Рада Стијовић: Више пажње поклањамо учењу страних језика него учењу српског
фото: stanjestvari.com
Први корак који се може начинити у поправљању стања писмености и културе изражавања јесте повећање броја часова српског језика у школама, или бар раздвајање наставе језика од часова књижевности. Колеге из „Друштва за српски језик и књижевност” изнеле су ових дана податак да смо по броју часова матерњег језика на најнижој лествици у Европи, каже за наш лист Рада Стијовић, добитница значајног признања Матице српске – Повеље за неговање српске језичке културе.
Проф. др Рада Стијовић, научни саветник, спада у ред најбољих српских лексикографа. Уредник је „Речника српскохрватског књижевног и народног језика” Српске академије наука и уметности, један је од аутора „Речника српскога језика” у издању Матице српске и аутор два дијалекатска речника. Осим лексикографијом, бави се дијалектологијом, језичком нормом и популаризацијом српске језичке културе, а већ годинама пише сталну језичку рубрику „Слово о језику” у „Политикином” додатку „Култура, уметност, наука.”
Данас, кад је писменост нације драстично пала, који су најефикаснији видови неговања и популаризације српског језика?
Осим у оквиру редовног школовања, постоје бројне могућности за ширење језичке културе и писмености. Неке од њих пружају медији, као што то чини „Политика”, са рубриком „Слово о језику”, али и са повременим серијама написа о актуелним језичким догађањима или као што је својевремено чинила Радио-телевизија Београд формирајући посебан савет за језик и издајући „Српски језички приручник”, значајан поучник за све који теже лепом и правилном изражавању.
Водеће издавачке куће објављују популарно писане језичке приручнике чији су аутори врсни лингвисти. На радију постоје занимљиве емисије о језику, у Коларчевој и Вуковој задужбини, а и по многим библиотекама ван Београда, организују се предавања о језику. У часопису „Језик данас” Матице српске на стручан, али широком читалачком кругу доступан начин пише се о актуелним језичким и правописним проблемима. Најзад, појава интернета омогућила је да текстови о језику и писму постану лако доступни великом броју заинтересованих.
На друштвеним мрежама, на пример, постоје групе за језичке недоумице, али питања која се тамо постављају често су на нивоу основне школе.
Бројне језичке групе на друштвеним мрежама показатељ су да заинтересованост за језик ипак постоји и да није мала (неке групе имају и по више десетина хиљада чланова). Разумљиво је да су нека питања, како кажете, на нивоу основне школе, јер тамо има људи свих образовних профила, различитих нивоа образовања, има ђака, чак и основаца. Важно је да се постављају питања и да се дају компетентни одговори мада то није увек случај. Дешава се да језичке савете даје и онај ко није довољно стручан, па и потпуни лаик.
У чему видите главни узрок пада писмености?
На писменост несумњиво оставља трага брзина са којом се живи и ради, као и савремени начини комуникације – такозвано четовање, размењивање порука и слично. Свакако у томе знатног удела има и недовољан број часова у школи, нарочито средњој. Код ученика се примећује, и не само код њих, утицај туђег, углавном енглеског правописа, па и језика, језичких конструкција. Очито више пажње поклањамо учењу страних језика него сопственог. Затим, данашњи човек је највише упућен на средства масовног општења, јавног информисања – што значи да често чита или слуша текстове на брзину написане или лоше преведене, а мање оне које су створили „мајстори пера”. Осим тога, у једном, немалом делу друштва не постоји свест о потреби за добрим и правилним изражавањем, па ни за потпуном писменошћу. Огрешење о језичку норму не само што не сматрају за превелику грешку већ се залажу да норме и нема, да језик треба препустити спонтаном развоју. Нажалост, ову тезу заступају и неки лингвисти.
Осим повећањем броја часова српског језика у школама, што сте нагласили, чиме се још може подићи ниво писмености?
На неким факултетима постоје практични језички предмети, као што су култура писања и култура говора. Њих би требало увести и у средње школе и на све факултете, поготово друштвене. Свакако је неопходно обезбедити довољан број лектора у свим институцијама у којима су они потребни, а морају се наћи и нови начини утицаја на писменост и културу изражавања. Било би добро да званичне институције које се баве језиком нађу пут до нових технологија и путем интернета учине доступним разноврсне речнике, затим правопис са једноставним претраживачима, приручнике са актуелним језичким недоумицама и новим језичким и правописним решењима иза којих ће стајати компетентни аутори. Речници и језички приручници треба да се нађу и на електронским уређајима, које млади користе знатно више него папирне верзије књига. И, свакако, друштво, друштвене институције треба да промовишу писменост, образовање, културу као трајне вредности.
Да ли је тачно да код нас постоји неколико правописа и зашто се чак и језички стручњаци разилазе у ставовима око неких језичких питања?
Постоји само један важећи, званично усвојен правопис – то је Правопис српскога језика Матице српске. Што се тиче разилажења у ставовима стручњака око неких језичких питања, треба узети у обзир то да је језик жива категорија, да се непрестано развија и мења. Норма мора да прати развој живе речи, не сме да изгуби контакт са реалношћу, али, свакако, не сме ни да озакоњује промене које не одговарају структури језика. Неки лингвисти брже прихватају промене, неки спорије. Тако се данас, на пример, једни противе облику футура: „Ја ћу да дођем” и инсистирају на облику: „Ја ћу доћи”, а други би га, с обзиром на његову врло раширену употребу у српском језику, обавезно пустили у језички стандард. Да ли ће и када нешто постати део стандарда, пресудиће језик и време.
Французи се континуирано боре против англицизама, а код нас су се одомаћиле чак и конструкције из енглеског језика типа „најбоља књига икада“ и сл. Зашто језички стручњаци гласније не инсистирају на томе да је то неправилно?
Одувек је било да језик подлеже туђим утицајима, да се поводимо за нацијама које у датом тренутку имају културну или политичку и економску превласт. Неки утицаји, на пример у области лексике, могу се толерисати ако се у томе има мера и ако то истински богати језик и снабдева га новим изражајним могућностима, али у правопису, гласовном систему и граматичким облицима тога не сме да буде. У томе су језички стручњаци сагласни и говоре о томе. Да ли би могли гласније, не знам.
Стиче се утисак да су данас полуписмени лаици надгласали језичке стручњаке?
Давање нормативних препорука, па и доношење нормативних одлука, постало је данас веома популарно, а и многима се чини одвећ лако. Као да се актуелизовало оно Вуково: „Како који зареже перо да пише, он већ одмах почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити.” На стручњацима је да се у што већем броју појављују и пишу о актуелним језичким проблемима и тако надјачају полуписмене и недовољно компетентне. Веома је битно и да држава у вези са најважнијим језичким питањима консултује стручњаке и послуша њихов став.
Гордана Поповић
Опрема: Стање ствари
