„ПРОГНАНИ ОРФЕЈИ“: У рату нисам била песник, него дете

Човек пева после рата, чувена је песма Душана Васиљева чији се наслов памти као пословица, а то да је посебно искуство егзила, изгнаништва, обележило српску књижевност с краја 20. века доказ пружа песник Ненад Грујичић приредивши књигу „Прогнани Орфеји, антологија српске избегличке поезије из Хрватске, Босне и Херцеговине, са Косова и Метохије, с краја 20. века” („Бранково коло”, Сремски Карловци).

У овој антологији налази се поезија близу 120 песника рођених пре Другог светског рата, али и оних млађих, који су на свет дошли пред почетак сукоба у Југославији. Ту су и песме Владете Вуковића, Душка Трифуновића, Милана Милишића, Даринке Јеврић, као и Моша Одаловића, Стевана Тонтића, Миће Цвијетића, Емсуре Хамзић, Милоша Кордића, и других. Ова поезија, која се сабрана појављује уочи обележавања 20 година хрватске војне акције „Олуја”, говори не само о болним осећањима прогнаних Срба, напуштеним кућама и градовима, већ иронично и о самом појму избеглиштва: „не нисам пребегла/одбегла/ избегла/ била сам премештена/ јер такво је било наређење/оставити све и доћи тамо где нећеш добити ништа…”, стихови су Маје Солар (1980) која је рођена у Загребу, живела у Сарајеву, са садашњим сталним пребивалиштем у Новом Саду.

„Отишла сам да видим кућу/ Једна критичарка је писала како пјесници у рату пуно користе мотив куће/ У рату нисам била пјесник него дијете/ које је остало без куће”, део је песме Тање Ступар Трифуновић (1977).

Приређивач Ненад Грујичић приметио је у предговору антологије да ће ова књига отворити очи културној и друштвеној јавности Србије, па и региона, и да ће бити уочена имена која до сада нису била на мапи песничких збивања.

– Да ли је требало да се догоде распад Југославије и катастрофа српског народа да бисмо упознали сами себе? Произилази да се, у времену коренског самозаборава, југо-кринка на лицу није могла дуго одржати у етничким вихорима Балкана – закључује Грујичић, додајући да се ова књига појављује у тренутку у којем је питање српских избеглица и прогнаника суштински ћушнуто на периферију државних институција.

Песник Ђорђо Сладоје (1954), који је 1992. године из Сарајева са породицом избегао у Врбас, а од 2007. године живи у Новом Саду, сматра да је тема избеглиштва и сеоба важна не само у контексту српске књижевности, већ је очигледно актуелна и у ширем светском оквиру.

– Већина песника ове антологије почела је да пише поезију у сусрету с ратним искуством, неки су под тим утицајем променили поетике или поглед на свет. О овој теми писао сам и пре него што што сам се суочио са ратним искуством. Једно је читати „Сеобе” Милоша Црњанског пре и после тога, а мени се десило то да сам „Роман о Лондону” читао на сличан начин. Тек тада је могуће докучити дубину овог дела – каже за наш лист Ђорђо Сладоје.

Песник Зоран Богнар, који је такође и антологичар, сматра дискутабилним сам термин „избегличке” поезије и да би можда био погоднији израз „прогнаничка поезија” или „условљена сеоба”. Затим наводи свој пример:

– Нисам избегао из Вуковара, био сам тамо до последњег дана, међутим и да се ствари нису тако десиле, свакако бих живео у Београду, јер је то мој избор. Ипак, поздрављам напор Ненада Грујичића да уобличи овакво једно дело после 20 година војне акције „Олуја” и да у њега укључи тако велики број песника. Мислим да је његова намера да ова антологија буде сведочанство једног времена и простора, уз катаклизмичну ноту – истиче Богнар, који је о искуству егзила писао и у делу „Ако се мртви једног дана врате”, као и у „Вуковарским елегијама”.

Милица Јефтимијевић Лилић (1953), песникиња је која је до 1999. године живела у Приштини, а потом је дошла у Београд. Она, пак, мисли да „ствари треба именовати сходно њиховој суштини и да је синтагму „избегличка поезија”, којом је Ненад Грујичић из укупног савременог стварања издвојио специфичан начин певања, изнудила реална животна ситуација: насилно протеривање великог броја српског становништва из поднебља у којем су живели.

– То је, нажалост, такође искуство и многих других народа, али патња је иста. А из те реалне животне ситуације, потом се развила и избегличка поезија, која одише тугом за изгубљеним домом, за неприродно прекинутим током живота, напуштеношћу и неукорењеношћу у новој средини. А свакако се одавно зна, Валери је то и дефинисао као песнички кредо, да је поезија искуство. И да се најснажније пева о проживљеном. Стога је ова врста поезије искуствена, често са документаристичком подлогом, топонимима, назнакама у ком простору и времену се збива оно што је предмет поетизовања. Сходно томе и антологија коју је Грујичић приредио израста из снажних емоција и несумњиво је реч о вредној, а не само документаристичкој поезији – каже Милица Јефтимијевић Лилић, која је своје избегличко искуство пренела у књигу „Путопис коже” (СКЗ, 2003) чији наслов, како је приметила, указује на оно што је дубоко проживљено.

– Из ових песама у антологији „Прогнани Орфеји” може се реконструисати изгубљени живот појединца и национа, о којем готово без изузетка певају сви. И то је она стварна, али незванично исписана историја, која се потискује на маргину, то је стварни израз пораза и наде у коју песници, уметници верују. У крајњем случају, ту иначе и није реч само о појединачном искуству, песници певају и у име оних који то не умеју да чине, а поезија заправо преноси универзалне поруке, додаје Милица Јефтимијевић Лилић.

Драгослав Дедовић (1963), из Тузле је 1992. године отишао у Немачку, сада живи у Келну. Мишљења је да ова антологија попуњава празно место у српској култури.

– У другој књизи коју сам писао у Београду, у време постдипломских студија осамдесетих, а која је изашла у Тузли, тематизовао сам европске имигранте, од Овидија на црноморској обали, преко старца пред једним нужником у Бечу, до Валтера Бенјамина, који је извршио самоубиство јер га Шпанци нису пустили да избегне пред нацистима. Значи, пре него што сам и сам одлучио да одем писао сам о онима који су у неизвесност кренули пре мене. Наравно, непосредно искуство након 1992. постало је толико доминантно да је егзилантски ракурс од тада био скоро инстиктиван у свему што сам радио. Уз то, моје апсолутно одбијање насиља у времену које је било суштински одређено насилним умирањем, маргинализовало ме је неко време унутар културе којој припадам. Јер је она тада већински и наменски величала насиље. Отишао сам да не бих убијао, и да не бих био убијен. Све то је битно одредило један период стварања – истиче Дедовић, говорећи о осећању „бачености” у свет, као природном стању лирског бића, као и о томе да песник може да буде на добитку у земљи која постаје његово „привремено” боравиште због суочења са другим и другачијим.

Тагови: Душан Васиљев, Ненад Грујичић, Поезија