ПРОЗНИ ТЕСТАМЕНТ ВЕЛИКЕ ДАМЕ НАШЕ КЊИЖЕВНОСТИ: Записи из албума Светлане Велмар Јанковић
Фото: Политика
Сећања на породицу и оца Владимира Велмара Јанковића, на рат и доба до 1950. године Светлана Велмар Јанковић описала је у делу „Прозраци“, а други део њених сећања „Прозраци 2”, на којима је радила више година уз прекиде, приредио је после њене смрти супруг Жарко Рошуљ. Он је прикључио овом издању драгоцена документа из заоставштине наше познате књижевнице, као и фотографије и писма из њене породичне архиве.
Ова књига управо је објављена у „Лагуни“, као својеврсни прозни тестамент велике даме наше књижевности. „Наставак прве књиге `Прозрака` Светлане Велмар Јанковић у потпуности расветљава живот њене породице кроз нови, социјалистички режим, где је било мало места за припаднике поражене и омражене грађанске класе. Трновит пут самопотврђивања до успеха пратио је Светлану Велмар Јанковић понајвише због судбине њеног оца, познатог писца Владимира Велмара Јанковића, који је после рата био приморан да емигрира као припадник Недићеве владе и `домаћи издајник` осуђен у одсуству на смрт. Ова књига је, поред осталог, и исправљање те неправде и подизање трајног литерарног споменика Владимиру Велмару Јанковићу“, истиче уредник издања Дејан Михаиловић.
У разговору са Жарком Рошуљем, сазнајемо да су после објављивања прве књиге „Прозрака“ 2003. године читаоци тражили од Светлане
Велмар Јанковић наставак њених сећања, али да због других обавеза она није била у прилици одмах да удовољи њиховој жељи.
– У том временском размаку написала је више књига. Али и поред силних обавеза писала је и „Прозраке 2”. То писање је, нажалост, често прекидала, па настављала. Посебно у болници, тешко јој је падало што не може да се посвети својим рукописима. Казивала је: „То је мој живот!“ Мислила је и на обавезу дату издавачу да заврши књигу „Прозрака“, поготово што су „две трећине биле готове“ у рукопису. Ту је углавном обрађен период педесетих година 20. века. Поглавља: „Жигови“, „Одскоци“, „Одаси“, „Ожиљци“ и „Сусрети“ намеравала је да допуни и ми сад не знамо какав би облик имала та њена нова књига. Стога смо одлучили да тим поглављима додамо још једно – „Из породичне архиве“. Поготово што се та документа односе на време „Прозрака 2”, на период педесетих година прошлог века – објашњава Жарко Рошуљ.
Прва поглавља ове књиге описују књижевне почетке Светлане Велмар Јанковић.
– Из њих сазнајемо како је на Ади Циганлији, у августу 1952. године, написала своју прву приповетку „Парче“, а касније и причу „Тапете“. Како је сама говорила, ти радови отворили су јој врата књижевности. Занимљива је чињеница да је Светлана почела као новинар. Била је члан Савеза новинара Југославије од 1958. године. Њена новинарска легитимација носи број – 926. Била је то „легитимација за повлашћену вожњу на Југословенским железницама“. То је била велика привилегија: као новинар имала је право да плаћа возну карту упола цене. И то је важило „за неограничени број путовања“. Њено прво запослење било је у редакцији листа „Пионири“. Одатле је прешла у редакцију часописа „Књижевност“, а одатле у редакцију „Просвете“ – прича Жарко Рошуљ, подсећајући и на почетни литерарни успех романа „Ожиљак“ (1956).
– После Светланине смрти био сам у великој дилеми: да ли тај рукопис ипак објавити или не? Захваљујући околности да су сачувана многа документа у породичној архиви, одлучио сам да рукопис треба објавити, али прикључити му и материјал који се односи на то време. Та документа осветљавају оне празнине које су настале у незавршеном рукопису. На пример, кад су у питању Светланини књижевни почеци драгоцена су писма Боре Ћосића, која је писао Светлани 1951. и 1952. године. Из свега тога види се и како је „резервна генерација“ модерниста, којима је припадала, изборила своје место у књижевности и култури – објашњава Рошуљ.
Као љубитељ фудбала, а и за бројне друге љубитеље овог спорта Жарко Рошуљ наводи занимљива сведочења младог Боре Ћосића, укључена у књигу, о атмосфери која је владала у нашој земљи после велике победе фудбалске репрезентације ФНРЈ против СССР-а.
– Сада млади тешко да могу да схвате да се та победа доживљавала као добијен „рат“ против једне светске „суперсиле“ с којом наши односи нису били добри. Тај чувени наш олимпијски тим, чије смо чланове сви знали деценијама напамет, извојевао је ту важну победу „за Тита“. У маси је било и повика „на исток“ и захтев да се иде пред амбасаду СССР-а. Наравно, милиција је то спречила. Али није могла да спречи навијаче да певају како је после те утакмице „Стаљин од муке почупао брке!“ Прављена је и чувена „бакљада“ у част великог тријумфа. Уосталом, ко није гледао како су играли Бобек, Митић и други велики играчи, тај је ускраћен за велику фудбалску магију. Из Светланиног описа сусрета младих писаца са политичким моћником Ђидом, може се сагледати и будући политички лом у нашој тадашњој Југославији – истиче наш саговорник.
По његовим речима, Светлана Велмар Јанковић у „Прозрацима 2” описује и сурове услове у којима су радиле омладинске бригаде на радним акцијама, а у књизи је дата и прилика Владимиру Велмару Јанковићу да изнесе своје виђење разлога зашто је ушао у Недићеву владу, дати су описи стања политичког живота између два светска рата.
– Определили смо се да те материјале објавимо не да би се бранио Велмар Јанковић, него истине ради и права сваком човеку да изнесе разлоге свог усуда. Писма школских другарица могу бити занимљива, јер се из њих види атмосфера у којој су одрастали наши тадашњи матуранти – додаје Жарко Рошуљ. Он такође изражава и жаљење што није пронашао и писмо које је Владимир Велмар Јанковић упутио владики Николају Велимировићу 1951. године, а које је оцу Николају проследио породични пријатељ Гојко Протић.
