Поводом прогона Булгакова, Бродског и Глинке из Украјине: Нестаће и кијевска хунта и сећање на њу

Цитирајући речи руског писца Михаила Булгакова из 1923, пишући о Кијеву – у граду се осећа страховит умор после страшних година, али он ће се поново обновити, његове улице ће оживети, и пропашће сећање на петљуризам – портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова направила је паралелу с дешавањима у Украјини с краја 18. и почетка 19. века и следбеника Симона Петљуре, претече данашњих бандероваца, са садашњим тренутком, односно кијевском хунтом.

„Исте речи учитеља важе за данашњу кијевску хунту – и она сама и сећање на њу ће сигурно нестати“, истакла је Захарова коментаришући одлуку Украјинског института за национално сећање којом је исти прогласио Булгакова, али и песника Јосифа Бродског, композитора Михаила Глинку, те декабристе „симболима руске империјалне политике“, и на основу тога прогласио неприхватљивим постојање споменика и топонима њима у част.

„Од сада је неприхватљиво да се у земљи чувају споменици и географска имена у част Булгакова, Бродског, Глинке и декабриста. У поменутом институту су уверени да је становник Кијева М. А. Булгаков ватрени украјинофоб и империјално настројени шовиниста, а одавање почасти М. И. Глинки доприноси изједначавању разлика између украјинског и руског националног идентитета“, констатовала је шефица руског МИП-а.

Булгаков на мети „украјинизације“

Дакле, кијевски режим наставља с прогоном свега руског у Украјини, односно с брисањем сваке споне двају народа, на чему ради од преврата 2014, односно од 2015. када је усвојен тзв. закон о декомунизацији, а што се пак посебно интензивирало од почетка руске Специјалне војне операције 2022. године.

Булгаков се нашао на мети „украјинизације“ на лето 2022, када је украјинско удружење писаца затражило да се затвори његов музеј истичући да у центру Кијева не сме постојати музеј писца који је жестоко мрзео Украјину и оклеветао је најбоље што је могао у својим делима, издвајајући роман „Бела града“ на који се сада позива и Украјински институт за национално сећања, те називајући га претечом „руског света“.

Како је писала украјинска „Правда“, иницијативу је одбио тамошњи министар културе Александар Ткаченко, иначе заговорник тзв. депушкинизације, то јест уклањања споменика руском песнику Александру Пушкину, односно процеса ослобађања земље од њене тоталитарне прошлости – истакавши да је Булгаков из Кијева, те да конкретне примедбе о Украјини у неким његовим делима припадају књижевним ликовима, а не њему.

Не руски писац већ истакнути Кијевљанин

У мају 2023. украјински часопис „Страна“ објавио је да је „ажурирана“ спомен-плоча у част Булгакова на фасади музеја у Кијеву а у складу са Законом о деколонизацији који је парафирао председник Украјине Владимир Зеленски. Наиме, замењена је табла с натписом на руском језику да је ту живео познати руски, совјетски писац оном где стоји да се ради о истакнутом Кијевљанину, лекару и писцу. Нова табла је потом поливена црвеном фарбом.

Бродски настрадао због необјављене песме

Ако су се империјализам и антиукрајинство наоко могли учитати Булгакову, код Бродског је те трагове тешко наћи. Ипак, Украјинци су били вредни, позвали су се на песму нобеловца „Поводом независности Украјине“, коју писац никад није штампао, а први пут ју је прочитао на књижевној вечери на Квинс колеџу у Њујорку, у фебруару 1994.

Иако је песма – настала поводом жеље украјинских лидера да своју земљу уведу у НАТО – готово непреводива јер је препуна алузија и жаргона, у њеним стиховима је очигледан гнев песника због тога што је савремена Украјина била спремна да зарад тренутне користи жртвује историјске везе с Русијом.

Од Бродског и Булгакова горе је прошао Глинка, који је оптужен за „уништавање разлика између украјинског и руског националног идентитета“, јер уводи идеју заједничке историје и културе двају народа, па стога „представља претњу по националну безбедност Украјине“.

„Крив“ је за оперу „Иван Сусанин“, која говори о борби руског народа против пољских освајача почетком 17. века, али и за „Патриотску песму“, која је била химна Русије након распада СССР-а 1990-их.

Духовна смрт за оне који се одричу Пушкина

Елем, све ово је тек наставак украјинских напора да прекину све везе с некада братском Русијом, руском културом, језиком, црквом, а што у неким тренуцима добија невероватне димензије, као нпр. прошлогодишња одлука Националне комисије за стандардизацију државног језика да се речи Русија, Москва, Московија, Московско краљевство, Руско царство и сл. пишу малим словом.

Од почетка СВО на удару су слике, споменици, обележја, натписи посвећени особама које су јавно, укључујући у уметничким делима, подржавале, глорификовале и правдале руску империјалну политику.

Између осталог, у Кијеву су срушени споменици Максиму Горком и Александру Пушкину, али су престоничке власти примиле петицију за подизање споменика ајкули која је убила руског туристу у египатском летовалишту.

Остаје да се види да ли ће завршни стихови горепоменуте песме новог имена са украјинске црне листе бити пророчки.

„Збогом, орлови, козаци, хетмани, стражари! / Тек кад вам мрети ваљадне, ви ко бикови снажни / Шиштаћете, гужвајући крајеве постеље / стихове Александра [Пушкина], а не што Тарас [Шевченко] меље.“