ПОСВЕТА ЖЕНИ И СУПРУЗИ: Мешина и Даркина тврђава која је одољела

Због љубави према Дарки, ћерки и удовици официра краљеве војске, књижевник Меша Селимовић избачен је из партије, која му је већ неправедно одузела брата Шефкију.

Кад бих умио да напишем најлепшу књигу на свету, посветио бих је својој жени Дарки. Овако ћу засвагда остати дужник њеној племенитости и љубави. И све што могу, то је да са захвалношћу поменем њено име на почетку ове приче, која, као и све друге, говори о тражењу среће.”

Ово је посвета књижевника Меше Селимовића жени, и то не љубавници или неоствареној љубави, какве најчешће срећемо у књижевности, него жени супрузи, мајци његових ћерки и пожртвованом саборцу.

У први брак из партизана

Борбе у животу Даркe и Меше је било напретек. Нешто због времена које није трпело оне чије мисли нису уклопиве у једноумну матрицу комунизма, нешто због њихове љубави, која је била тема оговарања, јер је Мешина прва жена Деса Ђорђић имала погану нарав, а велики утицај. Била је лепа професорка фискултуре у тузланској Гимназији, мажена и пажена мезимица из познате српске породице, партизански и комунистички настројене. У гимназији се заљубила у Мешу. Заједно су отишли у партизане и тамо се, 1943. године, венчали. Крај рата дочекују у Београду, по налогу партије. Те године им се родила и ћерка Слободанка.

У рату су били упућени једно на друго и изгледало је да се слажу, али са општим миром дошао је њихов немир. Меша је све несрећнији и налази разлоге да не буде код куће, изговарајући се партијским задацима. На једном задатку среће Дарославу Божић, ћерку официра краљеве војске и удовицу краљевог официра, и бесповратно се заљубљује у њу.

Да се људи упознају тек када се растану овде се потврдило у најсуровијем облику. Деса је замрзела Дарку мржњом страствене, а остављене жене. Дарка је жигосана као браколомница, буржујка, неморална жена која руши породицу и отима нечијег мужа и оца. Деса је потегла везе тако моћне, да је Меша позван пред суд своје партије Комитета за културу, где је морао да објасни и извини се партији због недостојног држања.

Предложено је да се казни строгим укором, али га је Комитет савезних министарстава казнио искључењем, због неискрености према партији и кршења партијског морала. Наиме, неко ко је из партизанске породице, прикладно ожењен женом такође партизанског опредељења, није смео да помисли да, као неки неморални буржуј, има љубавницу, и то ћерку краљевог официра!

Дарка је била у групи изопштених, крива што се родила од официра и још кривља што се за другог официра удала. Олакшавајућих околности за Мешу није било. Својим избором он је издао и жену и партију. Зато га је партија искључила из њених редова. Пошто у Београду губи посао, враћа се са Дарком у Сарајево.

Ово је био веома болан моменат за Мешу, коме је партија већ сурово и неправедно одузела рођеног брата Шефкија, шефа команде тузланског краја, коме су усташе похарале и попалиле кућу. Негде пред крај 1944. године, Шефкија је сазнао да му је, пуком срећом, жена преживела концентрациони логор и да треба да се врати у Тузлу. На брзину поправљене празне собе требало је претворити у дом, па он узима из магацина кревет, орман, сто, столицу и неколико неопходних ситница.

То је био неопростив грех, управо због чињенице да је партизан и да потиче из породице где су два брата комунисти и борци. Суђено му је због крађе и злоупотребе службеног положаја, по кратком поступку, као највећем злочинцу. Стрељан је у зору.

Најстрашније од свега је било понашање трећег брата, Тевфика, партизанског команданта и моћне фигуре у војној хијерархији тузланског краја, који није хтео да се укључи и интервенише за брата.

Није се дао Меша сломити ни издајом дојучерашњих сабораца, ни недостојним бежањем некадашњих пријатеља, ни суровом бедом, коју су он и Дарка упознали бранећи једно друго.

Много касније причао је о тешком одрастању њихове две ћерке које су у најранијем детињству упознале немање сваке врсте. Немање ципела, књига, лепе одеће, немање чоколаде, слаткиша, воћа, немање чак и другарица, јер није било друштвено прихватљиво да се деца „исправних и на линији” родитеља друже са децом човека партијски и морално посрнулог и прокаженог. Међутим, ни та сурова беда где је Дарка морала да испродаје све што је донела из родитељске куће, често за основне намирнице, није Мешу толико болела колико игнорисање његових колега.

„Мало је требало па да почну пролазити кроз мене као кроз ваздух или газити по мени као по води. Осјетио сам страх. Како су ме то убили? Нисам рањен? Нисам заклан? Нисам мртав, али ме нема. Забога, људи, зар ме не видите?” – овако описује своје стање у „Тврђави”, другом великом делу у коме је описао своју животну причу.

Алија Селимовић, Мешин отац, изјашњавао се као Србин муслиманске вере. Припадао је оној старој генерацији која је била потпуно турски оријентисана, религијом, мада није био строго религиозан, само је поштовао највеће муслиманске празнике.

„И не само да се никада нисам покајао, него сам увек захваљивао судбини што ме је даровала таквим човјеком као што је Дарка, мој добри дух. Да она није била поред мене у животу, не бих урадио ни дјелић оног што сам урадио. У њеном слабом тијелу лијепог лица била је толика снага воље и толико храбрости да ме је увек запрепашћивала.”

Ни сиромаштво ни осуда заједнице није их раздвојила

Двадесет година трајала је Мешина и Даркина борба да победе ускогрудост и непријатељство заједнице, да премосте дане који су били обележени сувим хлебом и немаштином.

„Босна је тешка, теретна земља у којој није лако живјети ако си центиметар виши од осталих. А мени је судбина доделила тај центиметар и осудила на вјечно испаштање”, писао је Меша, чија је срећа била што је на свом путу наишао на жену која је, такође, имала тај центиметар који је за њих значио препознавање, али и дугогодишњу муку као казну што су се усудили да изађу из строго постављених оквира дозвољене љубави.

Девет београдских година

Тек када је изашао „Дервиш” почиње за Селимовиће нормалнији живот, у материјалном смислу, али му чаршија не опрашта успех. Уморан од нападања и неразумевања, од оптужби за национализам, опортунизам, проглашаван дисидентом и непријатељем, сит искошених погледа и лицемерства, заувек напушта Сарајево и долази у Београд. По сопственом признању, тих девет година живота у средини која га је прихватила, волела, познавала, у којој он и Дарка нису носили печат који у Босни никада није био скинут, биле су најбоље године њиховог живота.

Тај њихов живот био је богат толико да је надахњивао Мешу на писање и стварање које не би било толико и такво да није живео у тврђави коју је Дарка направила око њих. Он је био благ и попустљив, она одлучна и захтевна у свему што није било материјално.

Она га је штитила и привијала онда када су га сви одбацивали. Она му је видала ране од дојучерашњих другова и сабораца и њихових окренутих глава. Изгубио је све што је мислио да има, а добио је оно што није знао ни да постоји, безрезервну љубав коју ништа друго не интересује осим да се оствари у пуној мери.

Пре неку годину откривена је спомен-плоча у Господар Јовановој 39, где је провео те лепе године. Колико је Дарка била огромна фигура у Мешином животу, хероина која је изнела сав чемер тешких година и људске пакости, најбоље говори оно што је Матија Бећковић рекао том приликом.

„Да има правде на тој плочи би било и Даркино име, али једина која би сигурно била против тога је она сама, као што је била против оне раскошне посвете у ’Дервишу и смрти’.”

Дарка је своју спомен-плочу добила записом у двема књигама. Једна је посвета у књизи њеног човека, а друга у књизи њиховог пријатеља Матије Бећковића „Сто мојих портрета”.

Последње вече

Када је Меша напустио овај свет, још је био у својој кући и пријатељи су дошли на бдење, како је и обичај. Мешино тело било је изложено у соби и чекао се мртвозорник да дође и да га однесе за сутрашњу сахрану. Пријатељи су се разишли и оставили Дарку да се опрости од мужа пре него га службена лица однесу заувек. Сутрадан је дошао Матија по Дарку, требало је да оду на комеморацију па на сахрану. Сви су се згранули када су видели да нико није дошао по тело и да је Дарка преседела на столици целу ноћ, причајући са мртвим Мешом. Изгледала је чак задовољно што су јој поклоњени неки сати да их проведе с њим. Само је с тугом рекла Матији: „Да сам знала да неће доћи целу ноћ, легла бих поред њега, грлила га и љубила, да уз њега одсањам последњу ноћ.”

Та последња ноћ је била једна јулска ноћ 1982. године. Дарка је живела још седамнаест без њега, где јој је једина утеха био унук који је понео дедин лик и кога је, по сопственом признању, једино волела скоро исто колико и Мешу.

Једно од највећих дела муслиманске и српске (Меша је инсистирао на томе да је подједнако српски и муслимански писац, да једнако поштује порекло и опредељење) књижевности, оно преко кога је свет сазнао за њега, почиње њеним именом и захвалношћу њеној доброти и љубави.

„Дервиш и смрт” омаж брату

Меша никада није опростио партији убиство Шефкије, али ни брату равнодушност. Никада није престао ни да трага за његовим гробом; остало је непознато где је сахрањен, што је била казна предвиђена за највеће зликовце.

Много касније, из ове туге и побуне против најцрњег једноумља, настало је његово ремек-дело „Дервиш и смрт”. Омаж и извињење брату који је своје последње речи записао на цедуљи која је Меши тајно дотурена: „Брате, нисам крив”.

Извор: Политика