„Пушкин је наше све“: Како је писац рођен пре 225 година постао отац савременог руског језика

Русија је ове године прославила 225. рођендан великог песника и писца Александра Пушкина.

Године 1859. књижевни критичар Аполон Григорјев рекао је чувено: „Пушкин је наше све“, а у Русији је овај принцип остао непоколебљив два века. Можда се средином 19. века Григоријевљеви савременици нису једногласно слагали са њим, али данас то практично нико не може да оповргне, пише за РТ руски филмски критичар Дмитриј Кузмин.

Пушкин је живео само 37 година, али је иза себе оставио огромно књижевно и културно наслеђе. Током свог кратког живота, Пушкин је написао 14 песама, шест драма, 12 романа и кратких прича у прози, седам бајки, огроман број песама и свој бесмртни роман у стиховима „Евгеније Оњегин“.

Савремени руски школски програм укључује преко 40 Пушкинових дела (укључујући кратке песме). Деца се први пут упознају са његовим делима на часу књижевности у 5. разреду. Ниједан други руски писац нема тако истакнуто место у руском образовном систему земље.
Говоримо језиком Пушкина

Цео свет познаје Достојевског, Толстоја и Чехова. У поређењу са њима, Пушкин је мање познат у међународним размерама.

Међутим, један важан аспект издваја Пушкина од свих других руских писаца. Пушкин је био „отац“ руске књижевности и помогао јој је да се развије у међународни културни феномен.

Често се каже: „Александар Пушкин је створио савремени руски језик“ и „У Русији сви говоримо језиком Пушкина“. Наравно, ове изјаве се не могу схватити буквално – током 200 година, као и сваки други језик, руски је претрпео значајне промене. Појавиле су се нове речи, абецеда је мало промењена, а дошло је и до промена у интерпункцији и синтакси.

Међутим, корени савременог руског могу се наћи у Пушкиновим делима. То јасно видимо читајући његова дела, која се данас објављују у изворном облику. Књижевност писану пре почетка 19. века теже је разумети; савремени руски језик има много више заједничког са језиком Пушкина, него са руским који је био у употреби у време његовог рођења.

Пушкин је за само 20 година успео да уведе, популаризује, па чак и стандардизује руски у оном облику који данас познајемо, пише Кузмин.

Пушкинове лингвистичке иновације су јединствене, а савремени говорници руског језика се у великој мери ослањају на њих, а да тога нису ни свесни.

Пре Пушкина, у руској књижевности доминирала је „теорија три стила“ Михаила Ломоносова – високог, средњег и ниског. Из тог разлога, књижевна дела која датирају из 1790-их често се увелико разликују – нека од њих су прилично лака за читање, док су друга веома тешка за модерне читаоце.

Филолози и познаваоци језика слажу се да су такве поделе значајно ометале развој руског књижевног језика, а многи писци с краја 18. века сматрали су да су спутани овом теоријом.

Пушкин је урадио велику ствар – одбацио је идеју поделе на стилове и у своја дела увео народни језик, будући да, када је реч о природним богатствима језика, није желео да се ограничава.

Лакоћа његовог језика, слобода у редоследу речи и приступачност његовог писања допринели су томе да руски писци постепено усвајају његове иновативне идеје.

Пушкинов језик је у много чему ближи савременом руском језику од језика Пушкинових савременика, па чак и каснијих аутора.

У свом „Писму издавачу“, Пушкин је написао: „Вешт писац профитира од богатства језика, његових израза и фраза. Писани језик оживљавају изрази који се рађају усред разговора, али писани језик не треба да се одриче свега онога што је стицао током векова. Онај ко пише само на разговорном језику – језик не зна“.

Иако Пушкин није створио савремени руски језик, у смислу општих правила, језичких конструкција, фраза и традиције, Руси данас заиста говоре Пушкиновим језиком.