Повратак Руса у миланску Скалу: Руска култура – плућно крило без ког се не може живети

После сезоне отказивања, руска култура се на велика врата вратила у Италију, премијером опере „Борис Годунов“ у миланској Скали. Академик Светислав Божић сматра да је до краха цензуре дошло због тога што сила руске културе делује као лек, као и да је „плућно крило без ког се не може живети“.

Премијера опере руског композитора Модеста Мусоргског „Борис Годунов“ отворила је нову сезону у миланској Скали. Премијери је присуствовао италијански председник Серђо Матарела, премијерка Ђорђа Мелони, председница Европске комисије Урсула фон дер Лејен и други званичници.

Повратак Руса у миланску Скалу: Жути картон украјинском конзулу

У насловну улози био је руски певач Илдар Абдразаков, коме је Матарела пожелео срећу, а у подели опера коју је поставио Данац Каспер Холтен било је још уметника из Маријинског театра из Санкт Петербурга.

Уочи премијере „Бориса Годунова“ украјински генерални конзул у Милану Андреј Картиш је тражио од управе позоришта да откажу извођење, али му је одговорено да су Мусоргски и песник Александар Пушкин, на чијој драми је опера заснована, ствараоци чија се дела налазе у ризници светске културе.
Овим је изгледа, стављена тачка на кенселовање руске културе и уметности у Италији. Почетком марта, миланска Скала скинула је са програма оперску певачицу Ану Нетрепко и известила да је болесна, док је она на друштвеним мрежама навела да је здрава.

Руска музика – лек који помаже људима

Уз напомену да не зна какви су били политички мотиви за враћање руске културе на сцену миланске Скале, академик Светислав Божић, композитор, музички теоретичар и педагог каже за Спутњик да је руска музичка уметност врхунског квалитета, на највишем нивоу до кога је човечанство дошло.

„Она је успела у једном кратком периоду, у том свом златном веку, да направи дела која су задивила свет својом врлином, вредношћу, трагедијом, високом артистичношћу, способношћу да чује свет, да у себе упије све највредније европске занатске, етичке и естетске елементе и да их нечим посебним, евроазијским са словенским православним кодом, надогради. Заиста, то је један силовит хибрид у коме православље доминира, доминира та уметничка идеологија која је том духовношћу прожета“.

Руска музика је, према Божићу, сила која делује као лек и она помаже људима и спасава их.

„Верујем да где год постоје вибрантне средине, а мислим да је Италија још увек једна вибрантна медитеранска зона, оне не могу дуго да живи без тог лека, без те потребе да чује тај звук који их лечи и спасава. Италија је имала веома блиску сарадњу са Русијом не само у музици и литератури, него и у архитектури и много чему, чиме се оне на неки начин додирују и праве тај неразмрсиви контрапункт, у најбољем смислу те речи“.

Руска култура – плућно крило без ког се не може живети

Масовна цензура руске културе широм Европе с почетка ове године, настала је, према Божићу, из илузије да се „без неког витамина може живети“. Међутим, није пронађен суплемент, односно замена за оно што је дошло из Русије ни у књижевности, ни у музици, ни у култури, ни у духовности, ни у православљу.

„За то не постоји замена и без једног тако важног плућног крила се не може живети. Не само Европа, него ни цео свет који верује да су то главни покретачи. Мислим да је било много лакше скинути него вратити на сцену ту читаву ствар. Јер, скида се по инерцији, по насиљу, по неком ко зна каквом осионом осећању, али касније то постаје потреба људи. У њиховим кућама пате за тим духовним кисеоником без кога не могу да живе и мислим да је то главни закон који ће владати светом док овај свет буде имао смисла. Јер, руска култура је понудила лек, исцељење, велику љубав без које овај свет не може да живи. То се не може мерити нафтом, барелима или било чим другим. Ово је нека посебна енергија која је обожена, која се не купује на извориштима која су у земљи“.

Србија није изгубила разум

Србија ове године није подлегла тренду отказивања руске културе јер се позиција наше земље кретала „у природним ослушкивањима онога без чега не може да живи“, сматра Божић. А Србија не може да затвори врата свом дисању и свом смислу живота јер то је њен основни сасуд и она без тога не постоји.

„То више није политичка одлука, то је одлука вишег реда и из тога Србија није изгубила духовни разум. Чини ми се да уз сав плурализам, уз сву ширину којом Србија данас уважава све могуће разлоге и адаптира се колико је највише могуће, она разуме да без тог даха она више неће имати смисла нити њен живот може постојати. И због тога је реакција Србије најприродније духовно стање на потпуни хаос који влада светом, који је изгубио мере, ритам и то је нешто што ћемо сносити као последицу још дуго времена“, закључио је Божић.