за објављивање „Енциклопедије Југославије”, издавачког подухвата у коме би, наводно, било сабрано свеукупно знање о народима Југославије. Тако је петог октобра 1950. Савезна влада прво основала Лексикографски завод ФНРЈ, као „научну установу за енциклопедијску и лексикографску делатност”, а Крлежа је постављен за његовог првог равнатеља. Тог датума Крлежа је засновао и свој први радни однос, у педесет седмој години живота.

На челу Лексикографског завода, који данас носи његово име, Крлежа је остао до краја живота, иако се у просторијама Завода због болести није појављивао пуне четири и по године, од лета 1977. до самог краја 1981.[31]

Као главни уредник „Енциклопедије Југославије” Крлежа је за свог заменика и најближег сарадника ангажовао књижевника и публицисту Мату Ујевића, који је крајем тридесетих година XX века у Загребу покренуо „Хрватску енциклопедију”. По избијању рата и одмах по оснивању усташке НДХ Ујевић је именован за равнатеља Хрватског издавалачког библиографског завода, у коме је наставио рад на издавању „Хрватске енциклопедије”. На челу ХИБЗ-а он је остао до маја 1945, до када је и изашло пет свезака „Хрватске енциклопедије”. После рата Ујевић је радио у Накладном заводу Хрватске и у Комисији за разграничење. Некадашњи повереник за поморство усташког поглавника Анте Павелића 1949. године постао је главни уредник „Поморског лексикона” у „Југославенској академији”. У Крлежин завод Ујевић је прешао 1950. „Поморска енциклопедија” у осам свезака из 1954, чији је главни уредник био Ујевић, уједно је и прва која је изашла у издању Лексикографског завода. Ујевић је из Лексикографског завода 1965. отишао у пензију, а након две године и умро у Загребу.

Крлежа је по федералистичком моделу државног уређења организовао и редакцијску структуру „Енциклопедије Југославије”. Он је формирао шест републичких и две посебне редакције за војну и партијску грађу, с Централном редакцијом као телом које је управљало израдом енциклопедије.

Прво издање „Енциклопедије Југославије” у осам свезака објављивано је латиничним писмом на српскохрватском језику од 1955. до 1971. године. Друго, проширено и измењено издање објављивано је од 1980. до 1990, када је обустављено по изласку шесте свеске.

Српску редакцију чинили су углавном високи партијски руководиоци, попут Родољуба Чолаковића, др Синише Станковића, Радивоја Ратка Увалића и др, као и председник САНУ Александар Белић (1876 – 1960). Главни редактор српске редакције „Енциклопедије Југославије” био је Крлежин стари пријатељ и сарадник Марко Ристић, док је Добрица Ћосић ушао у састав редакције за Босну и Херцеговину.

Након донешења Устава из 1974. Крлежа Савезном комитету за науку и културу СФРЈ подноси иницијативу, у којој образлаже потребу за издавањем и финансирањем нове едиције „Енциклопедије Југославије”. Комитет даје позитиван одговор на Крлежину иницијативу и доноси одлуку о заједничком финансирању. Током 1975. формирају се редакције и именују главни уредници. Главне уреднике за друго издање сада добијају и две новоформиране покрајине у саставу Србије. Др Милан Чанак (1932 – 1980), професор Пољопривредног факултета Универзитета у Новом Саду, некадашњи градоначелник Новог Сада и један од твораца Војвођанске академије наука, био је на челу редакције САП Војводине. Есад Мекули (1916 – 1993), песник и први председник Косовске академије наука, предводио је редакцију САП Косова. Главни уредник редакције за Србију био је Драгослав Јанковић (1911 – 1990), професор, некадашњи декан Правног факултета и Ректор Београдског универзитета  у Београду од 1974. до 1976.[32]

Договорено је да се друго издање „Енциклопедије Југославије” објављује у шест  равноправних и садржински идентичних издања на хрватском и српскохрватском језику, на латиничном и на ћириличном писму. Осим овог „основног” уведена су и „паралелна” издања на словеначком, македонском, албанском и мађарском језику. Тако се догодило да су Албанци своју прву националну енциклопедију добили изван матичне државе Албаније – у земљи у којој су представљали националну мањину.

Прва свеска „основног издања” ове енциклопедије јавно је представљена 18. децембра 1980. На њеном излажењу било је ангажовано више од 1.200 уредника, аутора текстова и сарадника. У импресуму је име Мирослава Крлеже као директора ЈЛЗ и главног уредника уписано први и последњи пут.

Најпрецизнији и најкраћи одговор на питање како је писан садржај и како су уређиване и остале свеске другог издања „Енциклопедије Југославије” дао је сам Крлежа изричући коначну оцену Титове политике:

„Тито је Србима узео Косово и то је једна од највећих ствари које је урадио.”[33]

Тек у време владавине Слободана Милошевића (1941 – 2006) Србија је престала да финансира „Енциклопедију Југославије”, што је практично и онемогућило њено даље излажење. Све  републичке редакције су распуштене 1. јула 1991, када је прекинут рад на седмој књизи основног издања.

На Трећем конгресу Савеза књижевника Југославије, који је одржан 1952. у Љубљани, Крлежа је поднео реферат „О слободи културе”, у коме је настојао да програмски профилише нову југословенску књижевну и културну парадигму, (гео)политички мотивисану Стаљиновим раскидом с Титом и окретањем југословенског диктатора Западу. Наговештавајући нови курс у култури, Крлежа је у свом реферату одбацио соцреалистичку и тзв. ждановљевску естетику. У стилу великог опсенара он се заложио за утопистички спој слободе уметности са социјалним ангажманом. Ово његово излагање и заговарање остало је без иједног полемичког осврта, иако се међу учесницима Конгреса развила дискусија. Расправа је била јалова и у суштини је имала унисони карактер пошто се свела на интерпретацију Крлежиног „програмског бастарда” из кога је свако за себе узимао оно за шта је имао више стваралачког афинитета. Или оно што му се из Крлежиног реферата више свидело. Једни су пригрлили већу уметничку слободу, други су потенцирали нужност социјалног ангажовања. На самом Конгресу изостало је право сучељавање идеја, мишљења и ставова.

14.

Крлежа је за време послератних боравака у Београду одседао углавном у „Мажестику”, одакле се лаганим ходом брзо стизало и до Француске 7. Раскошни кабинет на првом спрату у седишту Савеза књижевника Југославије био му је на располагању и кад је престао да обавља функцију председника. Као „сива еминенција” тог удружења послератних писаца Крлежа је ту и даље примао песнике и прозаисте, који су му приступали као „књижевном папи”. Он је оцењивао њихову књижевну вредност, али и процењивао њихову политичку подобност, поигравао се неретко с њима, чешће их цинично омаловажавао и корио, а ретко подстицао и хвалио. Знатно је утицао на њихове књижевне каријере и сасвим у духу титоистичко-усташке кадровске политике делио  „индулгенције”. Зато и нема места чуђењу што је 1975. године хрватски писац Густав Крклец, некадашњи државни чиновник НДХ и главни уредник усташког тједника „Граничар”, изабран за председника Савеза књижевника Југославије.

Крклецови сарадници у том званичном усташком гласилу за „Земун и Сријем” били су, између осталих, Секула Дрљевић, Владимир Назор, Петар Гргец… „Граничар” је излазио у Земуну од 1. јануара 1942. до јесени 1944, објављујући углавном краће вести и усташке пропагандне текстове. Седиште редакције и штампање листа после је пренето у Винковце, а последњи и јубиларни 9. број под Крклецовим уредништвом изашао је 10. травња 1945. Тачно на четврту годишњицу проглашења НДХ.

У загребачкој „Новој Хрватској”, у броју 76 од 30. ожујка 1943, објављена је службена информација под насловом  „Одлуке Државног вође шпорта”, у којој дословно стоји: “Именујем усташу Густава Крклеца предсједником Хрватског веслачког  клуба ‘Галеб’ из Земуна”.

Крклец, чије су песме уврштене у послератне читанке за основне школе, био је дугогодишњи уредник у Накладном заводу Хрватске, а за председника Друштва књижевника Хрватске изабран је 1974. За свој рад добио је бројна признања, а 1969. понео је највишу награду Републике Хрватске „Владимир Назор” за животно дело.

Умро је у Загребу 1977, у 78. години.

Велики потрес на југословенској политичкој сцени изазвала је „Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика”. Она је објављена 17. марта 1967. у загребачком „Телеграму” као протестно-програмски текст у коме је тражена равноправност за хрватски књижевни језик. На иницијативу Матице хрватске текст декларације потписало је осамнаест научних и културних установа у ондашњој Социјалистичкој Републици Хрватској. Њена лингвистичка тема, међутим, послужила је само као параван за артикулисање сепаратистичких политичких циљева и за манифестацију хрватског незадовољства наводним подређеним положајем у односу на друге југословенске републике, а посебно на Србију. Гледано из историјске перспективе, „Декларација” је представљала прави пролог за хрватски маспок из 1971. као завршни чин националистичке еуфорије, сецесионистичке и антисрпске хистерије у Хрватској.

Како се у овим преломним политичким ситуацијама понео и какве је ставове заузимао Мирослав Крлежа, који је одраније јавно прозиван да је у Југословенском лексикографском заводу ангажовао бивше франковце и клерофашистичке интелектуалце?

Крлежа је био најугледније књижевно име које је ставило свој потпис испод текста „Декларације”. Његов потпис имао је и додатну политичку тежину, будући да је он био и члан ЦК СК Хрватске. Хрватски и југословенски партијски органи званично су осудили „Декларацију” као акт угрожавања међунационалних односа. Убрзо је затражено њено повлачење и кажњавање потписника. Крлежа није одговарао на јавне нападе, већ је отишао код Тита у Београд и у договору с њим поднео оставку на чланство у ЦК КП Хрватске. Али је задржао свој потпис испод „Декларације”.

Угледајући се на Броза, и Крлежа је у почетку подржао комунофранковлук лидера тзв. хрватског прољећа Савку Дабчевић Кучар и Мику Трипала. Од њих се, међутим, брзо дистанцирао чим је од Тита сазнао да овај намерава да се обрачуна с маспоковцима. Тако је на време избегао да подели судбину многих активиста и вођа маспока који су посмењивани с положаја, похапшени и позатварани. Међу њима је био некадашњи генерал ЈНА и директор Института за историју радничког покрета у Загребу Фрањо Туђман (1922 – 1999). Крлежа је код Тита издејствовао да се Туђману смањи казна и до смрти је одржавао блиске везе и пружао политичку заштиту будућем првом председнику независне Хрватске.

Крлежа је преминуо 29. децембра 1981.

Сахрањен је 4. јануара 1982. уз највише државне почасти. Његов ковчег био је прекривен црвеном заставом, а испраћен је уз звуке „Посмртног марша пролетера”, познатијег као „Лењинов посмртни марш”.

Целокупна писана оставштина Мирослава Крлеже чувана је у Националној и свеучилишној књижници у Загребу и у пишчевим приватним просторијама на Гвозду 23. Према Крлежином тестаменту, она је имала да буде под ембаргом пуних 20 година. Међутим, након пишчеве смрти почело је и развлачење његове рукописне заоставштине. У четрнаест отпечаћених сандука крајем 2021. пронађене су стотине хиљада шлајфни рукописа које је Крлежа исписао као уредничке белешке, напомене и упутства. Оне су се односиле на већ написане текстове бројних аутора који су чекали да уђу у „Енциклопедију Југославије”. У једној од њих, примера ради, Крлежа налаже да се текст о Милошу Црњанском скрати за половину и износи уверење да ће то најбоље учинити Мате Ујевић, „ако га весели”. У другој тражи да се цео текст написан о Видовданском уставу из 1921. баци у кош. Професор Мило Ломпар је на педантно педагошки начин оголио Великог мештра „Енциклопедије Југославије”, приказујући га у правом светлу као „осионог негатора српске историје”.[34]

Двадесет година након Крлежине смрти, у његовој рукописној заоставштини откривено је и писмо Нобеловом комитету у коме је предлагао да се Јосипу Брозу Титу додели Нобелова награда за мир. Уз кратки есеј о Милу Будаку, који је истовремено откривен кад и ово писмо подршке Титу, Крлежа је симболички описао не само персонални већ и идеолошки круг у коме се најкомотније и најуспешније вртео целог живота.

То је комуно-правашки или титоистичко-усташки круг.

 

НАСТАВИЋЕ СЕ

 

Радован Калабић је књижевник, историограф и председник жирија Удружења књижевника Србије за доделу „Награде Јанко Веселиновић за најбољи историјски роман на српском језику“. Аутор је 12 књига, међу којима су „Српска емиграција“, „Грофовска времена“ и „Равногорска историja“.

Радован Калабић

(Нови Стандард, 23. 05. 2022)

?>