Раде Р. Лаловић: ПЛАВА ГРОБНИЦА КАО ПЈЕСНИЧКИ МОТИВ 

Раде Р. Лаловић

Ријетки су пјеснички мотиви, ма колико они били узвишени, који су тако снажан поетски одговор нашли код три пјесника као што је то мотив Плаве гробнице о којој су пјевали Милутин Бојић, Иван В. Лалић и Милосав Тешић. И управо због тога, али не и само због тога, ћемо овдје укратко подсјетити на те поетске одзиве на српске жртве чији земни остаци почивају негдје Тамо далеко, где цвета лимун жут и гдје су свјесно и без страха Тамо (..) животе дали заједно отац и син.

Хронолошки гладано прва пјесма са насловом Плава гробница и са баш тим централним мотивом је настала као непосредно поетско свједочење о тој у свјетској историји јединственој сахрани најхрабријих синова једног, у овом случају српског народа. Поетски је непосредно свједочио српски млади и изузетно талентовани пјесник Милутин Бојић који ту узвишену и болну исповијест и свједочење почиње императивним захтјевом свима, чак и галијама царским, које обично само за силу знају, најављујући тако нешто што предстоји као догађај коме се и васељена има поклонити и скрушено, покајнички присуствовати. А то је масовно сахрањивање у море-гробље, након албанске голготе на острву Видо,  преминулих храбрих српских војника те тужне 1916. године.

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Након тог дубоко људског императива слиједи појашњење за тај императив и за разлоге узвишеног поетског опела. Јер, ту шкољке сан уморан хвата, ту су мртве алге, ту је гробље славних, ту и море мили,  Да не руши вечни покој палих чета, али то је и храм тајанства и гробница тужна. Дакле, то је мјесто коме се и мали, и велики, и моћни, и нејаки имају скрушено поклонити и саслушати опело. Ту су свој вјечни починак нашли најбољи и најодлучнији сањари слободе и њени браниоци.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недра земље и небесног свода.

На том опелу не смије бити суза, ни туге, ни уздаха. јер то је опело какво не виде небо јоште па због тога те галије царске и после опела морају да заувијек поштују пјесников императив који резолутно гласи  А кад опело свршим, клизите у ноћ црну / побожно и нечујно носећи свој недвосмислени дио одговорности за српске жртве због кашњења и двоумљења да се притекне у помоћ исцрпљеним Србима након Албанске голготе.

Друга пјесма чији је мотив Плава гробница је пјесма Ивана В. Лалића, са истоветним насловом као и Бојићева, дакле, са насловом Плава гробница. Лалићева пјесма   је за разлику од Бојићеве, настала седамдесетак година касније, како у једној забиљешки испод саме пјесме пише  (Крф, 1985. – Београд 1989.), а неспоран окидач је био једно крстарење по Јонском мору.

Доживљавајући искрено и емотивно Јонско море као српску масовну гробницу, а своје путовање као ходочашће, сасвим је логично и очекивано да се у пјеснику Ивану В. Лалићу укрштају и сударају два свијета. Први је  онај наш, српски, ходочаснички, поклонички, пун туге и поштовања према јединственом мору-гробљу у коме почива огроман број српских исцрпљених ратника о којима је своју Плаву гробницу након непосредног њиховог спуштања у море испјевао Милутин Бојић.

Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
Једног давног, никад допеваног рата.

А други свијет је свијет безбрижних туриста који као и њихов водич тешко и да знају гдје је Србија и шта крије дубоко Јонско море.

Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело,

Шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.

У том судару емоција које се  непосредно у души наслањају на  Бојићеву пјесму и милују сахрањене српске кости сасвим је и логично, и разумљиво што Лалић у своју пјесму Плава гробница директно уграђује и стихове из Бојићеве пјесме. У том легитимним поетском поступку, поступку  интертекстуалности,  лако се може пратити и у анализи тумачити цијела Лалићева пјесма као метатекст објашњавајући какву и симболичку, и парадигматску улогу у њој имају  Бојићеви стихови  као оно што се у теорији књижевности означава као прототекст, а  што се јасно види у почетним строфама Лалићеве пјесме.

Стојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.

Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
Једног давног, никад допеваног рата.

Емотивна борба у пјеснику не престаје док тражи простор у коме ће се супротставити лажним вриједностима туристичког сјаја да би бар у неком тренутку тишине отшаптао опело за вјечни помен у замишљеном храму над Гробницом плавом.

Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи

И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,

Па подневно ово сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више. А историја кошта:
Крв ипак није вода.

Осим сукоба различитих свјетова, слободарског, узвишеног, који жртвом заслужује вјечнују памјат и профаног, хедонистичког, у Лалићевој Плавој гробници се на различите начине могу пратити и на симболичној равни одгонетати и пјесничке слике  страдалника, пролазности, и вјечне борбе за слободу оних због којих су најбољи међу нама пали и смирај вјечни нашли у Плавој гробници над којом поезија гради узвишене споменике, а пјесници његују културу памћења на српска страдања и снове о слободи.

Милосав Тешић такође пјева о српској Плавој гробници и о острву Видо. Његова непосредна инспирација је различита и од Бојићеве, и од Лалићеве, али ипак са њима чува одговарајућу смислену везу.

Не стоје, не часе те галије царске,

тек помене још се што Бојић већ каза

и обнови Лалић: да очува жар се

кад почне опело – а клоне екстаза.

О тој непосредној инспирацији Тешић сам свједочи у једном интервјуу и каже да је његова пјесма Плава гробница – Видо инспирисана сусретом са именима српских војника која су урезана на чеоним плочама мермерних касета у Маузолеју – костурници на острву Видо. Та меморијална слика имена страдалих и умрлих српских војника на Крфу и острву Видо и имена села и вароши српских из којих су пошли у борбу за одбрану и земље и људи је једнако јака и инспиративно сложена да је није могуће неупоредити и на суштинском, и на симболичком плану са заупокојеном литургијом коју у овом случају умјесто свештеника чинодејствује пјесник Милосав Тешић.  Па онда и није чудо што ова пјесма има сљедеће стихове издвојене као мото: Да опросте Сени и Господ с висина:/у Тачкама Трима имена су ина…

Тешић је свој поетски циљ и циљ своје поетске заупокојене литургије  експлицитно исказао на сљедећи начин:

Да просветли бол се кад лецне из брида,

Господарко Светла, дах тамјана довеј,

са Крфа и копна до острва Вида –

над гробницу Плаву и Кост-маузолеј.

У том Кост – маузолеју су смирај вјечни нашли многи најбољи синови српски, а њима вјечни помен уздигао је Милосав Тешић у пјесми  Плава гробница – Видо и у  пјесми Видо, у сумрак.  И баш ту, у тој Читанки горкој, у узвишеном молитвеном тону се чују и имена: … из Такова Станко… и Јеврем из Тмаве… / из Драгиња Јаков… и Момир из Темске… (…)… Из Божурње Коста… из Кремана Обрен… / и Стојковић Бошко из Потока Житног.. (…).. Из Чумића Милош… из Колара Петко… / из Гроцке је Младен… из Гркиње Трифун… / из Грчића Марко… из Девче је Цветко… / … из Пирота Јосиф… из Дреновца Сава… / из Ужица Војин… Стојиљко из Врања…; и тако редом том узвишеном списку се придружују и остали са допунског меморијалног списка из пјесме Видо, у сумрак.

У овим Тешићевим пјесмама паралелно са бескрајним помеником се наводе и обиљежја земље Србије за коју су ови див јунаци дали свој живот: Ту ливаде, плаве од расцвалог звонца, / онострано стоје, у сјају – далеке: (…) Шарене се тикве и дозрева грожђе, / колачаре тутње и дише повратич: И све то у најљепше вријеме кад они нису у завичају него га гробовима бране:  Док петровске лиле по сумраку пале (…) Док тежају воћке уз Марију Благу, / кад окрене јесен да отаве сунча (..) Док промичу свици и летина зори, а звецкају бронзе и удара чактар.

Милосав Тешић на крају пјесме  Плава гробница – Видо поентира, чини се за сва три пјесника Јеванђељским јавом коме није потребно никакво појашњење.

Кад проради срце и ум се расцвета,

горчина се сроже и пукне тескоба,

а кости се тргну из мермер-касета,

из морске дубине и бункера оба.

Јеванђељском јавом – што прорече Писмо –

где нема ни мора, имена потеку

у завичај Нови, у заумно бивство –

кад отвори Господ Откровењску реку.

Не стоје, не часе ни галије царске

ни чуда што плове, а чини се: мошти –

са Божије лађе кад упери фар се –

из црнила зраче у Небеској пошти