Раде Р. Лаловић: НЕКОЛИКЕ МЕТАФОРЕ ДАРИЈИ ДУГИНОЈ

 

Свјетска јавност, а поготово православни словенски свијет су недавно болно јаукнули када су зли умови на најсвирепији и безуман начин ликвидирали, из чисте и умоболне мржње према свему словенском и православном, Дарију, кћерку једног од најумнијих  руских филозофа Александра Дугина.

Тај бол, та њена ненадана смрт, су истог часа постали поетски мотив о коме ћемо овдје проговорити неколико ријечи кратко коментаришући пјесме Ане Долгарјеве, Јекатерине Садур, Матвеја Рааздељног и српског епископа Фотија.

Ана Долгарјева Даријину смрт доживљава као судбинску космичку драму, као васкрсење недужно пострадалог бића, предзнака истинске слободе  која мора доћи, јер

Руска смрт је на небо дева одлазећа,
Светле плетенице и громке августовске кише.

и уз плач неба она, пјесникиња Долгарјева, не само за покој душе, него и за вјечнују памјат на невину дјевојачку, руску родољубиву душу диже четири чаше за отаџбину, за побједу, за непоменуте жртве праведне борбе и наравно, четврту, за огањ свети без кога ниједна слобода не долази нигдје и никад. А изнад слободне земље ова знамења ће заувијек са Даријом стражарити као опомене.

 

 

Прва чаша за Отаџбину, друга за Победу, и и нека не буде трећа,
Јер непоменутих чека још више.

Испијмо четврту за огањ свети и светли,
Свеискупљујући и свеискупивши хитац.
Руска смрт, светлокоса дева бесмртна,
Са српсм месечевим излазећи немилосрдни жетелац.

Матвеј Раздељниј Даријину смрт и наш бол уздиже на универзални ниво.

Ангелу у телу што одриче се плоти
мртваци кости не могу самлети

Баш као што ни нацисти, ни њихови комунистички двојници нису успјели уништити душу православну иако су им руке биле „свастиком“ обиљежене код на злочин спремног

 У православље прешавшег примитивног створа

који бестидно слави „нови Рајстаг“ носећи смрт  и неслућену бол   проповиједајући лажне вриједности  тако јасно пред свима показује да

Те руке, што сунцу теже, рађају тмину
(руском мудрацу убише кћер рођену). 

Јекатерина Садур с правом у првом стиху своје пјесме  посвећене Дарији Дугиној пројављује дефинитивну побједу у бици задњег времена чији траг ево с разлогом свијетли златним сјајем.

Златна ће постати крв у светлу последњег Армагедона

јер је Даријина смртзалог за очување не само руске побједе, него и побједе православне породице и њених вјечних вриједности.

 И на престо победе руске
свој девојачки живот-
кћер за оца-
отац за слово-
принела си без жаљења.
Сад је све
само сен.
А пред тобом само један пут-
Увис.

И не само Увис, него него и у вјечност. А на том поетском трагу у вјечност, Увис, свој поетски омаж овој недужној жртви укронацистичке хистерије подиже и српски епископ Фотије у пјесми Мученица Дарија.

Епископ Фотије јасно види што остали не морају видјети, како се Небо

новом мученицом овенча,
Дарија, Дарија Дугина
посрада уместо оца,
али за свету Русију,
за све, за нас,
и свечовечанску мисију.

То Небо радошћу бива украшено још једном новомученицом чија жртва спасава све породице и све нас, јер је невино пострадала

За традицију,
за православље,
за нашу мученичку истину
коју Запад неће да чује

И баш се због тога као поента свих ових неколико пјесама издвајају Фотијеви стихови који нас враћају божанској љубави као залогу опстанка.

Дарија, њена жртва
уздиже се до неба,
да би сви људи на свету
за њено страдање чули,
и миру тежили,
а поготово ми православни
јер смо браћа,
нека нас Дарија мученица
својим страдањем
божанској љубави враћа.