Познати француски писац о времену после короне: Запад није по божанском праву вечно најбогатији, све ће бити исто, само много горе

Нећемо се после изолације пробудити у неком новом свету. Биће исти, само мало гори.

То, у писму упућеном радију Франс ентер, истиче Мишел Уелбек, најпревођенији живи француски писац, који се први пут огласио после појаве епидемије вируса корона и чије речи се у свету увек прате с великом пажњом.

– Морамо да признамо: већина мејлова размењених претходних недеља имала је главни циљ да провери да саговорник није мртав или да није на путу да то буде. Али, кад се та провера изврши, покушавали бисмо ипак да кажемо занимљиве ствари, што није лако, јер је ова епидемија остварила подвиг да истовремено буде и застрашујућа и досадна. Банални вирус, сродан на не много престижан начин опскурном вирусу грипа, са слабо познатим условима преживљавања и нејасним карактеристикама, час бенигни, час смртоносан, који чак није ни сексуално преносив: укратко, вирус без квалитета. Иако је ова епидемија свакодневно односила чак хиљаде живота широм света, ипак је, ни мање ни више, створила интригантни утисак да није догађај – истиче Уелбек.

Он је писмо под називом „Мало горе“ осмислио као одговоре неколицини својих пријатеља. Одговарајући, тако, Емануелу Кареру, који се пита хоће ли овај период изродити занимљиве књиге, пише:

– И ја се питам. Заиста сам себи поставио то питање, али у основи не мислим тако. О куги смо, током векова, имали много тога. Куга је веома заинтересовала писце. Овде, сумњам. Најпре, не верујем ни пола секунде у изјаве попут „никада више ништа неће бити као пре“. Напротив, све ће остати потпуно исто. Ток ове епидемије је чак изванредно нормалан. Запад није, по божанском праву, вечно најбогатије и најразвијеније подручје на свету; готово је, све то, већ неко време, није то ништа ново. Ако погледамо чак,детаље, Француска је нешто боље прошла од Шпаније и Италије, али горе од Немачке. Ни ово није велико изненађење.

Уелбек истиче да је, насупрот томе, вирус корона као главни резултат требало да има убрзање одређених мутација које су у току, преносе Новости.

– Већ доста година, сав технолишки развој, био мали (видео на захтев, плаћање без контакта) или велики (рад на даљину, куповина преко интернета, друштвене мреже), имао је као главну последицу (главни циљ?) смањење материјалних контаката, а нарочито људских. Епидемија вируса корона нуди величанствен разлог постојања овом тешком тренду: извесну застарелост која, чини се, погађа односе међу људима.

Каже да га то подсећа на поређење у тексту против медицински асистиране репродукције који је написала група активиста под називом „Шимпанзе будућности“: „Још мало па ће, правити децу сам, бесплатно и случајно, деловати једнако неумесно као аутостопирање без веб-платформе.“

– Дељење вожње аутомобилом с непознатима, заједничко изнајмљивавње станова. Имамо утопије које заслужујемо. Па, идемо даље – каже Уелбек.

Чувени француски писац истиче да би било погрешно рећи да смо са вирусом корона поново открили трагичност, смрт и коначност.

– Тренд већ више од пола века, који је добро описао Филип Аријес, био је да се прикрива смрт, што је више могуће; е па смрт никада није била дискретнија него последњих недеља. Људи умиру сами у својим болничким собама или у старачким домовима, одмах их сахрањују (или кремирају? Кремација је више у духу времена), не позивајући икога, тајно. Смрт без и најмањег сведока, жртве се своде на ставку у статистици свакодневних смрти, а зебња која се шири међу становништвом, како збир расте, има у себи нешто необично апстрактно.

Један други број је, каже, добио велику важност ових недеља, онај у вези с годинама старости оболелих.

– До када би их требало реанимирати и лечити? Година 70, 75, 80? То, очигледно, зависи од дела света у ком живимо; али никада се, у сваком случају, није, са толико мирном бесрамношћу, истицала чињеница да сваки живот нема исту вредност; као да смо од одређених година старости (70, 75, 80?) помало већ мртви – наглашава Уелбек, и истиче да су сви ти трендови постојали и пре вируса корона, а да су сада постали очигледнији.

Одговарајући Фредерику Бегбедеу, који живи у Гетарију, у департману Атлантских Пиринеја, каже да се слаже с њим да писац ионако не сусреће много људи, да живи као пустињак са својим књигама, и да карантин, што се тиче друштвеног живота, ту не мења много, али и додаје да је Бегбеде, вероватно зато што је, живећи на селу, мање жртва забрањеног, заборавио да узме у обзир да писац има потребу да хода.

Нешто прилично смутно

НА закључак Катрин Мије да садашња ситуација подсећа на предвиђања из његове књиге „Могућност острва“, Уелбек одговара:
– Рекох себи, добро је, ипак, имати читаоце. Јер, нисам размишљао о успостављању везе, а сасвим је јасна. Осим тога, ако поново размислим о томе, то је оно што сам баш тада имао на уму, у вези с истребљењем човечанства. Ништа попут филма великог спектакла. Нешто прилично смутно. Појединци који живе изоловани у својим ћелијама, без физичког контакта са ближњима, само неколико размена рачунарима, нестајући.