Публика и глумци нису могли да зауставе сузе: Ансамбл позоришта из Грачанице с посебним емоцијама недавно се вратио из РС

Акција је организована у сарадњи са тамошњим Удружењем “Баштионик” и Културним центром Градишка,чији је приход намењен социјално угроженим мештанима КиМ.

У години у којој обележавају седам и по деценија постојања позоришта и суочавају са све тежим околностима, уметници из Грачанице радо су се одазвали да својом игром и сами допринесу сународницима. Карте нису биле у продаји, новац је прикупљан као добровољни прилог, а када су чули за ову акцију, самоиницијативно су се придружили и припадници МУП Републике Српске.

Изабрали смо једну комедију (“Женидбу” у режији Милана Караџића) у овим тешким временима за српски народ и на КиМ и у Републици Српској, јер смо хтели да им подаримо нешто што доноси весеље, осмех и предах од ове наше суморне свакодневице – објашњава Предраг Радоњић, директор грачаничког театра. – Чини ми се да је то био пун погодак: људи су уживали у представи, а нису недостајале ни емоције. Преовладао је осећај да се Срби са Ким и РС, као два крила истог етничког бића, најугроженија у овом тренутку, и најбоље разумеју, осећају, препознају, па на крају, и воле.

Како нам открива Радоњић од четири гостовања прикупљено је око девет хиљада евра, а од свега су најдрагоценије племените намере и заједништво у невољи.

Песме о Метохији

– НЕДАВНО сам поново обишао сваки манастир и место које мислим да људи треба да виде, ускоро ћу да поставим и видео са “упутством” како да у два и по дана обиђу више од пола српске историје на КиМ. Управо спремам и нову песму, чији је поново композитор Дејан Аксић, а текстописац Мирољуб Јефтић (радили су “Сокола”) – о Метохији. Речи су права поезије, могла би то да буде химна КиМ…

– На сличан начин се осећамо угрожени, знамо шта значи борба за идентитет. Култура је у свему пресудна: када вам неко доводи у питање право на језик, историју, културну баштину, чак и савремено стваралаштво, заправо вам угрожава темеље идентитета, оно на чему се заснива карактер једног народа – истиче Радоњић. – Као што неко од домаћина рече, у ситуацији кад нас мало ко воли, морамо се ми међусобно волети.

Са посебним симпатијама публика је доживљавала сусрет с популарним глумцем Миланом Васићем. На сваком кораку су га поздрављали, а у позоришном фоајеу после представе умео је да “пусти глас” и отпева његове две омиљене песме: “Ја сам момче са Косова” и “Полетео соко сиви”. Друга је за Милана и писана, а прва (прерада) увелико је освојила Србију и има више од шест милиона прегледа.

– Било је изузетно емотивно, поготово у Бањалуци. Сала препуна, није било довољно места за седење. Већ дуже времена сарађујем са “Баштиоником” и то осећам као велику обавезу и одговорност. Приход од две представе они ће лично однети на Косово, а од друге две дали су мени новац да сам изаберем најсиромашније породице и уручим им помоћ – каже Васић. – На сцени су ми поклонили икону Светог Платона, а када сам почео да говорим о Косову видео сам да пола публике плаче. Док су ми предавали икону с речима да желе да српском народу на Косову и Метохији донесе мир, здравље и срећу, нисам могао да издржим и зауставим сузе. Зато желим да свима захвалим, јер имам осећај да народ на КиМ нико не поштује и не воли као Срби из Републике Српске.

Срце му је пуно, додаје Васић, не само што га у РС препознају као глумца и певача, већ што му док шета улицом захваљују јер се труди да представи све оно драгоцено на КиМ. На питање како усклађује снимања и друге ангажмане са репертоаром у грачаничком театру, популарни глумац одговара:

Турнеја у Црној Гори

ГОСТОВАЊА грачаничког позоришта се настављају: тек што су распаковали кофере путују у Црну Гору са Нушићевим “Сумњивим лицем” у режији Милана Нешковића. Наступиће у оквиру манифестације “Дани Светог Василија Острошког”, па ће од Ђурђевдана (6. маја) три вечери заредом играти популарну комедију у Никшићу, Херцег Новом и Мојковцу.

– Зна се, моје позориште је на првом месту. Имам утисак да ме неко и “одозго” прати, јер поред свих обавеза у последњих годину дана – седам месеци сам активно провео на КиМ. Као своју мисију доживљавам да хуманитарно помажем и дајем допринос очувању наше културе и традиције. Имао сам могућност да уђем у сталан ангажман неког од београдских позоришта, али ја моје никад не бих напустио. Атмосферу и колеге нећу мењати. Играли смо у местима која многи људи ни на карти нису видели, а ми смо изводили представе по шумама, ливадама, спаљеним домовима културе, опустелим селима, у црквеном дворишту за свештеника и једно дете из Призрена… То нема цену. Када бих напустио моје позориште, чинило би ми се као да сам издао Косово. Волео бих и пензију да дочекам у свом театру, онако како доликује.

Осим Васића, публици су се у РС на четири сцене поклонили и Јелена Орловић, Јасмина Стојиљковић, Аника Грујић, Јанко Цекић, Милорад Капор, Небојша Ђорђевић, Бојан Стојчетовић, Бранко Бабовић и Тамара Томановић.

Вукица Стругар