ПРЕСЛАВНИ ПРОСВЕТОНАЧАЛНИК НАРОДА СЕРБСКОГ: 230 година од другог издања„Живота и прикљученија“Доситеја Обрадовића

„ Угаси радио, искључи телевизор, / непрочитане новине баци у кош:/ седи под неко јесење дрво и читај / књигу коју је написао Доситеј“ – песничка заповест Љубомира Симовића народу српском да се присети и подсети културно – просветитељске мисли Доситејеве, тог најпросвећенијег Србина XVIII века.

Зачетник нове српске књижевности,  Доситеј Обрадовић, калуђер и светски путник, дипломата и учитељ, космополита и хуманиста,  превратничким делом Живот и прикљученија (1783, 1788) осведочио је нову поетику и у форми романа представио нови поглед на свет  Његовим просветитељским радом почиње ново разодбље у српској културној историји. Ако стара српска књижевност започиње замонашењем Светог Саве, ново доба започиње Доситејевим бекством из манастира.

Његови ученици проглашавали су га за „Чрезвичајног Србина“ и „Сербског Сократа“, а Јован Ст. Поповић називао га је „преславним“. Магазин за художество и моду писао је 1835.године: „Што је био Волтер или Русо код Француза, дон Мигуел Сервантес код Шпањола, то је Доситеј био у Српском роду.“

У свом програмском тексту Писмо Харалампију ( 1783) Доситеј се залаже за народни језик и књиге писане на том језику које народ разуме. Ако такав језик не постоји, треба га створити.

„ Моја ће књига бити за свакога који разумева наш језик и ко с чистим и правим срцем жели ум свој просветити и нарави побољшати. Нећу нимало гледати ко је кога закона и вере, нити се то гледа у данашњем веку просвештеном.(… )

Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим у томе себе хвалити, но оне људе од који(х) сам што добор научио, из који(х) премудри(х) књига француски(х), немецки(х), талијански(х), најлепше мисли као цвеће избирати намеравам и на наш општи језик издати. Нудер обазри се не били ту кога нашао, који би изволео соопштник бити; кажи му да, што год је Србаља, од Адријетеческога мора до реке Дунава, свиће га похвалити. Слатка је утеха надати се даћеду наша имена живити и мила нашему родубити за добре које смо му учинили до они(х) сами(х) далеки(х) времна кад се наше кости у прах обрате. По много хиљада година српска ће јуност нас помињати и наша ће памет последњим родовом мила и драга бити.“  

Писмо је послато из Лајпцига, априла 13 , 1783. године.

Најхитнији посао у Србији, за Доситеја је, отварање школа и оснивање штампарије. Уз то сачино је и план потребних књига намењених и обичном народу и образованијим слојевима. То су: Свето писмо, Општа историја, Опширна књига о земљорадњи на сеоском газдинству, Књига заната, Књига уметности, Књига ручног рада ( рукодеља), Књига математике, Књига за трговину и морепловство, Књига природних права, Попис народа, обичаја и живота старих народа, Путовања младог Анархазиса по Грчкој, Природна историја о човеку, Општа историја српског народа.

„ Глупост, варварство и лудо невјежество могу за неко доба на високи престоли седити, круне златне на главам носити и добродетељ удручавати; но време, које је свачему пила, и њиове ће престоле  и с њима заједно у прах обратити, и на њи`овим истим развалинама наукам, мудрости и добродетељи академије и градове воздигнути и утвердити.“

 

Дијак луталица

 

Димитрије Обрадовић, рођен је 1739. у Чакову ( Банат)од оца Ђурђа и мајке Круне. Имао је два брата, Илију и Луку и старију сестру Јулијану. После смрти родитеља (1754) теча Никола одводи Доситеја у Темишвар у трговину и на занат, да му „ да познати шта је туђинство и туђ хлеб.“  Са другом Ником одлази у фрушкогорски манстир Хопово, где ће 17. фебруара 1758. примити монаштво. Опсењен знањима из књига, прво ишчитавањем светачких житија, потом и свих осталих до којих је дошао, опсењен даљинама и животом који се простирао изван манстирских вратница, одлучује да скине монашку ризу и да на себе метне „ грешне светске хаљине“ и да се упути на „ преокружно- околно путовање светом.  Бежећи из Хопова стиже у Згареб, Петрињу, Плавно и манастир Крупу; затим креће у Атонску гору, али се у Боки разболи и у Мајинама учи децу тамошњег попа. У манастиру Стањевић 1764. запопио га је Владика Василије.

Током живота стигао је до Крфа, Халеа, Витермберга, Лајпцига, Лондона, беч, Земуна, Карловаца, Болоње, Ливорна, Цариграда…Београда где ће се коначно смирити.

Кад је избио Први српски устанaк ради на пркупљању помоћи за Србију у коју прелази 1808. да српски народ просвети и ослободи заосталости.

Карађорђе 18. јануара 1811. поставља Доситеја за првог попечитеља  (министра) просвештенија” са Дипломом

У знак признања, Труда Ваши отечеству жртвовани(…) ваше заслуге отечеству у новом важнејшем делу још умножити,а тако бесмертно име у вјечитам отечества књигам оставити доиста можете.

Наставни предмети били су из групе права, филозофије, војних анука богословских. Један од 40 ученика био је и Алекса, старији Карађорђев син.

           Дијак луталица стицао је познанства и пријатељства где год се по преосвештеној Европи кретао. Сретао је и многе образоване, лепе и мудре жене које су му се дивиле и које су га заносиле својим духовном и физичком лепотом.

Волео је три жене: прва његова љубав била је „ прекрасна девица Јелена“, кћи попа Аврама Смића из далматинског Косова поља. Била је његова инспирација док је писао „ Буквицу“. Доситеј је тада имао 25 година. У Лонодону је упознао госпођу Ливи, супругу богатог трговца Џона Ливија, која га је учила енглески и са којом је преводио Езопове басне. У Трсту је у 62. години упознао 19. годишњу Софију супругу богатог трговца Драга Теодоровића, У њу је био лудо заљубљен, платонски, јер није желео да наруши пријатељство с њеним мужем који је био и његов мецена.

  

Језички манифест

У периоду у коме је живео и радио искључиво  „на ползу рода“ његово дело имало је функцију читаве једне књижевности, јер је у себи садржавало све књижевно – научне гране, а истовремено било и популарно и поучно:

„Србљи се по различитим краљевствам и провинцијам различно називаљу: У Србији Србијанци ( не сервији, нити сервијанци) б) по Херецеговини Херцеговци, и по Црној Гори Црногорци, по Босни Босанци, по Далмацији далматинци. Свуда једнако говоре, савршено се и ласно разумевају, разве што се мало у провинцијалном изглашенију распознају и по где којој рречи, које су у Турској одТурака, а у Приморју од Талијана приобикнули и присвојили… А најпростији Србин из Баната или Бачке, он у Србији, у Босни, у Херцеговини, у Далмацији, по готову у Хрватској, у Славонији и у Срему  у својем рођеном језику и народу био он восточнога или римскога исповеданија.“

Доситеј се залаже и за образовање женске деце, јер његово мишљење о образованој жени и њеној улози у друштву  веома је уважавајуће..

 

Востани  Сербие

 

 Прва дела која је написао остала су у рукопису и штампана су након његове смрти, кад је већ заслужио статус националног мудраца. Христоитија (благи обичаји, лепо понашање  (1770, прво издање: Будим, 1826) представља венац мудрости поређаних у алфавиту( азбучном реду).

Под „А“ пише следеће:

„ Ако желиш знати шта је права лепота и благородније, знај да чистота душевна и поштено живљење, то је прекрасна лепота, разум, учење, мудрост, правда и истина, то је царско ума благородније.“

Ижица (1770, прво издање: Сремски Карловци, 1830)- збирка поука. „ Ижица“ је последње слово српскослоовенске азбуке што указује на азбучну структуру књиге.

У мемоарској књизи Живот и прикљученија описује свој живот и бекство у манастир Хопово; у првој „части“(поглављу), говори о свом детињству, жељи за непознатим, бекство у манастир Хопови,  живот међу калуђерима, и напослетку жељу за другачијим животом, а у другом делу(„части“) у облику писама пише о својим путовањима ( од напуштања Хопова до боравка у Лондону и повратка у Беч). Други део чини 12 писама намењених неком непознатом пријатељу, односно читаоцу.

Друга његова дела су: Совјети здраваго разума ( 1784), Басне ( 1788), Собраније разних нравоучителних вештеј ( 1793), други део Мезимац (постхумно,1818), Етика (1803).

Написао је свега 21 песму;  родољубиве: Востани Сербие и Пјесна на инсурекцију Сербианов са посветом „ Сербији и  храбрим јеја витезовом и чудом Богомпомагајему их Војводи Георгију Петровићу посвећена.“ ( И Његошев Вијенац је посвећен Карађорђу); два највећа српска ума посветила су своја дела Вођи Устаничке Србије.

Родољубива осећајност, мелодичност, ритам и звук значење и звучање песме са најпунозначнијим рефреном у целом српском песништву, позива на дуовно јединство Срба, на обнову косовског завета. У њој је садржана хришћанска и српска традиција васкрснућа, подвижништва и  слободарства. Њен рефрен позива клонуло Српство да се уздигне, да се покрене из атавистичког клонућа и посрнућа.

Пригодне: Стихи на нови год 1808. сочињнеи в Белграде од Сербов великому государју и самодержцу, всеросијскому Алекснадру Павловичу (1808) Инији стихи нвисдоко – превасходителњејлшему господину генералу Родофкину ( 1808); рефлексивне: Песма пастирка(1793), шаљиве: Песна за два петака ( 1792).

Његове песме су класицистичке са утицајем народне поезије, али његово свекупно дело има реалну животну примену-у доприносу народном просвећењу: моралном, културном и друштвеном напретку. Јер, сматра да је једино књига  та која ће све то објединити( „ Књига, браћо моја, књига, а не звона и прапорци!“) књига његове љубави и жеље за напредак и уздигнуће свог рода.                                                            

У писму Његошу ( Трст 9. март 1805.) пише:

„ Преосвјашћењејши, високославни господије, архипастиру и балгоуправитељу народа!

          Ваш искрени почитељ и роду својему топли доброжелатељ јавио ми је  ваше милостиво к мени наклоненије, за које вашој родољубивој милости чувствително благодарим. И мени би било као да први ред божијим благодетелним воздухом дишем кад би слатким, свободним, миле матере наше Србије воздухом гди нибуд дисати почео: то би за мене на земљи балженство било. Навластито познавајући од стоусугибљени ( о вашему к мени предрагоме лицу ) гласова каков сте ви љубитељ и рачитељ српске ползе ис лаве, а шта од свог може једном Натанаило – српском меком срцу драже и слађе бити?

         Ја једва чекам да се наше преизрјадно „ Всеопште земљописаније“ у Венецији соверши, и желим да ђе год међу моје сродне, миле људе поћи, гди би се једно лепо училиште воздвигнути могло и, ако и малена штампарија за потребу школе и целе нације установила.

        Ваше остроумље и зрави разум, милостиви мој господине, може и ово мало и даље шире судити што би ми ради. Ако нас с чим обнадежете, знам да ћете то радо учинити човеку који вас обожава и пребива.

                                           Ваше предраге милости умилењши слуга

                                                          Доситеј Обрадовић.

 

Овде лежу његове српске кости

Милан Кујунџић Абердар , филозоф и песник, уредник у то време познатог часописа „ Млада Србадија“, сматрао је Светог Саву, Доситеја и Вука – Светом Тројицом целог Српства. Јован Скерлић да Доситеј „ стоји знатно над својим временом“, Светислав Вуловић, професор историје српске књижевности истиче“ У ствари народног језика, без Доситеја, не би могло бити ни Вука(…) својим списима дао пример и писао је српски чистије и боље него иједан његов савременик“.

Основно филозофско начело коме се покоравао садржано је у стиховима Фридриха Великог , „ филозофа из сан – сусиа“:

„ Превелика мудрост нек на небу стоји / Истребити с света злобу, то су труди моја.!“

Народни добротвор коме ништа драже није било од „ сербског отачаства“ и „ љубимијог рода“, умро је на  Велики четвртак 1811. у Београду .Овај Европејац од ползе Сербији, од свог рода у знак уздарја, захтевао је:

„Мени ће преко мере плаћено бити кадгод од мога рода рекне, када над мном зелена трава нарасти: „ Овде лежу његове српске кости. Он је љубио свој род. Вечна му памјат.!“