Промоција књиге „Горе, где припадамо” Милице Цинцар Поповић уприличена је у уторак, 9. новембра у Удружењу књижевника Србије. 

Ова збирка прича у издању „Медиасфере” садржи херметичке обраде три познате легенде које су суштински формирале однос према постојању и систему вредности како ауторке тако и других који су сазревали уз рокенрол. У питању су „Мач свршеног витеза“ (Легенда о Светом гралу и витезовима Округлог стола), „Принц Краљевства сјајне звезде” (Прича о повратку блудног сина) и „Тајна већног живота” (Легенда о Психи и Еросу).

Издање је заједнички пројекат ауторке Милице Цинцар-Поповић, уреднице Гордане Јочић, ауторке илустрација сликарке Снежане Пешић Ранчић, ауторке насловне фотографије уметничког фотографа Марије Ћалич, ауторке унутрашњег дизајна Анке Срећковић и дизајнера Мирослава Бојковића који је Маријину фотографију и Миличине жеље склопио у корицу.

На трибини су о улози бајке, херметичкој поруци легенде и тајном рецепту за лепу књигу говорили књижевник Видак Масловарић, књижевница Тамара Лујак и уредница Гордана Јочић.

Милица Цинцар-Поповић, из здравствених разлога, није била у могућности да физички буде присутна на Трибини у Фарнцуској 7 посвећеној њеној књизи, али се поштоваоцима њене писане речи обратила путем мобилне апликације.

Одговарајући на питања Тамаре Лујак, Милица је рекла да су бајке за њу, приче које преносе универзалну истину.

– Као читалац сам одувек волела бајке и никад нисам престала да их читам. Такође сам бесомучно измишљала бајке за своје синове, али нисам их чак ни записивала, сем једне, коју сам у наставцима свакодневно слала свом старијем сину док је био са обдаништем на летовању, на велику радост васпитачице која је та моја писма читала деци пред спавање. Као што сам већ рекла, тек скоро сам схватила да ми управо форма бајке омогућује да говорим о хармонији, љубави, смислу и лепоти на начин који неће звучати наивно и обезвредити величанственост те три категорије.

Ликови у бајкама су типови, свако од нас носи у себи све ликове из једне бајке, само у различитим размерама, а порука коју бајка преноси је општа истина. Није свака фантастична прича бајка. Бајка се обраћа души и подучава је. Не подлеже ни критици нити анализи рација. Бајка зато може да послужи и као лакмус-папир за душу: ако вам је досадно да слушате бајке и мислите како је то безвезно и детињасто, значи да је онај део у вама коме се бајка обраћа, оглувео. А то је душа.

Па, бајка је књижевна врста у којој се натприродно и фантастично преплићу са реалним на такав начин да између њих нема супротности. За разлику од предања, које са читаоцем/слушаоцем комуницира на нивоу рационалног и опомиње га да се »не хвата у коло са вилама« јер је онострано опасно, већ да се држи свакодневног живота, бајка поседује архетипске елементе и преноси истину душе. Бајка је учитељица, која разбија опсену, илузију рационалног и подучава законитостима света душе.

Све бајке, све до једне, говоре о истини, слободи и храбрости. 

Бајке уче људско биће како да постане човек.