ПОВРАТАК АНДРИЋЕВОМ ДЕЛУ: У САНУ представљено прво коло критичког издања српског нобеловца

КРИТИЧКО издање дела Иве Андрића, које је објавила пишчева Задужбина, представљено је у уторак у Српској академији наука и уметности, на трибини којом је закључено и заокружено обележавање годишњице нашег нобеловца. О првом колу овог издавачког подухвата говорили су председник и потпредседник Уређивачког одбора – академик Миро Вуксановић и професор др Радивоје Микић, и руководилац и уредница овог петокњижја професор др Зорица Несторовић.

– Ради се о послу који се морао урадити, послу који је неизбежан и потребан, упркос томе што је свака реч о Иви Андрићу у сенци његових реченица о уметности и њеним доменима – навео је између осталог у поздравној речи академик Владимир С. Костић, председник САНУ.

Вуксановић је, говорећи о „канонском Андрићу“, ретким критичким издањима у европској, а нарочито у српској, науци о књижевности, подсетио на деценије током којих је овај обухватан посао више пута започињан а никад урађен, те на значај рада Задужбине у припреми за тај подухват.

– Ми не можемо данас да поуздано погодимо шта би о критичком издању својих књига рекао Андрић, али смо сигурни да би био задовољан што је добио, што је почео да добија, канонске текстове својих приповедака, што се види колико се борио за чисту реченицу и чист текст, колико је имао тешкоћа са штампарима, па је нека издања морао и да поништава – навео је Вуксановић.

Да је израда и објављивање критичког издања дела Иве Андрића један од великих послова српске културе нашега времена који је неоправдано дуго чекао на реализацију, нагласио је и Радивоје Микић, те додао:

– А то издање је важно не само због тога што је реч о једном тако великом писцу, који је у великом броју земаља основна легитимација српске књижевности и културе, већ и због тога што је реч о писцу са низом додатних специфичности. Једна од њих је садржана и у чињеници да је Иво Андрић писац који је, понекад и са више него видљивим негодовањем, одбијао да се на било који начин укључи у тумачење својих дела.

Микић је истакао сложеност овог посла и неопходност да га се подухватају искључиво велики зналци и посвећеници, који му приступају и са „страхопоштовањем“, док је Зорица Несторовић нагласила да је критичко издање увек – повратак писцу и његовом делу, место најблискијег сусрета са неким писцем.

ПРИПОВЕДАЊЕ НАЧИН ЖИВОТА

– НАШ сусрет са Андрићем открио нам је његов стваралачки напор да у сваком детаљу постигне максимум, али и потврдио оно што смо на основу његових дела интуитивно осећали – да је приповедање начин његовог живота, да оно јесте прави израз његовог бића и да је текст својих приповедака носио у себи као аутентични израз свог постојања којем је мало било потребно да буде преточен у запис – навела је Несторовићева, уредница кола које обухвата критичка издања књига „Приповетке“ (СКЗ, 1924), „Приповетке“ (СКЗ, 1931), „Приповетке 2“ (СКЗ, 1936), „Нове приповетке“ („Култура“, 1948), „Лица“ („Младост“, Загреб, 1960).