ПРИЛЕПИН: Бићу срећан чак и ако ми Куста да улогу пса-луталице

У Америци, Русији, а чини ми се и у Србији, интелигенција и такозвана буржоазија представљају три до четири процента становништва, а народ (више од 90 процената) нешто је сасвим друго. Тај посебан слој људи непрестано нам намеће своју вољу, хипнотише нас. Из тога морамо да изађемо, каже у разговору за Спутњик руски писац Захар Прилепин.

Захар Прилепин у Србију долази, како сам каже три до четири пута годишње. Овде има много пријатеља, међу којима је и Емир Кустурица. Српски редитељ угостио је руског писца у Дрвенграду на Мокрој Гори, током 10. филмског фестивала „Кустендорф“.

Двојицу уметника, поред међусобне стваралачке наклоности, спаја и љубав према књижевности и филму, али и поглед на савремени свет који се, према Прилепиновим речима, мења изузетно брзо у тежњи да поново успостави равнотежу уздрману лажним вредностима које већ деценијама прокламују „буржоаски секташи“ широм света.

Били сте у Србији пре неколико месеци, на Сајму књига у Београду. Не чини ли Вам се да се ситуација у свету донекле променила од нашег последњег сусрета?

— Свет се веома брзо мења, јер, рецимо, када се Крим ујединио с Русијом, многи такозвани унутрашњи непријатељи у Русији су викали да се Русија претвара у највећи затворени, усамљени простор на свету, да с њом нико неће желети да има посла. Прошле су, међутим, две године и испоставило се да је ситуација много сложенија него што се првобитно чинило. Имамо веома много пријатеља у Италији, Француској, Грчкој… Ту је и чудни чова Трамп, од кога не знамо шта можемо да очекујемо, али можемо да се надамо. Веома је много људи који у Русији виде наду. Њима се не допада оно што се код њих догађа, осећају се понижено, у Француској, Немачкој, Шпанији, чак и у Великој Британији… Да, свет се мења. Русија је дала на знање да неће да игра њихову игру двојних стандарда. Они покушавају да играју по својим правилима, а ми смо им наметнули своја. Нисмо се уплашили њихових санкција и хвала богу што је у Русији, ипак, остало понешто од Совјетског Савеза, што је утицало на њено понашање. А и Путин је, наравно, дар Господа, појавио се као неким чудом.

Очекујете ли нешто добро од Трампа?

— Имам неких основа да се надам, али ствар је у томе што Трамп није сам. Тамо постоје бројни други интереси, финансијски интереси, интереси специјалних служби, парламента, свих медија, шоу-бизниса. Разумете ли какви су то колосални интереси и утицаји, то је веома сложено. Да је реч само о Трампу, ми бисмо с њим решили сва питања, али ту је још педесет играча.

Да, разговарали смо прошли пут о томе како, заправо, корпорације владају светом. Како видите Трампа у том контексту, он је милијардер, бизнисмен. Може ли се он изједначити с тим корпорацијама?

— Не треба упрошћавати свет као Маркс: овде су корпорације, тамо је Трамп, овде су поштени Руси…

Тако то види обичан човек.

— Да, али то, нажалост, није тако. Постоје разне системске тешкоће и слабе тачке у које ми, народ, треба да продремо, да правимо мале пукотине и да намећемо своју вољу, социјалну вољу, или вољу народа да се уједини — руског народа или неких народа бивше Југославије, на пример… Треба користити тренутке када падају неки председници, када су две корпорације у неком спору. Оно што недостаје савременом свету јесте владавина народа. И у Америци, и у Русији, а чини ми се да је тако и у Србији, интелигенција и такозвана буржоазија представљају три до четири процента становништва, а народ, који чини више од деведесет процената, нешто је сасвим друго. Тај танак слој људи непрестано нам намеће своју вољу, диктира нам, хипнотише нас. Из тога морамо да изађемо. Управо се тиме овде бави Кустурица. Колико год се то чинило чудно, култура у том смислу има огроман значај. Ја сам у Русији 1995. године мислио да је све изгубљено, да је просто немогуће вратити осећај припадности својој земљи, јер су је уништили. Али испоставило се да је тај милион малих људских воља јачи од банака, од интереса буржоазије, од гламурозних часописа. Ти људи су се одједном показали као јачи, иако немају ништа, немају новац, немају иза себе медије. То је парадокс. Али има Бога…

На који начин се тај парадокс огледа у савременом филму?

— Тако што има много људи који подржавају Русију, као, на пример, Стивен Сигал, Оливер Стоун. Они су за Америку једноставно изроди који су узели руско држављанство, који подржавају Путина, али то су часни људи, они су храбри, једноставно поштено посматрају свет. Они нису непријатељи Америке. Данас су то Мики Рурк, Стоун, Сигал, тројица-четворица људи… Сутра ће их бити петнаест, потом већ педесет. Људи ће рећи, ето, они су успели, они се понашају како треба, Русија је нормална земља, она нам помаже да се боримо против тероризма, треба да јој дозволимо да решава своје проблеме у Украјини…

Шта је оно што Вам је блиско у стваралаштву Емира Кустурице?

— Кустурица је снимио „Оца на службеном путу“, снимио је „Аризона дрим“, „Живот је чудо“, „Црна мачка, бели мачор“. То је један редитељ, али су то, заправо, различити редитељи. У сваком од тих филмова проналазим ствари које разумем, које ме муче, радују, које код мене изазивају смех, чуђење, или ме плаше. Величина Кустурице јесте у томе што је створио сопствени, чудесни, ничему сличан свет. Нас су дуго учили да ако срушимо све границе, ако завладају мултикултуралност, политичка коректност и толерантност, онда ћемо сви ми бити јединствени и живети у једној великој породици. А ништа од тога није истина, јер сви ми постајемо један велики Американац. Американци нешто раде добро, нешто раде лоше, нешто раде изузетно добро, али нас то у сваком случају не чини богатијим већ сиромашнијим. Емир Кустурица је један од великана који је у ових последњих тридесет година, веома сложених, не обазирући се ни на шта, не продајући се за новац, за добре односе с естаблишментом, културним и светским, сачувао своју самосвојност, непоновљивост, изванредност. И то је учинио тако да ја затварам очи и налазим се у једном огромном селу, у огромној земљи, по којој се крећу Кустуричини јунаци, лете змајеви, трче пси и мачке, Цигани, оркестри, генијална музика, тамо је рат, овде љубав, тамо част, овде страст.

То је блиско руској души?

— Блиско јесте, али не личи на руску душу. Блиско нам је управо због тога што нама то недостаје, такав жар, такав плес, све то што представља Кустуричин свет… Тога нема код Достојевског.

Ја бих рекла да код Руса такође има страсти.

— То је страст коју су Русији увек доносили с југа. То су Гогољ, одешка књижевна школа, неке руске циганске песме…

И Пушкин.

— И Пушкин… Али он је имао црначке крви, он је репер! У самој Русији доминантно је мрачно, меланхолично расположење, туга, нема тако много радости… У Русији нема редитеља који би могао да сними такав филм. Код нас се веселе само када их обузме велики мамурлук, а после се не сећају шта се догађало. А овде — то је унца-унца-унца-унца све време.

Постоји ли могућност да сарађујете с Кустурицом?

— По мојој прози су снимљена два филма, али су откупљена права за све моје књиге. Оне нису баш политички коректне, а Русија у последњих тридесет година и није била тако слободна како се, можда, чинило, тако да нису хтели да екранизују ни моје књиге о Чеченији, ни о позицији Јељцина… Оне могу да се објављују, у том смислу постоји слобода, али никада никоме није успело да их пренесе на екран, јер нико није давао новац за то. Неке ствари које се дешавају у мојим књигама разумљиве су и блиске свету, чини ми се. Кустурица је сам то рекао, нисам ја измислио. Он је читао неке моје књиге, може се десити да нађемо нешто за сарадњу.

То би била веома занимљива сарадња.

— Да, веома интересантна. И да, с обзиром на то да повремено глумим, ако ми да улогу пса-луталице, бићу веома срећан.

Постоји идеја о покретању књижевног фестивала овде на Мећавнику. Да ли сте разговарали о томе с Кустурицом и који су то писци који би, према Вашем мишљењу, требало да дођу у Србију?

— Емир је, као што сам већ рекао, човек који уопште не припада холивудском и другим сличним естаблишментима. Потребно је тражити исте такве људе по целом свету, у Латинској Америци, Азији, Африци, Русији… Њих нема много, али смо дужни да преокренемо ову ситуацију, да прекинемо ову диктатуру либерализма и демократије, при чему либерализам и демократију треба ставити под знаке навода. То су, заправо, секташи који признају само себе. Они говоре о добру, о миру, а притом бомбардују Југославију, улазе у Украјину. Нас оптужују да смо фашисти, а они су разорили демократију. Много је људи у Француској, Немачкој, на пример, који су прозрели ту безличност. Због тога је потребно давати сигнале, говорити да смо заједно, да можемо да се ујединимо. Засад смо још у мањини, али такви људи постоје.

Тагови: Емир Кустурица, Захар Прилепин, Кустендорф