РАДЕ ЈАНКОВИЋ: Велики, глобални Гулаг

Раде Јанковић, правник и мислилац самосвојног погледа на свет, аутор је књига које су показале да се и данас може свеже и аутентично трагати за истином: од Црне књиге Црноречја, преко Доба разума до Против таме овога света, он не дозвољава да наш разум заспи, да не бисмо, како нас је упозорио шпански геније Гоја, сањали чудовишта. Повод за овај разговор је потрага за мистичко-метафизичким коренима превратништва, од 1789, преко 1917. и 1944, до данас, а тиме се бави Јанковићева књига Како упокојити вампира.

Књигу почињете причом о случају грофа Николаја Толстоја, који је, борећи се за истину о британској предаји „белих“ Руса Стаљину, после чега су многи од њих побијени, био сурово кажњен јер је указао на врхове британског друштва као аморалне прагматисте који не маре за људске животе. Толстоја су тужили људи које је разобличио, и у неправедном судском процесу кажњен је драконском новчаном сумом због наводне „клевете“. Ти исти Британци су и нас предали Брозу. О чему је реч?

Питање које ми постављате, начин на који је формулисано, наводи ме на закључак да трагате за одговором који би био испод оне површинске, самим тим и површне слике XX века. Случај грофа Николаја Толстоја имплицира, пре свега, оно што се на Западу, од Ничеа преко Шпенглера до данас, дефинише као „судбинска предодређеност народа“, што је само семантичка игра којом се профанизује смисао, који у православљу има прародитељски грех. Историјски – не и метафизички! – прародитељски грех се није догодио само једном већ увек када су преци неког народа стали на страну Сатане, у његовој борби против Бога. У једном тренутку Запад је стао на Сатанину страну и ту позицију ни до данас није напустио. У томе предњаче тзв. англосаксонске земље а међу њима Енглеска, јер – не заборавите! – Америка је и данас енглеска колонија.

Зато, опозицију Исток–Запад (Шпенглер је сматрао да размишљање у опозицији Исток–Запад једино има смисла) треба заменити опозицијом Истина (Бог) – Лаж (Сатана). Тиме изоштравамо слику наше, тзв. посткомунистичке епохе, јер долазимо до питања: коме служи интелектуалац данас? Истини или Сатани? Интелектуалац данас мора да се врати својим коренима, да поново постане критичка свест и савест историјске збиље. То значи: не само тренутне актуелности него и прошлости и онога што ће постати прошлост, нашој сутрашњици. Гроф Николај Толстој је јарки пример интелектуалца који је стао на страну Истине, дакле Бога. Утолико је већа срамота српске културне средине што су његове књиге, његово пострадање за Истину остали непознати српској широј јавности.

Основна теза ваше књиге је да су, за разлику од злочина нацизма, злочини комунизма естетизовани и тако су избегли суочење с правдом: „Естетизам је забашуривање истине, не лажима него опсеном. То није ни уметност ни идеологија него чиста техника. Еристика! Приказати неистину као истину и бити у праву!“ Како је то спровођено?

Ту се опет дотичемо интелектуалца и његове интелектуалне честитости. Лажну слику о прошлости нису наметнули радници и сељаци него „поштена интелигенција“. Међу њима предњаче тзв. уметници. У последњих 20 година, рецимо, најмање десет пута репризирана је серија Отписани. С историјске тачке гледишта то је чиста лаж; с уметничке, њена чиста естетизација. Али та лаж, управо зато што је естетизована, савршено функционише: данас готово да нема млађег човека који вам неће рећи да је у Београду, у току Другог светског рата, постојао снажан комунистички „подземни фронт“. Кад једну лаж – у томе је Гебелс био у праву! – поновите десет пута, она ће постати истина. Е, сад покушајте да замислите: шта би се десило у Немачкој да није био Нирнбершки процес и да су свих ових година понављане Гебелсове лажи? Немци би живели у уверењу да су победили у Другом светском рату! Управо то се десило нама. Већина Срба још живи у уверењу да смо победили у Другом светском рату, а наши губици у људству вишеструко су већи од губитака свих нацистичких сарадника заједно: Бугара, Хрвата, Румуна и Албанаца. Ако смо икога победили, победили смо себе саме; победили смо српску националну свест и културу засновану на православној традицији. Потпуно истоветни процес одиграо се и у Русији након тзв. пада комунизма. А све само зато што су изостали „Комунистички Нирнберг“ и правне последице једног таквог процеса.

Колико је православне народе, пре свега Русе и Србе, коштала вера у утопију с њеним, како би рекао отац Георгије Флоровски, патосом насилног даривања среће?

То је посебно трагична тема. Ни ми ни Руси немамо потпуни увид у архиве тајних полиција, нити знамо тачан број жртава комунистичког терора. Подаци којима баратамо само су грубе апроксимације. Како ствари стоје, никада нећемо ни сазнати коначни резултат тог „насилног даривања среће“. Али чак и приближни бројеви дају неку оријентацију, неки ослонац. Много је сложенији проблем који је комунизам оставио на духовном плану. Пре свега, спорна је сама идеја „усрећивања“. Није срећа циљ живота, јер срећа је нешто варљиво и непостојано, него спокој – а то се постиже радом, савлађивањем напора и искушења, трпљењем и духовним уздизањем у Богу, који том раду, напору и трпљењу даје виши смисао. Када, уместо тога, понудите човеку срећу, онда сте тиме учинили велики отклон од морала и норми које су утемељене у традиционалној култури нашег народа. То ће, наравно, изазвати пометњу. Ако све зависи од среће, онда ја нисам одговоран за своју беду, несналажење, недостатак талента или способности. За све су криви други! Ако се мени није посрећило да будем леп, паметан и богат – крив је Бог који неправедно дели срећу. Тако настаје атеизам! А то је већ корак до побуне. (Достојевски је показао, а то се поклапа и са читавим нововековним искуством, да побуна против поретка на Земљи увек започиње као побуна против Бога.) Неко је несрећан и одједном види да у томе није усамљен, то јест окружен је све самим несрећницима. У једном тренутку он ће одлучити да нешто учини, али не за себе него „у име свих несрећних“. Тада насиље постаје „легитимно“ средство „за усрећивање несрећног народа“. Ако несрећни народ покуша да се одупре тој срећи, „добиће по носу“ јер, забога! – „то је за њихово добро“.

Комунизам је, наводно, прошао, мада ви доказујете да његови симулакруми трају. У међувремену, стигао је Нови поредак, који делује још страшније. Записали сте: „Фрижидер ће вас пријавити Центру за социјални рад и старање о малолетницима увек кад у њему нема дечије хране, а уместо млека само флаше пива. На основу ове пријаве Центар ће закључити да занемарујете малолетно дете и моћи ће да вас лиши родитељског права. Паметни струјомери откриће полицији које телевизијске програме гледате и у које време. Пошто је уочено да поједине сцене захтевају већи утрошак електрицитета, полиција ће моћи даљински, без изласка на лице места, да ’саслуша ваш струјомер’ – и да дође до ко зна каквих закључака, упоређујући ваш утрошак струје са утрошком ваших комшија. Ваш паметни сат ће открити вашој осигуравајућој компанији да се не бавите довољно физичким активностима, ваша кола ће јавити осигуравачу возила да често возите пребрзо, а ваша канта за отпатке саопштиће локалним властима да не поштујете прописе о рециклажи. Криптокомунистички програм праћења и надгледања човечанства биће моћнији, ефикаснији и делотворнији од својег претходника – комунистичке тајне полиције.“ У какав нас то логор воде?

Обриси онога што нас чека у ближој будућности, захваљујући медијски конструисаној пандемији, сада се јасно назиру. Биће то један изокренут свет, на шта указује и синтагма која се све чешће чује: „нова нормалност“. Добро и зло замениће места као у Орвеловој 1984 – „Лаж је истина“. Биће то један глобални тоталитаризам „баршунастог типа“, који сам наслутио пре неколико година, када је донет Закон о забрани пушења у јавним просторијама. Тада је постало сасвим „нормално“ да цупкате на -15°C и пушите у парку или под кишобраном. То, наравно, није било довољно и на ред је дошло шприцање вакцином сумњивог садржаја. Дакле, нормални ће бити само они који пристају на све а ненормални они који одбијају да стану у ред и заврну рукав. То је корак ка чиповању! Међукорак су „ковид пасоши“. Они ће одиграти улогу „тачкица“ и „бонова“ на почетку комунистичке тираније: ко има печат („тачкицу“ или „бон“) може да путује, ко нема – не може. У следећем међукораку људима ће се одређивати дневна потрошња хране, воде и кисеоника. Свет ће постати један велики, један глобални Гулаг.

Нестаће све постојеће релације унутар такве стварности. У логорима класичног типа, какви су били Аушвиц или Колима, затвореник је био ограђен бодљикавом жицом, што му је пружало јасну представу: затвор је с ове стране, а „слобода“ с оне стране жице. У глобалном Гулагу неће бити бодљикаве жице! Тиме ће нестати и јасни појмови о слободи и неслободи. Човек ће бити заробљен, али своје ропство неће доживљавати као неслободу него као „бригу за његово здравље“.

Корона наратив је својеврсни начин владања, каже Дијего Фузаро. Какви су ваши увиди о коронократији?

Дијего Фузаро је у праву! Ова глобална „показна вежба“, звана пандемија короне, организована је управо зато да би се испробао механизам „коронократије“, како с правом кажете. Идеја је да се тежиште стварне власти измести, а да ипак остане демократска форма владавине, као у Орвеловој 1984 – „Слобода је ропство“.

У демократији какву познајемо од Француске револуције из 1789. године власт је подељена, тиме и ограничена, између три гране власти: законодавне, судске и извршне. Парламент је вршилац законодавне власти и истовремено носилац националног и државног суверенитета. Сведоци смо, међутим, да се национални и државни суверенитет све више ограничава међународним обавезама, институцијама и колективним споразумима. Парламент све више постаје „брбљаоница“, као да неко жели да нам поручи: „Ево, друг Лењин је и овога пута био у праву!“ Стварна власт не само да прелази него се све више концентрише у руке само једног ad hoc тела – Кризног штаба. Кризни штабови све више постају носиоци и законодавне, и извршне, и судске власти. Они доносе наредбе којим се суспендују основна људска права; они спроводе те наредбе и одлучују о кривици оних који крше те наредбе. Уместо класичне поделе власти сада имамо зачетак владавине на принципу јединства власти, што је темељ сваког тоталитаризма. Новина је што ће се сада на месту тиранина појавити „здравствена служба“, а не нека идеолошка, национална или расна група.

Шта вам се чини – има ли мистике у овој политици?

Медицина и фармација су од увек биле тесно повезане с алхемијом. Парацелзус је, на пример, био пре свега алхемичар, тек онда лекар. Ово треба знати, посебно данас када нам нуде лечење генетски модификованом вакцином или вакцином произведеном на бази абортираних људских ембриона. Шта је то? Медицина или алхемија? Једном речи, свет је већ постао глобална алхемичарска радионица или „вештичја кухиња“, како каже Гете у Фаусту.

Разговор водио: Владимир Димитријевић