Ево приче из живота мојих пријатеља. Муж чита „Давида Коперфилда“, жена поред њега спрема ствари у ормар. Не окрећући се према мужу зове га и не чује одговор. Зове га још једном. Окреће се и зачуђено гледа мужа. Одрастао човек, упио се погледом у књигу и очи су му влажне. Не види жену, не чује њен глас и тешко да је тренутно у стању да каже како се презива. Минут касније с болном гримасом се одваја од текста и муклим гласом каже сам себи, никоме, просто каже: „Стирфорд је саблазнио малишанку Емили“. То је финале. Даље се нема куд. Ако је то могуће, није ствар у Дикенсовом мајсторству и у осетљивости његових читалаца. Ради се о чуду међусобног додира кроз векове; о чуду за које је способан само човек и које се зове – уметност.

Између Хомера и времена опсаде Троје простирао се бездан који се може упоредити с оним између нас и битке против Мамаја. Ко зна шта је осећао описујући Хекторову сахрану и ридање његове мајке? Али вековима касније путујући глумци у Елсинору дају антички комад и Шекспир Хамлетовима устима изговара: „Шта је он Хекуби? Шта је Хекуба њему? А он рида.“ И ми, осећајући ирационалну снагу и истинитост ових речи, постајемо једно, без обзира где и кад да су живели: Хекуба, Хектор, Шекспир, Хамлет, Козинцев, Смоктуновски, режисери, читаоци, гледаоци…

Људска васељена се скупља до величине длана. Осећамо њено тешко јединство, као да у руци меримо полугу племенитог метала. Бесмртни дух, занимљива слова, врео и лак папир. Све заједно је чудо!

Сад није реч о Књизи над књигама. Реч је о књигама уопште. Макар због тога што су све књиге на неки начин повезане с Библијом. Древне хронике су по стилу и смислу повезане с књигама Царства. Љубавна лирика разних народа препознаје своје црте у Песми над песмама. Писма, приче, посланице и приповетке – сви ови жанрови постоје у Писму, и свака добра књига се може сматрати проширеним и протумаченим цитатом из Библије.

Свети владика Николај Жички пише: „Многи кажу – читајте Библију. А ја ћу вам рећи – прочитајте Библију, а онда је немојте читати пет година. Читајте све осим ње, а после пет година опет прочитајте Библију. Тада ћете схватити шта је она.“ Ако неко ове рећи спроведе у дело, неће нам говорити само о дубини, о вечности и прецизности Божијих речи, већ о томе да су слађе од меда и драгоценије од драгуља. Такође ће нам речи да књиге које је прочитао за оних пет година нису биле узалуд прочитане. У многима од њих постоје зраци исте оне светлости, само што су ови зраци расејани, а нису фокусирани. Рећи ће нам и то да су га многе странице потресале, да су будиле његову савест и рађале дубоке и чисте мисли.

Библија је у принципу преводива. Има много књига и старих и савремених, чији се смисао губи ван граница културе која их је изнедрила. Свето Писмо није такво. За њега се не може рећи оно што каже главни јунак у филму „Носталгија“. Он чује стихове Тарковског у преводу на италијански и говори девојци која их чита: „Баците све то. Стихови се не преводе.“ Испод ових речи би се с извесним опаскама, потписали многи преводиоци и познаваоци књижевности. Али ове речи нису о Библији. Њу је стварао Бог, односно, надахњивао ју је и затим је била изговорена и записана као Реч, која је кроз малобројне упућена свима.

Занимљиво је то да људи пишу здесна налево, слева надесно и одозго надоле. Али никад одоздо нагоре. Писмо су знања, а знања су увек одозго. И однос према писму је традиционално сакрални. Зато су Европљани дуги низ векова учили децу да читају управо у циљу општења с Богом кроз књиге. Иста таква је интуиција муслимана. У свим светским културама је кроз описмењавање човек добијао кључ за ризнице премудрости. У новије време ситуација се променила. Човек добија кључ, али му нико не каже где су врата. Власник кључа почиње да личи на дрвеног дечака. Он тражи нека врата, доспева у руке разбојника, посећује земљу будала, и у стварном животу се не завршава све тако срећно као у бајци, у којој постоји алузија на блудног сина. Али свеједно то личи на околни пут ходочасника. Пут се води кроз потпуно беспуће. На овом путу има знакова и путник мора да их чита.

Данашњи путник скоро увек има водич у рукама. У њему може бити грешака, он може бити застарео. Али постоји. Помоћу писаних знакова људи проверавају маршруту, иду у круг, тапкају у месту док не дођу до потребне тачке, опет, не прочитају потребан натпис изнад капије која води у Смарагдни град.

Треба да читамо. И треба да учимо да читамо оно што је потребно. Треба да читамо макар због тога што се дешава да немамо с ким да попричамо, а човек не може да живи, а да не разговара.

Човека заиста изграђују књиге. Без обзира на то да ли се нашао у јазбини или у дворцу, у мочвари или на планинском врху – на сва ова места су га довели писани путокази – књиге.

Било би нам боље да не знамо да читамо, да знамо Истину и да не лутамо. Али пошто смо залутали, тражимо пут и писмени смо – немамо другог пута. Савремени човек је увек производ штива.

Из књиге „Бегунац од света„