Прави рушитељи Његошеве капеле на Ловћену и њихови истински мотиви
Завјет Његоша: Капела на Ловћену (Фото: ИН4С)
Најчешће се може прочитати уопштена реченица (па и у чланцима у рубрици „Међу нама“ од 12. и 27. јуна), да је капелу на Ловћену „порушила аустријска војска 1916. године“.
Драган Крстић, у својим највећим делом посмртно објављеним „Психолошким белешкама“, документовано указује на праве рушитеље и њихове мотиве, његова анализа је актуелна као и кад је писана (1969. год.), па је вреди поново навести.
„Његошева капела као православни црквени објект била је срушена артиљеријском ватром са лаке крстарице која је носила назив „Зрињски“, по имену хрватског националног хероја са официрима и посадом коју су највећим делом чинили такође Хрвати, попуњени свакако и Словенцима. Пола века после тога бомбардовања једне православне цркве и гробног места највећег српског песника, злочинци су се вратили на место злочина (приликом подизања Мештровићевог споменика). Прво брутално рушење артиљеријским бродским салвама извршено је после капитулације Црне Горе и уведеног примирја у њој, и почињено је из чисте обести. Ловћенски врх са капелом на њему није могао имати никакав војни значај у рату, а у миру није могао постојати ни формални изговор за његово бомбардовање и рушење цркве. Капела је први пут срушена из психолошких разлога, и то не само да би се другима нанела психолошка штета, већ и из психолошких разлога самих рушилаца који су хтели пре свега у себи нешто да поруше. То исто поновило се и други пут, ових година или дана. (записано 1974.)…“
А зашто ни Његошево гробно место није могло бити остављено на миру? Ево Крстићевог одговора.
„Нема песника у српској култури који се као Његош, без остатка, и пером и мачем и државношћу, посветио српској историји. Стога и није случајно што се режим окомио баш на Његоша, јер би издвајање тог горостаса из српске културе и историје много значило у потискивању Срба са историјске позорнице и светске културе, што би олакшало колонизацију Југославије. …
Мештровићев споменик Његошу је, уствари, споменик окупацији, која се још није завршила, или која се само лажно завршила. Основна идеја споменика је заснована на иностраној култури, што је симболички еквивалентно иностраној окупацији. (1974.)“
