РАДОМАН КАЊЕВАЦ (1960 – 2025): Свака књига је нека врста исповести, као што је и свака песма нека врста молитве
Фото: Милош Звицер / Са промоције књиге „Продавница магле“ у Никшићу
Госте не бирам ја, препоручују их њихова дјела. Сама ми долазе и траже од мене да им дам неку пажњу, која њима можда и понекад није потребна, али је негдје зацртана. Радомана сам примијетила читајући његову чувену поему „Мислим да не знаш с ким имаш посла, мала“ (2000) и одавно имала жељу да га угостим. Прошло љето, била је сјајна прилика да промовишемо његову књигу биљешки и записа, како би он рекао „чудну књигу исповијести и искуства“. Осим двије књиге прозних записа, Кањевац је био аутор и осам збирки поезије. По професији је био новинар, а емисије које је уређивао на програмима Радио Београда примјери су окарактерисане као емисије иновативног и ангажованог новинарства. Широј музичкој публици био је познат и као писац текстова за групу Галија. Било је то његово прво представљање никшићкој публици у граду липа, поезије и рокенрола.
Овај интервју са Радоманом настао је у јулу прошле године, могуће и да је његов последњи, али као да је чекао Божић да се тамо негдје опет роди и настави да пише за Небеску библиотеку. А био је замишљен управо овако.
Када је Ваша ангажованост у питању, доказали сте успјех на више поља. Радио, телевизија, музика, поезија, гдје се осјећате најкомотније?
Кад се овако формулише, то што Ви зовете „ангажованост“ изгледа као нека посебност. Међутим, није то никаква изузетност, многи су писци у исто време били и новинари, многи су песници радили на радију, многи су писали стихове и на музику. Неки писци су са више страсти писали новинске репортаже него сопствене романе. Кад је реч, на пример, о Маркесу, Хемингвеју или Црњанском, ми, на крају, памтимо само њихове књиге, али заборављамо да је свако од њих у животу био подједнако успешан новинар. Тешко је, наравно, рећи у чему се човек осећа комотније, може се са подједнаким задовољством уживати у неком новинарском послу, колико и у писању поезије. Као и добра песма или занимљива књига, нека радијска или телевизијска емисија може да вам улепша дан, а нека може да вас промени за цео живот.
Шта је личније, шта Вас више описује? Ваше пјесме или ова књига?
Ова књига има у себи једну интимност веома блиску поезији и није случајно што су ову врсту књига у нашој књижевности писали најчешће песници. У извесном смислу она је личнија од неких мојих књига песама. У овој књизи сам први пут писао о свом детињству, о мајци, о свом завичају. Писање оваквих књига захтева неку врсту смирености, за разлику од писања поезије, које тражи неку врсту креативног немира. Онај ко би желео мене да упозна, боље му је да прочита неку моју књигу него да са мном разговара. У књигама сам најемотивнији, најискренији и, чини ми се, најближи сопственој природи. Можда ме ова књига описује боље него неке моје књиге песама.
Наслов је, рекла бих, намјерно помало вицкаст за књигу која је спој исповијести и искуства, реците нам нешто више о њему и томе како је настала књига „Продавница магле“?
Кад одговарам на ово питање ја понекад, у шали, кажем да бих волео да ме памте као највећег продавца магле у Србији, што, у овако оштрој конкуренцији, неће бити нимало лако. У суштини, ја волим те аутоироничне наслове који су блиски мом погледу на свет не обавезују аутора превише. Осим тога, он помало неутралише патетику, која је понекад присутна у тим личним записима, који су, као што сте рекли, увек на танкој граници између исповести и утисака.
Пишете како је Андрић фасциниран мостовима, а заправо је сам мост међу нашим народима, па кажете: „Волео је да пише, није волео да говори.“ Читала сам негдје како није волио да даје интервјуе, због тога да би уштедио све те мисли за своја дјела.
Андрић је био уметник ћутања у једном лакореком народу и једном узбудљивом времену. Он је говорио да људи од писца, понекад, очекују превише. Писац најпре треба да напише књигу, онда треба да је објави и, након свега, још о тој књизи мора и да говори. А, од свих књига, можда је најтеже говорити о књигама као што је ова поводом које нас двоје разговарамо, јер оно што је писац хтео да каже о некој личности, граду или појави он је то у књизи већ написао. И није лако то даље објашњавати и детаљније образлагати, јер да сам мислио да о тој теми треба нешто конкретније или детаљније да кажем, ја бих то у књизи и написао.
Једно од најобимнијих поглавља у књизи је оно посвећено Светој Гори. Били сте тамо више пута. Шта Вам је највише привукло пажњу?
Света Гора је толико ексклузивно и јединствено место да вам је тамо све занимљиво и све привлачи пажњу. Ако је она била привлачна људима као што је актуелни британски краљ, који је тамо, још док је био принц, одлазио релативно често или Мел Гибсон, аутор филма „Христово страдање“, који је био у Хиландару пре неколико недеља, није никакво чудо привлачност тог места једном српском песнику. Као што сам написао у овој књизи, кад сам први пут посетио Свету Гору у мени је било више радозналости него вере. Желео сам, пре свега, да видим та места и те људе који су нашли смисао живота у одрицању од свега што нам се у данашњем, банализованом свету, чини тако значајним. Касније, кад саберете утиске и прође мало времена, ка том полуострву вас вуче нека виша сила, откривајући вам, сваким новим одласком, део тајне и лепоте овог места. Већ на броду који плови из Уранополиса човек схвати да има неке логике у одрицању од свега овоземаљског на том полуострву, где је природа најлепша, где све рађа и мирише, где је море плавље и чистије него на другим местима. У том раскораку између скромности човека и раскоши природе огледа се, као у чистој води, лепота и узвишеност монашког живота на Атосу. Верујем да се сваки песник тамо осећа посебно јер су песник и монах две стране исте посвећености, истог самопрегора и одрицања. И један и други, у име вере или поезије, одричу се световних задовољстава и овоземљских, баналних ствари. Постоји, међутим, једна велика разлика: монах има смирење, које песнику често недостаје.
У дијелу који носи назив „Бити други“, говорите о Матији Бећковићу, Арсену Дедићу, али постоји и тај диван сегмент о нашем митрополиту црногорско – приморском Јоаникију:
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије има у свом наступу нешто јединствено: оштру, црногорску мудрост саопштену у само неколико реченица, којима се ништа не може ни додати ни одузети. Кад се томе придода његова лична храброст, јасно је да је на чело те митрополије дошао човек ретке, јединствене воље и мудрости која се могла родити и развијати можда само на том камену, који се чини трајнијим и важнијим од сваке власти и свакога живота.
некако одавно нијесам прочитала истинитији запис о његовом Високопреосвештенству.
Хвала Вам. Тај запис је израз, не само дивљења и поштовања које имам за његово Високопреосвештенство митрополита Јоаникија, него и моје љубави за Црну Гору. Мислим да сам ту љубав први пут осетио у детињству, на славама и свадбама у мом крају, где су црногорске песме биле основа музичког репертоара. На сваком весељу у нашим српским пештерским селима неизоставна је била, рецимо, она песма која почиње стихом „Кад облаци с мора крену одмарају на Ловћену“. Захваљујући тој песми заволео сам и море и Ловћен. У другом стиху се, као што знате, каже да „на Ловћену Његош спава – најмудрија српска глава“. Мислио сам тада, као мали дечак, да Његош тамо „спава“ ко зна од када, од памтивека, а данас видим да је, у време кад сам први пут чуо ту песму, тај наш највећи песник и најчувенији владика почивао на врху Ловћена тек нешто више од сто година. То значи да ни та песма није била толико стара колико се мени, као малом дечаку, тада чинило.
Такође сте доста простора посветили Новаку Ђоковићу. Рекла бих да Вас његов успјех не импресионира толико колико његова личност. Па кажете: И док смо, попут папагаја, понављали да желимо да живимо „као сав нормалан свет“,, Новак Ђоковић је био једини производ који смо, у годинама првобитне акумулације сумњиво стеченог капитала, могли да понудимо свету.
Оно што мене фасцинира код Новака Ђоковића нису спортски резултати него његови људски, морални квалитети, да у свакој прилици буде на висини свог задатка, да никад не каже ништа лоше о било којем другом тенисеру, да призна противнику поен на сопствену штету. Кад Новак Ђоковић, у мечу против Тонија Робреда, исправља судијску грешку и даје противнику поен на сопствену штету, свако од нас морао би се у часу тог узвишеног чина упитати да ли је тај поступак само одраз доброг породичног васпитања или неки закаснели одјек архетипских поука из епске народне поезије, које Србе и дан – данас обавезују више него писани закони. Тај Београђанин са Косова, који носи име старога хајдука који је „био кадар стићи и утећи и на страшну мјесту постојати“, таквим поступком, поручује милионском аудиторијуму, исто што и мајка Јевросима своме сину Краљевићу Марку: Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу. У једном времену које на сваком кораку показује грамзивост, неморал и непоштење Новак Ђоковић, из меча у меч, са турнира у турнир, оваквим потезима враћа веру у људе, у морал и спортски дух. А нама, његовим савременицима, остало је само да се запитамо да ли бисмо и ми, у сличној ситуацији, учинили исто. Његов успон поклопио се са суновратом полусвета у коме су млади људи неколико деценија видели оличење снова и лаког успеха. Никад га нисмо видели у лошем друштву, није дозволио да га једнократно употреби ниједан политичар, нити је падао на флертовања јефтиних певачица у још јефтинијим таблоидима. Тај човек који враћа веру у људе и спортиста који враћа веру у успехе вратио је сјај српској застави и постао позитиван пример у часу кад је свака друга вест о нама била негативна. То су, коначно, и разлози због којих је тај човек, који се у данашње време доима попут античких хероја, тај велики борац који верује у правду, поштење и част, тако различит од времена у коме живимо.
Једно од занимљивијих запажања из књиге, по мени, јесте, када кажете: Песник не комуницира са читаоцем. Он комуницира са Богом. Може ли се рећи да је увијек тако, и када промишља о било чему?
Требало би да је увек тако. Међутим, песници су људи као и сви други, са својим добрим и мање добрим особинама. Не би требало од њих, у свакој прилици, очекивати више него од других људи. Уосталом, имате велике песнике који нису увек били неки морални узори. Мислим да смо ми на овом свету пре свега да будемо добри људи, па тек онда велики песници. Књига би ту могла да буде лековита, она може да учини бољим човеком не само читаоца него и њеног аутора. Свака књига је нека врста исповести, као што је и свака песма нека врста молитве. Прави песник осећа и зна да се поезија не пише за савременике, песник пише за други живот, за онај свет.
На једном мјесту кажете: Нема ништа опасније од малог човека на великом положају. Да ли можда у овој реченици лежи сва трагедија нашег друштва?
– Мислим да је увек било тако, никад није било време да није било малих људи на високим положајима. С тим што ми се, некако, чини да је, како време пролази, све више малих људи, а све мање високих положаја. Ниједан положај више није толико висок да га неко не би доводио у питање, нити је иједан човек толико важан да, за некога, не би био споран. Мени се чини да је већи проблем нашег менталитета у томе што се још нисмо договорили да се владамо по законима, него се свако понаша по сопственој савести. Ако се свако влада како је њему воља онда ту не може бити ни реда ни напретка.
Др Александар Јерков је за Вас рекао како сте нека врста нове и врло занимљиве појаве у нашем савременом песништву, док је Матија Бећковић написао да Ваши стихови „сами себе препоручују“ и да се уписује у ту књигу као њен први пренумерант“. Колико Вам значе мишљења других и шта Ви мислите да ли памтимо пјесника по једној пјесми?
– Ево, одговорите сами: По којој песми памтимо Бранка Миљковића? Памтимо га, уствари, по неколико стихова из различитих песама. А он је можда највећи од свих. Мислим да ту нема правила. Матија Бећковић је написао толико добрих песама, а сви, као папагаји, понављају „Ћераћемо се још“. И то колективно памћење, као и наше лично, уме да буде селективно. Не треба да се уздамо ни у чије памћење. Треба да будемо задовољни собом, да покушамо да оправдамо сопствена очекивања, да негујемо свој таленат јер је добра песма слика Бога, колико и њеног аутора или онога о коме она говори. Што се тиче те оцене професора Јеркова она је, можда, била истинита онда кад је он то изговорио, али ја одавно нисам „нова појава у савременом српском песништву“. Ове године славим тридесет година како сам објавио своју прву књигу.
О Вашој поеми Мислим да не знаш с ким имаш посла, мала, која је објављена 2000. године, др Драшко Ређеп је написао да, „после Вере Павладољске Матије Бећковића, можда у нашој лирици опредељено љубавној није било штива које би, као ово, властито окружење посматрало не као сценографију него и као судбину“. Усудићу се да оцијеним, како је то озбиљно значајна поема, која је обиљежила једну епоху, а њена популарност непролазна.
– Хвала Вам за те лепе речи. То, заиста, јесте веома позната песма, објављена је у библиофилском издању, у графичкој опреми професора Растка Ћирића, најпре у 100 нумерисаних примерака, а сад више и не знам колики је њен укупни тираж. Кад човек пише, најчешће нема утисак о важности неке песме, а кад би, и на тренутак, помислио да ће то бити песма која ће, како Ви кажете, „обележити епоху“, та песма ништа не би ваљала. Једино је сигурно да је она заиста, као што кажете, „популарна“ и да је у њој, чини ми се, описано не само једно осећање него и једна посебна атмосфера краја деведесетих година, у нашим животима.
Читалачкој публици је познато и то, да су три албума чувене групе Галија, настала по Вашим текстовима, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Постоји негдје у архиви и несуђени албум „Галије” са Вашим пјесмама, попут „Ти си моја једина партија”, који никада није званично изашао? Реците нам и нешто о тој сарадњи, искуству као текстописцу за, и данас, високо актуелан рок бенд.
– Писао сам, у ствари, пет албума – та три која сте поменули и „Караван“, који је био двоструки албум, али пошто се међу њима налази та трилогија од три албума, онда људи мисле да сам писао само три. Уживао сам у тој сарадњи, увек сам волео тај бенд и те људе, то је био леп период наше младости, која се никад неће поновити. Те су ми песме све драже што сам старији и све се више радујем кад их чујем. У контексту свега што сам написао у животу оне ми дођу као неки зачин. Међутим, зачин даје укус, али са њим не треба претеривати, тако да сам на време одустао од тог заводљивог писања стихова на музику. Коначно, ја сам био једна фаза у каријери тог бенда, као што је мени сарадња са „Галијом“ била једна фаза у ономе што сам писао у животу. Тешко је данас, кад се све мало променило, објаснити некоме какво је задовољство кад више људи ради на једној песми, колико је забаван тај заједнички креативан рад, припрема концерата, дружења у разним градовима. То је нешто што ми и данас мало недостаје, јер ми нисмо само сарађивали, ми смо се и интензивно дружили, становали заједно, летовали. Мање ме изненађује што се те песме и данас толико емитују колико ме чуди што ме људи толико о томе питају, јер сам последњу песму за „Галију“ написао пре тачно 32 године. То је био онај албум са песмом „Додирни ме“.
Писати стихове за музику је сложеније, самим тим што пишете за одређену мелодију, карактер оног који ће је отпјевати и често по жељеној тематици. Јесам ли у праву?
– Делимично сте у праву. Ја никад нисам писао по жељеној тематици, нити је ико утицао на тему или идеју песме, писао сам увек оно што сам хтео. Кад пишете стихове на музику, природно је да песма треба, пре свега, да одговара карактеру онога ко интерпретира ту песму, јер слушалац треба, пре свега, њему да верује. Писао сам мало у овој књизи и о томе, пре свега да разбијем предрасуду како је лакше написати стихове на неку музику него књигу. Теже је писати на музику, пре свега због тих условности и неке претпостављене комуникативности која, такође, представља неку врсту ограничења. У односу на писање стихова на музику, папир на коме пишете класичну поезију чини се као простор бескрајне слободе. У суштини, међутим, ту нема неке велике разлике. Лепо је, наравно, кад пет, шест хиљада људи на неком концерту пева твоје стихове, али кад си писао ту песму, ти си био сам. Лепо је и то што та песма свакоме од тих људи призива у сећање неку његову асоцијацију, неки његов лични тренутак, различит од онога на који она мене подсећа.
Пажљиви читалац, Вашу књигу ће доживјети, баш као својеврстан интервју са Вама, јер дајете своје мишљење на разноразне теме. За крај, још само једно питање, постоји ли нешто чега се нијесте дотакли, а жељели сте?
– Ова књига је само један могући избор тема о којима често размишљам, пишем, разговарам са људима. Већи ми је проблем био да, од разних утисака, путописа, исповести, одаберем оно што ће ући у књигу, а да то има неку форму. Ту је заиста потребно да човек има неку меру. Осим тога, кад су у питању личне исповести, увек постоји опасност да се човек изгуби у некој сопственој патетици која не би била занимљива ником осим њему самом. Добра ствар са оваквим књигама је што не морате да читате од почетка, нити морате да читате до краја, можете да их одложите и касније да им се вратите, а да ништа не изгубите. То понекад уме да створи погрешан утисак да је и писцу било лако док је писао. Међутим, као што је лепо рекао велики Хенри Милер, ако је писац уживао док је писао једну књигу, има шансе да ће уживати и они који је буду читали.
Интервју: Савва Радулович, Арт клуб „Прво писмо“
