Међу њима, у првом кругу кроз арену и прстен, репортери Спутњика срели су и неке од најпознатијих српских писаца, песника, критичара и истраживача књижевности који су са нама поделили прве утиске о тек отвореном Сајму књига.

За Виду Огњеновић добар знак је „до последњег места“ испуњена сајамска хала.

„Радује ме што има пуно света. Нисам још обишла све, али видим да су простори смањени, што значи да има и више издавача и више књига. И томе се радујем“, рекла је Огњеновићева.

На питање да ли књига може променити свет, ауторка књига „Милева Ајнштајн“, „Отровно млеко маслачка“, „Стари сат“, „Љубавници“… каже да има књига које не могу чак ни да промене свог аутора. Али, вера у књигу ипак остаје:

„Верујем да добра књига може да промени свет. А ко ће га други променити, хоће ли диктатори и оружје?“, закључила је Вида Огњеновић.

За песника и писца Љубивоја Ршумовића, миљеника многих најмлађих генерација, Сајам књига ове године изгледа „заиста богатије него досад“.

„Лепо је што сваке године имамо тих пет-шест дана када се препуштамо само књигама, и само писаној речи. Сајам књига доживљавам као најлепше дане у свакој години“, каже Ршумовић.

На питање како објашњава парадокс да се стално говори о томе да људи све мање читају књиге, а да је Сајам књига већ деценијама најпосећенија манифестација културе у Србији, Ршумовић одговара:

„Те фаме да се не чита и да се не купују књиге праве новинари. Мислим да се чита онолико колико је потребно да се чита, и оно што људи мисле да треба да читају“.

Да ли то значи, питали смо Ршума, да треба више веровати књигама него медијима, а он нам је одговорио:

„Оловка пише, а гума брише, ни у шта не веруј исувише“.

Још један миљеник деце, писац Урош Петровић сматра да је први сајамски дан одличан знак.

„Увек се мало уплашимо током године, куда смо кренули. Пошто се бавим писањем за децу, знам да деца која више читају имају боља постигнућа, али се сваке године на Сајму, а и током разних других сусрета, уверавам да није све изгубљено и да је још много оних који воле писану реч“, сматра Урош Петровић.

За песника Војислава Карановића дани под сајамском куполом представљају ритуал за све љубитеље писане речи.

„То је уистину празник и књиге и дружења, добре енергије, Сајам је прилика да сретнете неке људе, размените мишљења, да вам неко препоручи књигу, да одмах узвратите својим предлогом за читање… Све је то Сајам, и због тога је јединствен“, сматра песник Карановић.

А писац, критичар и професор Михајло Пантић открива нам да има лични разлог за славље, јер је ово педесети сајам књига на који у континуитету долази. Ипак доминантни утисак за њега је то што сајам књига није и сајам књижевности.

„Кад прођете кроз хале, видите да је књижевност мало потиснута у односу на апстрактни појам књиге о свему и свачему. Да, књига станује овде, али и даље не умем да проценим колико се појам књижевности садржи у појму књиге. Не могу да се отргнем утиску да ово личи на једну велику самоуслугу, на хипермаркет на ком је нека акција у току па људи почињу да се јагме. То сајамско лице осенчено је бојама које нису ведре“, сматра Михајло Пантић.

А какве ће бити боје по којима ћемо памтити 63. издање београдског Сајма књига, остаје да проверимо у сајамским данима који су пред нама.