ПУНОВАЖНИ АУТОБИОГРАФСКИ ПОДАТАК: Писмо Меше Селимовића Српској академији

Уводну белешку написао: Владимир Димитријевић

Писмо Мехмеда Селимовића упућено je 3. новембра 1976. Одељењу језика и књижевности Српске академије наука и уметности – САНУ.

Овај документ се налази у Историјској збирци Архива САНУ у Београду, под редним бројем 14441:“Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају поједини писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак покрајинском основу.

Чинило ми се да су писци и њихова дјела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима – свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност.

У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности.

Било је то излишно, јер је 1972. године, у библиотеци “Српска књижевност у сто књига” изашао и мој роман Дервиш и смрт. У уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге – налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.

Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам – може се догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатности нечијих упорности и неразумијевања. Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам СрПској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава.

Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад.

Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције “Српска књижевност у сто књига”, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.

Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографском податком.”

Има ли ко право да ово превиди и прећути?

КАКО ЈЕ НАСТАО МЕШИН ТЕСТАМЕНТ?

Дарка, супруга Меше Селимовића, ћерка ђенерала Живорада Божића, који је преминуо светом као краљев и Дражин официр у Босни 1945, дала је крагујевачким „Погледима“, 26. јула 1991, интервју, у коме је, између осталог, рекла:“Из Загреба су му нудили да уђе у Антологију хрватске прозе, и ја сам га наговарала да то учини, а он ми је рекао: „Ти, ћерка Дражиног генерала, ме тераш међу хрватске писце. Шта причаш…“(…)

Знам да се говори да сам ја пресудно утицала на Мешу да се изјасни као Србин, али то једноставно није истина, ја сам га наговарала да уђе у хрватску књижевност. Данас се стидим тога, али то је истина. Меши је и отац био Србин. Његово муслиманско име Алија – мало је ко знао. Звали су га Глигорије. И млађи Мешин брат се изјашњавао као Србин.(…)
Пошто је Меша умро 1982 године, у кућу ми долазе Гаврило Граховац, директор сарајевске „Свјетлости“ и Алија Исаковић. Били су врло љубазни, али и упорни да Мешу уврсте у Антологију муслиманске књижевности. Ја их разумем, они сада журе да створе нацију па им је потребно да имају књижевника. Упућујем их у Академију наука, да прочитају фотокопију Мешиног тестамента.

Упркос томе, дакле без мог одобрења, уврстили су Мешу у Антологију муслиманске књижевности. И ја немам куд, идем на суд.“

И ово не сме да се заборави.

СВЕСТ О ПОРЕКЛУ

Селимовић је одлично знао ко је и шта је: “Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својим посједима на сјевероистоку Босне. Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао поријекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима („Porijeklo porodica“, „Oslobodjenje“, 1971): Наводно је било девет браће и двојица пређу на ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовићи и Овчине. Селимовићи се јављају у Херцег-Новом прије 1690. године, јер је тада њихова земља са Ублина додијељења млетачким поданицима. Такође у Црној Гори је било Селимовића, наводно су од Бабахметовића ове породице – Селимовићи, Ћорићи и Овчине. У Једношима један локалитет назива се Селимовина и Селимова Бистијерна, а у Плаву спомиње се 1710. године Џуба Селимовић.

Књижевник Меша Селимовић потјече из ове породице.(…) Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свога коријена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замјерили. Рекли су отприлике: ‘Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тим помињањем постигли?’

Ова замјерка и овакво питање могли би се поставити поводом откривања сваког историјског податка. У име чега затварати очи пред истином? Тиме се ништа не мијења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово поријекло. Код мене је остала и јака носталгија за завичајним коријеном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско поријекло, и увјерен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због створених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могућностима.(…) Ето тако (да се вратим на поријекло породице), негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали од ока.

Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вјера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вјери пренијели до мене у крви моји доцнији рођаци, а можда су своју превјеру плаћали већом ревношћу у новој вјери.

И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. Можда су Селимовићи побјегли из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двјеста година а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што прије забораве и сакрију.“

Тако смо и дошли довде, да нас непријатељи деле и  наводе на мржњу и зло.

Зато се увек са најдубљим поштовањем сећајмо Меше Селимовића, истинског Србина и истинског човека и уметника. То ће нам помоћи да останемо људи.

Извор: Правда.рс