Предсједник стручног жирија за додјелу награде „Иво Андрић“ и стални савјетник Андрићевог института, Јован Делић, раније је изјавио да је Ковачевић не само водеће име српске драме, већ и један од најзначајнијих европских драмских писаца и „смјехотвораца“.

Он је навео да су Ковачевићеве драме Маратонци трче почасни круг“, „Радован Трећи“, „Сабирни центар“, „Балкански шпијун“, „Свети Георгије убија аждаху“, „Клаустрофобична комедија“, „Професионалац“, „Урнебесна трагедија“, „Лари Томпсон“ и друге објављене у његовим петотомним Сабраним делима све одреда ремек-дјела која имају изузетан статус и код књижевне критике и код публике.

Он је оцијенио да је, настављајући традицију Стерије, Нушића и Поповића, а понекад у комбинацији са поетским драмама Симовића и хумором Бећковића, Ковачевић „подигао српску горку комедију на највиши ниво и постао европска књижевна вриједност првог реда“.

Говорећи о руском писцу Прилепину, Делић је нагласио да је он и прије романа Обитељ имао статус класика савремене руске књижевности, а да је тим романом не само учврстио тај статус, већ га и „високо подигао“, наслањајући се на велику традицију руских писаца који тематизују историју.

Члан жирија Владимир Кецмановић изјавио је да му је била част што је учествовао у одлучивању о додјели најважније књижевне награде у овом дијелу свијета.

„Када српска култура преко Андрићевог института на чијем челу је Емир Кустурица указује поштовање и љубав према руској култури награђујући једног великог руског писца, то је сусрет на врху – у висини очију и срца. То је онај братски стисак руке који показује блискост руске и српске књижевности“, рекао је Никчевић.

Награда „Иво Андрић“ установљена је 2015. године. Жири који додјељује награду дужан је да током цијеле календарске године прати издавачку дјелатност у Републици Српској и Србији и да објективно сагледа значај укупног књижевног стваралаштва аутора и појединачног романсијерског остварења у том периоду.

Награда се састоји од Повеље и новчаног износа.