НА ВЕСТ О УПОКОЈЕЊУ: ПИСМО ВЛАДИМИРУ ЈАГЛИЧИЋУ

 

Драги имењаче,

Пишем Ти ово писмо не само као добитнику Жичке хрисовуље, и не само као „домаћем задатку“ зборника који спрема Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ из Краљева. Хтео сам „по правилу службе“, али ми се нешто не да. Јер, Ти ниси само песник какве радо читам, и о којима пишем, него, без обзира на то што се дуго нисмо ни видели, ни чули, једна од освитних линија мог животног обзорја. Не љути се што, можда дрско и неумесно, интимизујем Твоје „одустно присуство“, али нисам умео другачије да напишем ове редове искрене захвалности за оно што си ми, и као песник и као саговорник, пружио.

Слушао сам шта су о Теби причали у Краљеву, док су Твоје песничко стваралаштво читали са златним кључевима херменеутике у руци. Било је много тачних и лепих запажања уочи Преображења 2019. године: и да си необичан поета, заточник везаног стиха који су скоро сви напустили; и да желиш да припадаш, а не да оспораваш, мада си повремено полемичан; и да си „лирски неореалиста“, али и симболиста који надилази пуку миметичност. За Тебе је, рекоше, историја етичка „повезница“ заједнице, у којој си успевао да уочиш не само вождове и споменике, него и анонимне јунаке не дозвољавајући себи уџбеничка преупрошћавања; спајао си, попут Јејтса у Ирској, Срећковића и Руварца, идеализам и реализам. Као и Црњански, спреман си био да умреш због Сербие, живећи у блатњавој Србији; макар и не срео Сербију, знаш да она постоји, и бди у језику.

Опевао си стрељане Крагујевца и Краљева, и жртве усташког ножа, и безгробне четничке војске, и Милицу Ракић, вечну светлост у нашој мрчави. Борбено је Твоје песничко неприпадање овдашњем поретку ствари, али завичајност никад ниси одбацио. Вршио си, рече један од говорника, ресемантизацију света, хармонизовао хаос, ниси пристао на Град и Ђубриште,  свагда стремећи Замку.

Све сам то чуо, и са свима се сложио.  

Али, не пишем на том трагу. Нема фуснота, нема сажетка на енглеском. Коме, на енглеском, треба ово моје писмо Теби?

А спремао сам се, није да нисам. Наслов ненаписаног огледа: “Јагличићеве три песме о издаји“. Јер, живимо у доба издаје, о којој је Зиновјев, писац „Полета наше младости“ и „Велике прекретнице“, писао: „Постоји свесна и несвесна издаја, намерна и ненамерна. У свакој сложеној и великој издаји у којој  учествују многи људи и која се састоји из многих поступака у дужем временском интервалу, могу се приметити како свесност и намерност, тако и несвесност и ненамерност, и то у различитој мери и у различитим комбинацијама. То отежава оцену појаве у целини, поготово ако нема довољно строгих критеријума с тим у вези, нити жеље да се појава објективно схвати. Већина издаја спада у појаве те врсте. Оне се најчешће не оцењују као издаја, не кажњавају се или се слабо кажњавају, не муче савест издајника. И није ту ствар у моралном посрнућу (премда и тога има), него у настанку животних ситуација на које нису примењиве норме морала и права.“

Зато си Ти, драги Јагличићу, у својој песми „Мора“ осећао да Те нешто изнутра глође – као да си окаснио на Косово, однео вождову главу султану, заостао у кајмакчаланском јуришу, пуцао у Дражу, напустио Жичу, изгубио децу на путу, пљунуо у лице сирочета и избеглице, проказао Ратка и Радована. Јер, издајом смо са свих страна ок(р)ужени, а Ти не желиш да издаш. Ни себе, ни своје.

После дугог двоумљења, и припремних бележака за оглед, ипак сам се решио за овај, крајње личан, запис.

Дакле, све почиње пре више од три деценије, на песничким сусретима младих у Бору.                       

Давно сам био песник – почетник, па ми то доба сада личи на живот неког другог. Знам да сам то, пре почетка деведесетих година прошог века, такође био неки ја, али знам то више разумом него срцем. Када пишем о том себи, као да пишем о познанику који је отишао бесповратно, оставивши известан, час светао, час таман, траг у мени. Ипак, људи с којима сам тада долазио у додир, песници, они велики и fratres minores, моји другови и сусретници, почивају у унутарју као у сетној јесењој сенци под косим зрацима у којима препознајем тренутке чисте радости: сусрет са Александром Ристовићем у близини ресторана „Пролеће“ у Чачку, преписку са Иваном В. Лалићем пре погибије његовог сина, седење преко пута Миодрага Павловића и Наде Шербан баш у Бору…

Сетим се увек и Тебе, кога сам, као песнички почетник, гимназијалац, пронашао баш у  крају у коме сам први пут, збуњен, сазирао влашке обреде на води у близини Злотске пећине, и када сам осетио жмарце од тамошњих пећинских украса, које као да су правили влашки врачеви…

А онда си, међу иним песницима, наишао и Ти.

Морам признати: уплашио сам Те се, онако искрено, кад сам Те срео. Као ђачић ухваћен у преписивању…Био сам пун себе, седамнаестогодишњак одевен у позоришни костим античког Грка, и рецитовао сам нешто, изводећи „перформанс“, заклањајући се иза инфантилног неоавангардизма који сам, са групом сличномишљеника, у то време, пубертетски самоуверено, заговарао. Миодраг Павловић ме је, бар ми се чини, гледао са осмехом добронамерне ироније.               

А Ти си, ето, без много приче, деловао као стварност пред којом не може бити, чак ни младалачког, на први поглед опростивог, пренемагања. Поезија није играрија, говорио си, невербално, самим својим присуством.

Касније сам, рекох Ти већ, сео покрај Миодрага Павловића, благо осенченог вином, и Павловић ми је, у зборнику младих песника, који је у Бору изашао том приликом, показао, као најбољу, Твоју песму, у којој неко “чека/ у безљудици на човека“. Величао је тај израз – „безљудица“. А Ти си, уколико ме памћење не вара, говорио си да си из Крагујевца, града мртвих. И себи сам, после свега, деловао лакрдијашки, и питао сам се шта ћу ја у друштву песника какви су Павловић и Јагличић.          

И отишао сам, схвативши своје домете, међу пропале песнике, настављајући да волим поезију.  И нисам погрешио. А Ти си у том друштву остао, певајући. И ниси погрешио.       И остао си веран свом родном граду. О чему сам, после, читао у песми „Крагујевац“:“Нећу отићи из овог града, пријатељу,/ јер мој дух има права да бира куд да лута,/ јер моја душа освоји моћ да се нада/ мајању крај солитера, међ школском децом,/ или на игралишту с младићима/ који за мене с правом не маре./ И то је срећа. Те трице и кучине,/ ситан корак човеков/ понавља нечији живот,/ заслужен и засужњен./Сужањством и суграђанством./ И не чуди се, пријатељу,/ малом лудилу ових речи:/ песник сам српски био,/рима нечијег покошеног живота/  чега сам, на жалост, био свестан.“ 

Био сам, дакле, млади сметењак, а Ти си, још у оно време, знао оно што ћеш, 2017, изговорити на Данима књиге у престоници Шумадије, тумачећи тајну песниковог битовања у пустошном и незахвалном свету:“И није реч само о уметности, већ о самоостварењу, боље рећи о жртвовању вишег реда за које су способни само ретки међу нама, и то најчешће они који су одбачени, презрени и усамљени. Повлачећи се из средине која их не прихвата, или их сматра ћакнутима, они, заправо, држе на себи овај несрећни свет у којем једино религија има све одговоре, уз услов да поштујемо њена беспоговорна правила. Зато је уметност блиска религији, и без ње, како је говорио Андреј Бели, немогућа. „Искључиви смисао уметности је религиозан“, писао је он, и теоријски образлагао ту своју тезу. „Потоњи циљ културе је – преобликовање човечанства; у том последњем циљу се сусреће култура с потоњим циљевима уметности и морала; култура претвара теоријске проблеме у практичне проблеме; она приморава да се размотре производи људског прогреса као вредности; сам живот претвара она у материјал из којег стваралаштво `кује вредност`“.                           

Религиозни однос према поезији, вера у теургијску моћ речи – ето на чему почива Твоје вишедеценијско песничко бдење, Твоје битијно посвећеништво.

То сам осетио још као средњошколац, у Бору, кад су се моје илузије о „неоавангардизму“ срушиле  захваљујући, између осталог, Твом захтевном присуству.

Затим смо, вихорних деведсетих година прошлог века, сарађивали у крагујевачким „Погледима“, где си био заменик главног и одговорног уредника. Поред својих текстова и коментара, објављивао си изврсне преводе са руског језика – о духовности и књижевности, о Трећем Риму који се, свагда, налазио на удару оних сила које му нису давале да живи и обнавља се. Твоја русофилија увек је била културотворна; и увек утемељена на ономе о чему смо сви сањали са Вуком Исаковичем: “Тамо аз појду“… А често су нам, као Павлу Исаковичу, подметали лажну царицу…         

Али, Ти се ниси предавао, јер си знао шта хоћеш, а и могао си оно што си хтео: препев за препевом, подвиг за подвигом. Некад ми дође да викнем, urbi et orbi, свим нашим дебелоухима, да морају, већ једном, научити ко си и шта си учинио за овдашњу културу, да им у уши забадам бладодарствену реч коју смо дужни да Ти упутимо:“Наш Владимир Јагличић пренео је преко прага овог језика поезију толиких: Шаламова, Гумиљова, Блока, Тарковског, Волошина, Мајаковског, Брјусова, Винокурова, Окуџаве, Иванова, Баљмота, Савицке, Буњина, Тјутчева, Заболоцког, Мандељштама…Ту су и мислиоци, од Ивана Иљина до Игора Шафаревича ( а преко Алексеја Лосева )…Ту су и француски и енглески и немачки песници…У сваки превод, у сваки препев, Јагличић је улагао целог себе. И то стоји, до данас, непомериво…“

То бих да викнем дебелоухима.

Али, знам да Ти ниси за то да се виче, јер си путевима стваралаштва кренуо не да би, у медијима се товећи појавношћу привремене познатости,  мутио воду  ( што рече Ниче – да изгледа дубље ), него да би је, бистру, принео нашим уснама.

   А таквима као што си Ти заиста није потребно петнаест минута „ворхоловске“ славе.

Са политичком Русијом било је, у новије српско доба, и овако и онако. А песничка Русија нас је, бескрајно, бранила. Ти си нас на то подсећао, па си, између осталог, препевао стихове Јуне Мориц, која се нашој патњи одазвала у правом часу, 1999:“Али Србима свеће пали Бог,/ и у том сјају капље и мој слог/који бол срца враћа и пресреће./ Кад заурлају „Србине, предај се!“/ постајем Србин. И велим, не дај се! Нама, Србима, Творац пали свеће.“

Једно од мојих најдрагоценијих искустава с поезијом је настало кад смо градили антологију хришћанске поезије, „Песници распете Русије“: песме страдалника и патника, попут Ивана Савина, белог војина коме су, од бољшевика, и убијени и отац и браћа, или Александра Солодовњикова, логораша, у Твом препеву, и данас су кадре да ме загреју присношћу која се не да патворити. Ту антологију нам је објавила Народна библиотека у Приштини, на чијем челу је тада био један песник, покојни Слободан Костић. И све српско из те библиотеке је, па и много примерака наше антологије, нестало у србоубилачким пожарима 1999. Вредело би објавити „Песнике распете Русије“ поново. Недавно сам је узимао у руке: зари јутарњом светлошћу, која сваку трунку прашине претвори у разлога за живот.

Зашто си толико обузет руским песништвом? Нисам, наравно, ни пророк, ни пророчки син. Али, слутити знам. Мислим да је то зато што руски песник, како каже Иван Иљин кога си Ти преводио, не пева о предметима, него „пева из њих самих“, у име логосног здравља. За руску поезију нема ничег ситног и непотребног. Руска поезија поетизује стварност, и из ње почиње да блиста оно свештено. У њој је било и утицаја циничног волтеријанства, и мрачног бајронизма, али је, у суштини, руска поезија прозрачна и чиста. У огледу „Када ће се препородити велика руска поезија?“ Иљин слути да ће тај препород наступити кад се Русија ослободи наслеђа безбожја и неморала, и врати својим светим изворима. Прави песник мора да продуби и очисти срце, а и да оплемени своје духовно искуство. Осећање Божаственог дало је песништву огањ Пушкина, усхићење Јазикова, Љермонтовљево поимање светског бола, Тјутчевљево доживљавање бездана, родољубље Алексеја Толстоја.

А тим трагом си пошао и идеш.                                       

Опредељен за везани стих, за риму која нас носи и не испушта до светлозарног климакса, Ти си поезију схватао као најузвишенији, надморални морал. У свету безданог зла, остати на таквом становишту значи бити Дон Кихот. Твоја етика је зато, племенити Јагличићу, етика последње одбране. О њој си певао:“Треба остати далек,/ко златни царски дукати,/туђин за ближње навек,/ћутати, само ћутати,/бити што јеси – свој,/у родном граду странац,/водити изгубљен бој,/тврд као камен станац.”И на све то си додавао:”Чим допру јавке из безмера,/ја шапнем збогом овом свету./Чезну нескладни звуци сфера/у хармонију да се сплету./Док кипти време крај вас, ревних/фарисеја и режимлија,/ја ждијем оне што су спремни/ пронети крст свој, као и ја.”       

Понети свој крст значи кренути уском стазом. Којом идеш. Шарени и широки путеви воде у пропаст, иако су, на први поглед, лагодни и живописни.            

Лековита је последња одбрана.  

Зато си јасно рекао, приликом доделе Змајеве награде: “Наш песник мора, у суровом свету, до последњег даха, да брани оно што се чини неодбрањивим и хиљаду пута изданим и проданим, а што, ипак, дивотно и чудесно истрајава, и, како би Змај рекао, „све вас може загрлити”. Када разумевамо овај стих, ми мислимо и на вишу, можда и утопијску замисао уједињеног човечанства, потеклу од основне ћелије породичног заједништва. Српски национ преко хришћанства долази до свечовештва. Рађамо се и умиремо сами, али ова је припадност оно што нас карактерише и води кроз немилосни свет, па и изводи ван њега, у нове и више светове. Покушавао сам да будем путник с такве једне стазе. Она је постала моја, али на њој има места колико хоћеш – ваља само набројити списак другојезичких песника чије сам стихове посрбљивао.“

Ко хоће да крошњом буде планетаран, кореном мора да  јесте у родном тлу, говорио је Настасијевић. И ко не зна одакле је, ако лута земљама и крајинама, на коју мелодију задрхти, те је мајке син. И поезија се не може дословно превести, али преводилац попут Тебе кадар је, братски и свечовечански, да осети дах другог језика у својим плућима, па да га онда, нашом фрулом, издахне широко, да се, жално или радосно, нашим долинама разлеже. И ваља остати на прагу, али са закорачајем у облак изнад туђих завичаја. Који, небеским кроком ритма и риме и матерње мелодије, на нови начин, као чуда на своду, постану и наши завичаји.

И ко све то зна и уме, постаје Владимир Јагличић.

Кад сведочиш о себи, кажеш да си одрастао у учитељској породици, на пола километра од Ђуриног Липара. Син си оних народних педагога који су били скривено срце села и чувари дечјих душа, власници библиотека од којих су толики путеви започели. За Тебе су, велиш, српски романтичари и реалисти били кућни духови; а међу њима Чика Јова Змај, као средиште нашег литерарног виловњаштва и вилинства.          И ниси могао да се не одазовеш, сине учитељски.  

Припадаш народу сиротињском, просторно скученом и биолошки малобројном, народу у чијим кућама до краја 19. столећа није било кревета, него се спавало на патосу, а до половине прошлог века, како кажеш, са иронијом раствореном сажаљењем, многи нису носили гаће, сматране луксузом. И сад смо сиромашни, али на други начин. Па ипак, не одричеш се себе и свога, као што ником од јалових паметњаковића, маскираних у посмодернистичке нарикаче над домаћим „примитивизмом“, не дозвољаваш да се вади на координате историјске и социјалне скучености: јер, какве то има везе са поезијом? Ко нас спречава да стварамо?            

Нама, велиш, строго одмеравајући духовне импотенте, нико не брани да напишемо „Злочин и казну“ – ни родитељи, ни жена, ни држава, ни Америка. Ни наша сиротиња, ни провницијализам, ништа…Али, оно што изгледа најлакше, у ствари је најтеже…Зато – најтежим путем. И само без квазикосмополитског фалширања, молим.

Не волиш такво фалширање, поготово од пресалдумљених из „националиста“ у „грађанисте“, што из лукративних, што из разлога сујете. У једном свом дневничком запису, од кога је доста воде протекло Лепеницом, био си циничан, на себи својствен, шумадијски начин, као Глишићев Радан кад сретне професора – замлату, отуђеника од животне стварности. Морам да Те цитирам:“Јој, да сам ја неки писац, па да ми држава поручи драму! Јој, па те токе, па ти коњици, па та храброст, па цар Лазар, па Милош Обилић, па Мурат, па Бајазит!

А кад оно наиђе мудри слепац, да поучи слепе код очију:

– А сад, браћо моја, сви путеви воде на Косово! 

А кад Милош ступи пред Мурата, да га погледа онако телеће, па да  тргне каму из саре! Па кад филмаџија то усними, да та сцена траје најмање десет минута, умирући Мурат да изговори све потребне сентенце, а не као у оном глупом Конану, очас посла укокаше црнчугу Дума, не знаш ни зашто! И уместо да каже нешто бесмртно на самрти, као у сваком генијалном филму, он прича само док је жив! /…/

Овде се лепо, све зна: да због небескога царства радо Срби у небо узлећу и презрену земљу остављају!

А кад се промени власт, да узмем, лепо, гушчје перце, па пола у драми да прецртам, а пола да допишем наново, у складу са новим историјским сазнањима. Па кад ме питају новинари због чега тако радим, да лепо изјавим: знате, ја сам хтео да ова историјска драма уопште не буде историјска, али филмаџија то није тако схватио. Моја је драма више, знате, о тезгама, пијацама, средњовековном животу, у ствари о трговинис Турцима посредством европског косовског тржишта. Уосталом, ви знате, браћо моја, кога је Бајазит, цар турски, у харему миловао? Српкињицу једну малу! Ето у чему је излаз! У зближавању. Не ми њих да тероришемо, гости су гости, него они нас да милују и пазе!

Јој, да имам макар делић таквог талента, гарант бих постао академик!“

Ниси постао академик. И нећеш.

Јер, лепше је овако. Слободније.  

Не пође сваком за руком да остане слободан и да свој стих држи подаље од наруџбина тренутка.

Коме полази за руком, чувар је памћења. И личног и саборног. Јер је, како си нам рекао, „посао уметника да збере и сачува оно што су други олако расули, да оваплоти разорено, на видело изнесе непримећено, да воскресне заборављено – све то на дубоко личан, непоновљив начин.“                     

И да памти са захвалношћу, сећајући се не само својих оца и мајке, него и Оливере Лазареве, која је отишла у ропство да би њен брат, кад одрасте, подигао Манасију, и да бисмо ми, данашњи, имали бар нешто од Високе Србије Високог Стевана. То јест, опет по Твом увиду:“Можда сам ја, данас, удостојен нечега великог и светлог, рецимо сунца, зато што је она, једном давно, понижена, гледала у земљу. И не само ја. И не само она.“       

   Драги имењаче,

   Хвала Ти за све што си дао нашој књижевности, али и мени лично, и као читаоцу и као саговорнику. Нека Ти ово писамце буде потврда да смо Те, бар неки, доживели као словесно знамење у бесловесно доба, када се, што рече Бранко Други, Хашански и Свесрпски, умножавају дневни и ноћни вампири. И нека буде знак мале благодарности за Твој велики труд, за Твоје неуморништво, за подвижничке ноћи непроспаване зарад белих јутара поезије.

Срдачно Те поздравља Твој, теоријски неутемељени, али искрено одани

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ  

Писано 2019. године