ПРОПЕВАЛА ОД БОЛА И ТУГЕ: Страдање Срба осведочено у стиховима Јелене Ковачевић

У широј јавности досад невиђен спој књижевности и сведочења из српске страдалничке историје направљен је у недавно издатој збирци песама,,Страдање”, Јелене Ковачевић, историчара, архивисте и песника. Геноцид над српским народом у Независној Држави Хрватској (1941-1945) Ковачевићева је приказала у 41 песми, а њих тридесетак је документовала изводима из историјске литературе и архивске грађе. Песникиња, рођена 1988. године у Бајиној Башти, запослена је у Архиву Југославије у главном граду. Дипломске и мастер студије завршила је на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Збирку је, у тврдом повезу, објавило Удружења грађана „Јадовно 1941”. Они су препознали жељу Ковачевићеве да остави траг о покољима и злочинима извршеним над Србима у Петрињи, Јајцу, логорима Јасеновац и Слано, Глини, Двору, Требињу, Милошевићима и Старом Броду, Босанском Петровцу, Пребиловцима, Босанском Броду, Суњи, Драксенићу, Столцу, Бихаћу, Гламочу и Босанској Градишки. Збирка ,,Страдање” настала је из туге и бунта услед тишине о страдању нашег народа, наглашава за „Политику” ауторка.

Не познајући своје претке, оно што су кроз живот пролазили, начине којима су се са недаћама борили и православље које их је чувало, изгубљени се тражимо у туђини, тачније нестајемо. Прича о нашим жртвама није историја, култура у било ком виду већ наш живот. Сећање на претке није пуко сећање и помињање већ заједнички живот у духовној заједници живих и мртвих. Без обзира на то што моје огњиште није страдалничко, ја сам потомак жртава и моја обавеза и хтење је да стихом, произашлим из историјског документа и литературе, ту нашу духовну заједницу оснажим – додаје она.

О страдању Срба од усташких зликоваца у јамама и логорима пропевала је од бола и туге Јелена Ковачевић на јединствен начин, зато што је документовала своје певање, сматра Боривој Рашуо, магистар политичких наука и песник. Певање и страдање боји и означава овај драгоцени запис који сам собом постаје и остаје део националне свести и памћења, сматра Рашуо.

Извештајно и пророчки певао је Алекса Шантић познајући српску судбу „и гробови наши бориће се с вама”, тај пев допевава и наставља песникиња Јелена Ковачевић – сматра Рашуо.

У предговору дела, дописна чланица Српске академије наука и уметности проф. др Мира Радојевић, са Филозофског факултета у Београду, истиче да је посебно важно пружање отпора релативизовању жртава, њихове бројности, националне припадности и властитих имена. Није, каже, случајно што су логорашима, где год да су били заточени, најпре одузимана имена, чиме су претварани у бројеве.

Управо зато, значајно је свако име, јер се недужнима тиме враћа део отетог достојанства и често врло јасно образлаже разлог због којег су уморени. Та потреба и дуг, треба рећи, вишеструки су: цивилизацијски, морални, национално-политички и научни. Осим историјске науке, у томе може много помоћи и лепа књижевност, како проза тако и поезија, доказујући да сваки вид стваралаштва, научног или уметничког, има хуманистичку сврху у борби против зла. Штавише, књижевна дела лакше „продиру у душу” од научних, потврђујући мисао Исидоре Секулић да је најбоља историја једног народа написана у његовој књижевности – истиче проф. Радојевић.

Најзад, каже она, књижевност својим читаоцима шаље убедљивију етичку поруку, а на тврдње по којима и злочинци заслужују хришћански опроштај одговара подсећањем да покајање представља услов опроштаја.

Песникињина храброст и бојажљивост показане у исто време су задивљујуће, истиче професор филозофије Радинко Крулановић, извршни директор „Гласника” и књижаре Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Њена храброст се, како каже, огледа у томе што је спремна да се испречи испред злочиначке руке и потури своју песничку реч као штит. Она се показује и у жељи да песнички одслужи опело за убијене, питајући се са великим и оправданим страхом ‒ Је ли достојна?

Драгана Јокић Стаменковић