ПУПИН, ТЕСЛА И АМЕРИЧКИ СРБИ: РАЗГОВОР СА ДАНИЦОМ ОТАШЕВИЋ О КЊИЗИ РАДОЈА ЈАНКОВИЋА

Гимназија у Чачку, основана 1837. године, имала је многе значајне професоре и ђаке. Један од њих је и Радоје Јанковић, Дисов школски друг, стари сват на његовом венчању, српски официр, јунак ратова 1912-1918, црнорукац, робијаш због подршке Апису, генерални конзул Краљевине Југославије у Чикагу и Њујорку, дипломата у рангу министра у Краљевини Албанији, књижевник, друштвени и јавни делатник.  Бавећи се његовом оставштином, госпођа Даница Оташевић је, после Јанковићевих успомена на бољшевичку револуцију, којој је присуствовао, и сећања на Југославију и Србију уочи и за време Другог светског рата, објавила и збирку докумената „Пупин, Тесла и амерички Срби“, која је изашла у издању Гимназије у Чачку, а чије објављивање је омогућио Радован Добрашиновић, српски бизнисмен из Чикага и искрени родољуб. Иначе, Даница Оташевић, дипломирани филолог, била је угледни новинар листа „Чачански глас“, где је прешла пут од новинара-приправника до уредника рубрике и главног и одговорног уредника. Од 1998. до пензионисања била је директор Градске библиотеке у Чачку, која је на њену иницијативу понела име великог српског и завичајног песника Владислава Петковића Диса, а затим је установљена је и Дисова награда. Залагањем Данице Оташевић 2005. године Градска библиотека добила је дигиталне копије „Никољског јеванђеља” (рукопис, почетак 14 века) чији се оргинал налази у Библиотеци „Сер Частер Бити” у Даблину, као и копија српских средњовековних књига „Српско четворојеванђеље (13 век) и „Празнични минеј” (1536). Аутор је бројих литерарних, стручних и научних радова. књига. С њом смо разговарали о Радоју Јанковићу и српској дијаспори у Америци.

 

 О чему је реч у књизи „Пупин, Тесла и амерички Срби“ коју сте приредили на основу архиве Радоја Јанковића?

Између корица ове књиге сабрана је обимна и веома разуђена грађа о Србима у расејању који су почетком двадесетог века пошли преко океана у потрагу за бољим животом. Неки су досањали своје снове и досегли највише кругове америчког света, одомаћили се у новој земљи, други су и даље волели домовину „као орао клисуру, славили славу да потврде да су још оно што су некада били, дизали у туђини своје црквице да одбране своју душу”. За прву генерацију досељеника то је била туђа држава, своју су носили у души и тражили је у организованој православној цркви која ће снагом и љубављу успорити американизацију њихове деце. Како је изграђена „заједничка кућа Српства” у Америци, а Либертивил постао „исељеничка престоница српског народа”, како су Срби разапети између колевке и гроба преболели растанак од прошлог живота и предака, даје одговор ова хроника склопљена на основу артефаката из богате личне архиве генералног конзула Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Чикагу (1926-1929) и Краљевине Југославије у Њујорку (1929-1936) Радоја М. Јанковића.

Дакле, књига „Пупин, Тесла и Амерички Срби” настала је из рукописа, преписке, докумената, службених извештаја и чланака из српске штампе у Америци сачуваних у личној архиви генералног конзула Краљевине Југославије у Чикагу и Њујорку Радоја М. Јанковића. Какав је значаја ове архиве?

Ова драгоцена заоставштина прилаже нове странице у обимне биографије великих светских научника српског порекла Николе Тесле и Михајла И. Пупина. Истовремено допуњава историју српских исељеника на америчком тлу и сведочи о организовању православно-просветног живота Срба у дијаспори. Јанковићева архивска грађа која се чува у Градској библиотеци у Чачка, и представља право археолошко налазиште за научнике, јер осветљава непознате догађаје из периода мукотрпног прилагођавања српских грађана новој домовини у коју су долазили трбухом за крухом. Са закашњењем од једног века ова књига реконструише тешке године оснивања прве америчко-канадске епархије и подизање манастира Свети Сава у Либертивилу код Чикага. Са владиком Мардаријем Ускоковићем и исељеним народом, конзул Јанковић од 1927. до 1929. године води борбу за отплату дугова за имање и цркву у Либертивилу, који је требао да постане престоница светосавске вере и просвете у Америци. Покрет уједињења цркава, савеза и других српских организација помаже речју и новцем научник Михајло Пупин, који за остварење интереса америчких Срба подноси велике жртве. Генерални конзул у Чикагу и Њујорку Радоје Јанковић сарађује осим са Пупином (1858-1935) и владиком Мардаријем (1889-1935) и са Николом Теслом (1856-1943), многим исељеним Србима и званичном америчком администрацијом, о чему оставља драгоцене белешке и артефакта. Овом књигом Јанковићеве студије, есеји о животу емиграције, дипломатски извештаји и преписка постају део колективног памћења српског народа и важан извор информација.

Оставштина овог Чачанина припада баштини Српске православне цркве и Србије, док је Америка српску цркву Свети Сава у Либертивилу уврстила у своје културно наслеђе. Јанковић је, како рекосмо, одржавао везе и са Пупином и са Теслом. Шта сазнајемо о томе из ове књиге?

Први почасни конзул Краљевине Србије у Америци почетком 20. века био је професор Колумбија универзитета и проналазач Михајло И. Пупин. Напоредо са научном каријером Пупин је организовао помоћ српској држави у Првом светском рату, док је његов допринос новој држави Јужних Словена на Мировној конференцију у Паризу 1919. године био немерљив. Пупин је цео живот посветио испуњавању завета мајке Олимпијаде „да за српство живи и мре”. Његову идеју „да се створи јака Црква и јака школа како би се очувао дух Српства и омладина сачувала од брзе американизације”, прихватио је доласком у Чикаго генерални конзул Радоје Јанковић (1879-1943). Са благословом оболелог владике Мардарија Ускоковића, Јанковић је стао на чело народно-просветног покрета с циљем да манастир у Либертивилу постане стожер православне вере Срба у Америци. Јанковић и Пупин су сматрали да се американизација омладине може успорити кроз рад црквено-школских општина, неговање светле прошлости, језика и српског духа. Организовање прве америчко-канадске епархије због отпора свештеника, разједињености савеза и сиромаштва српске дијаспоре трајало је неколико година. Тек одобрењем епархијског устава од Св. Синода СПЦ у Београду и победом позитивних снага у исељеништву, заживела је Епископија, а Либертивил устоличен као заједничка тековина православља.

Пупин је био неуморан и неодступан Србин. Шта о томе каже Јанковић?

        У својим сећањима, Јанковић каже да је отишао у САД „снабдевен“ типично српским клеветама на Пупинов рачун. Као, он се обогатио од Српства. Међутим, кад га је упознао, Јанковић пише:“Г. Пупин, сазнао сам потом, водио је велику преписку са појединим људима из Домовине. Писано му је са много страна; махом су му тражили новац. Сељаци, свештеници, књижевници, установе, манастири итд. Сви су му се обраћали, мислећи да су његова средства неисцрпна. Врло интересантно, г. Пупин је сва та изискивања сносио и подносио хладно, одговарајући – по могућностима – како и колико може.“

        Видосава Јанковић, Радојева ћерка, професор англистике на Универзитету у Београду, знала је Пупина од детињства. И она наглашава његову оданост српском народу и традицији. У њеним белешкама стоји:“У Пупиновој трпезарији налазио се велики камин изнад кога је био дуги мермерни фриз на коме је у рељефу приказан српски гуслар а око њега старо и младо како га помно слуша. Колико се сећам, то је био Мештровићев рад који је Пупин наручио по својој замисли. Остали су ми у памћењу свечани ручкови за Пупиновим столом када је он готово ритуално узимао велики нож са сребрном дршком и секао кришке печенице, ћурке или велике шунке да би послужио госте. При томе би дизао чашу и изговарао здравицу у нашем народном духу. Било је очито да Пупин воли госте, добро расположење и богату и укусну трпезу. Отац и Пупин били су интимни пријатељи, моја мајка је помирила пред Пупинову смрт чика Михајла и Теслу. Нашла сам у заоставштини татину бележницу и из бележнице све о том односу између Пупина и Тесле.“

Како је изгледало помирење овда два великана?

 

Ево опет сведочења Видосаве Јанковић:“Почетком марта 1935. године Пупинова болест је узнапредовала. Генерални конзул налазио се у Београду на неком реферисању и консултацијама када је његову супругу Наталију назвала усплахирена Вава ( Пупинова кћи, нап.В.Д. ) и замолила је да хитно потражи Теслу и замоли га да дође код Пупина у болницу, јер му се стање погоршало и броји последње дане. „Папа не жели да умре пре него се види са господином Теслом”, казала је његова кћи. Моја мајка је одмах кренула у акцију. Назвала је конзулат и замолила службеника Милоша Тошића да одмах најави њену посету Тесли и дође по њу таксијем. Заједно су отишли у Теслин апартман у хотелу „Њујоркер” и мајка је Тесли пренела Пупинову жељу. Тесла је нервозно шетао по соби тамо-амо са рукама скрштеним на леђима. Био је озбиљног изгледа и погнуте главе. Минути су пролазили и мајка је најзад изговорила: „Знам да нећете, господине Тесла, одбити молбу једне даме”. На то је Тесла климнуо главом и рекао: „Хајдемо”. Успут, улицом Бродвеј, мама је замолила возача да прођу поред конзуловог стана. Тесла је сачекао у колима док је Наталија свратила по прибор и теглицу слатка од поморанџе које је Пупин веома волео. У предворју Пупинове собе у болници „Медикал Сентер” чекали су их кћерка Варвара, Пупинов секретар Кајгановић и медицинска сестра. Мајка је изнела мали послужавник са слатким, затражила воду и са послужењем ушла у собу. Тесла је ушао за њом. Ословила је старог пријатеља речима: „Ево професоре, донела сам Вам мало статка које волите а ту је и господин Тесла да Вас посети”. Док је послуживала Пупина приметила је да има сузу на образу. Потом је изашла из болесничке собе. Два велика Србина и научника, Михајло Пупин и Никола Тесла, остали су око пола сата насамо. Шта су један другом казали у овом одсудном тренутку остала је тајна. Мајка је касније причала да је у Теслиним очима кад је изашао видела сузе. Михајло Пупин је после дан-два преминуо. Било је то 12. марта 1935. године, а сахрањен је 15. марта. На сахрани је био присутан и Никола Тесла.

 

Шта Јанковић каже о Тесли?

 

Теслу је упознао као генијалног човека лишеног материјалних интересовања. Док је Пупин умео да заради, али је свом народу помагао шаком и капом, Тесла је био прави аскета. Ево шта пише Јанковић о њему:“Г. Тесла ми је пре неки дан рекао, да му је нуђена прва Нобелова награда (тек пошто је та награда установљена), али да је г. Тесла ту награду одбио. Г. Тесла ми је рекао да је добио три позива (први 1905. год) од немачког цара и царице да оде у двор у Берлин, али да је г. Тесла то одбио. Г. Тесла ми је јуче рекао, да му је нуђена пре много година једна награда Карнегијевог института од 65.000 долара, али да је и то одбио.“

Видосава Јанковић каже:“Тесла је остао син своје кршевите Лике и њене динарске снаге. Био је оличење скромности, али иза те одлуке крила се неограничена храброст и поверење у властити проналазачки дух. О Тесли као добром домаћину у скромном стану говорила је у кући мајка Наталија. Она је причала укућанима и пријатељима да је приликом вечери у Теслином апартману, на које је повремено позивана са татом, Тесла предусретљиво и најљубазније општио са гостима. Нарочито је према дамама био велики каваљер.“

Објавили сте и значајан део преписке владике Мардарија ( Ускоковића ), недавно канонизованог, са Јанковићем. Како је изгледала њихова сарадња? Први  амерички владика Мардарије Ускоковић купио је 1923. године личним средствима имање у околини Чикага и на њему уз помоћ народа изградио сиротиште и манастир. Међутим, због болести и лечења владика није могао да отплати дугове и настави радове, па је пренео овлашћења на пријатеља и конзула Јанковића да започету оазу православља пренесе у власништво народа и епархије и усклади са америчким законима. Владика Мардарије поклонио је имање и зграде у Либертивилу српском народу и епархији с тим да они отплате дугове, а манастир Свети Сава буде темељ Српства у Америци. Вођен идејом да „од Срба направи лојалне грађане Америке и верне поданике новој држави Југославији и круни”, генерални конзул Радоје Јанковић је организовао исељеничке саборе, писао чланке у штампи, извештавао Београд о стању и проблемима Срба у емиграцији, сламао свештеничке отпоре против Епархије и владике Мардарија, у чему му је личним присуством и материјално помагао научник Михајло Пупин. Да је „одбрана” манастира Свети Сава пре сто година била оправдана, потврда је потоњи значај овог комплекса у Либертивилу за Српску православну цркву у Амрици и све бројнију српску емиграцију која се окупља око овог стожера вере и српства.

 

Пупин, Јанковић, Тесла: какви су њихови светли трагови међу нама?

Агилни генерални конзул Радоје Јанковић заложио се код српске државе да Никола Тесла добије пензију од 125 долара месечно, а посредовао је и у помирењу два успешна Србина међу којима су били захладнели односи. Сећања о пријатељству и сарадњи са Теслом и Пупином Јанковић записује крајем 1934. године. Конзулове успомене сведоче о величини два научника који су били поносни на своје скромно српско порекло и до краја живота гајили љубав према народној епици и славној прошлости. Посмртни остаци Николе Тесле пренети су из Америке средином прошлог века у Београд, посмртни остаци Михајла Пупин Идворског још увек леже на гробљу Вудлаун у Њујорку. До када? До дана када неко ново поколење не замоли Америку да јој одобри пренос остатака овог знаменитог физичара у Отаџбину, коју је толико волео! Ова књига је прилог остварењу последње Пупинове жеље. Ова књига је спомен на све америчке Србе који су постали лојални грађани Америке, али нису заборавиили стари крај. Изградили су мостове између две домовине, а у срцу сачували православље, језик предака, традицију и српски дух.

 

Шта би нам данас поручио Радоје Јанковић?

Поручио би нам да се врло озбиљно бринемо о својим исељеницима, и то пре свега треба да чини наша држава. Ево његових речи, које и данас важе:“Треба, дакле, одбацити заблуду да исељенички проблем сам себе регулисава. Треба нам ишчупати из главе схватање да је исељеништво један узгредан производ економских прилика, који се „производ” решава пасошем и нумерама из протокола. Исељеник се откида из дома по цени бола и великих материјалних жртава (све прода и задужи да би доспео у печалбу у Америку). Он полази у свет да сам поправи економске и социјалне недуге на дому. Исељеник је изгнаник на правди Бога! Али онда, бар, не треба томе изгнанику приписивати силе којих он нема! На мучном путу, све док се не упосли а и по том, њему је нужна асистенција домовине и других организација у туђини. Та асистенција још није фактична. Исељеник се потуца од немила до недрага док не баци у свет своју бродоломну котву. Тада почиње да се на њему обавља онај ужасан процес, који исељеник плаћа својом душом, она размена од поданика до исељеника, од исељеника до туђина. За све време тог процеса он ћутке плаћа данак домовини: шаље својима потпору, шаље поклоне, улаже у домовинске банке (где је често био оштећен, а кривци остали некажњени, те поверење поколебано), одазива се на сваки национални апел. Кад умре, он се, остатком имовине, на вечно одужи свом крају ког никад није изневерио. Нису ли ово незнани јунаци, исто као и они пали на фронту, под барјаком? Ми се морамо осврнути на ову страну народног живота. Ни ливаду не можеш косити, ако је не залијеш… Немаром се убрзава процес отуђивања. Кад помислимо на фамилију коју је исељеник оставио у домовини, да би је помагао из туђине, онда нам је јасно да, немаром према исељенику, доводимо до апсурдума и узроке исељавања и добит од исељеника!“

Вредело би послушати Радоја Јанковића.

 

РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Објављено у „Печату“ 17. јуна 2022.