ПОШТЕН И УСПРАВАН ПРЕД НЕПРАВДОМ: На последњи починак испраћен велики писац и академик Драгослав Михаиловић

ИМАО си страшан, диван, испуњен и дуг живот, а искористио си га ваљано и без остатка. О твом уметничком учинку говориће се нараштајима, учиће се по школама где год је и догод буде српског језика, по теби ће се звати улице и тргови. Све што си написао стоји и стајаће као тврди град.

Ово је истакао др Владета Јанковић опраштајући се од свог дугогодишњег пријатеља Драгослава Михаиловића (1930-2023), који је јуче сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. И писца и академика на последњи починак испратили су многобројни поштоваоци његовог великог дела, књижевници, глумци, редитељи… Служећи опело, владика Иларион је рекао:

– Сабрао нас је и пријатељ, и отац, и велики човек и утешитељ. Сабрао нас је и ћале. Кад сам га упознао ја сам му персирао, а он ми је у шали рекао: „Немој, ја сам ти ћале!“ Он је успео да створи предиван свет, а само му је зло нуђено у овом свету. У њему је остао осмех дечака који је почео да пише. Тај дечак био је у њему до упокојења. Говорио је да не би могао да напише „Петријин венац“ да није православац. Имао је много тежак живот, али га је ипак лепо завршио. Нека данашњи дан буде у славу живота.

Академик Душко Ковачевић присетио се како је Драгослав Михаиловић долазио у Атеље 212 у посету свом великом пријатељу Бориславу Михајловићу Михизу. Михиз је повремено причао о свом првом сусрету са рукописом књиге „Фреде, лаку ноћ“.

– „Једнога дана“, причао је Михиз, увек пред Драгославом, који је слушао са осмехом, „стигне на моје име рукопис прича непознатог писца. Читам наслов књиге ‘Фреде, лаку ноћ’ и име писца Драгослава Михаиловића, и мислим се – мора бити нека велика уметност кад писац са тако класичним српским именом и презименом жели лаку ноћ Фреду. И почињем да читам рукопис са том сумњом, и прочитао сам га у једном даху са осећањем да у рукама имам књигу даровитог писца. Позовем га да се видимо, све остало је историја књижевности.“ Убрзо се појавио роман о Љуби Шампиону „Кад су цветале тикве“. Не сећам се да је једна књига у том литерарном озбиљном времену изазвала толико пажње и похвала. Са две књиге, што би се рекло, преко ноћи је постао значајно име југословенске и српске књижевности – рекао је Ковачевић.

И таман кад је Михаиловић помислио да му је у тешком животу мало свануло, Тито га напада у Зрењанину и поново му угаси светло, додао је Ковачевић. О том случају написане су многе странице, есеји, приче – све је било узалуд до појаве „Петрије“ и нових издања књига.

– Драгослав се од првих дана као писац борио за очување, неговање и афирмацију српског језика – рекао је Ковачевић. – У Академији је често водио расправе да се мора повести више рачуна о језику и писму, наглашавајући проблем штампања књига са нелогичним садржајима у школском образовању. Инсистирао је у Одељењу језика и књижевности да се исправе грешке наслеђене из земље које више нема, а ми је писмом одржавамо „на апаратима“.

Опроштај од човека с којим је био пријатељ пола века, Ковачевић је завршио речима:

– Одлази велики писац и оставља своју породицу и многобројне ликове из својих књига који ће живети вечно, док ходају и причају по земљи Србији, коју је Драгослав толико волео. Црњански је певао о Београду: „Ако ми се глас и очи и дух упокоје/ ти ћеш ме знати узети на крило своје“. Слава ти и хвала пријатељу.

ВОЛЕО ПСЕ
– СЕЋАМ се Драгослава како је са бескрајном емпатијом бринуо о својих десетак паса, колико сам их ја упознао током неколико деценија – рекао је Ковачевић. – Виђали смо се у студентском парку, у близини Драгослављевог стана. И увек би ми представио ново име, као да је реч о човеку. Касније сам читајући његове књиге препознао ту љубав у причама о животињама, потврђујући дубоко лично убеђење – ко њих не воли, не воли ни људе.

Говорећи из прве руке о личности великог писца, Владета Јанковић је навео:

– Био си поштен, вредан, великодушан и незлобив. Био си неустрашив и усправан пред неправдом. Никада никоме ниси ускратио помоћ у невољи, а све што си дотакао оплеменио си и обогатио. Рођен си са даром пријатељства, који си неговао и нештедимице користио. Умео си да будеш тврд, па некад и тврдоглав, али си осећао људе, имао разумевања за њихове слабости, чувајући оштрицу осуде за осионе и разметљиве. Ниси подносио подлаце и лицемере, и ниси се устезао да јавно одбијеш пружену руку једнога од својих некадашњих прогонитеља, када је још увек био на врхунцу моћи. Са урођеном отменошћу подједнако си се односио према скромнима и нишчима као према угледницима и моћницима овога света. Лаж, подједнако у животу и књижевности, била ти је смртни непријатељ.

ЂОГО: ЗЛАТНА ДУША
– ИСПРАЋАМО великог писца, једног од највећих које смо имали. Испраћамо великог човека и једну златну душу – каже књижевник Гојко Ђого за „Вечерње новости“. – Он је у српску књижевност унео нешто што је после Боре Станковића, на неки начин, било запуштен део српског менталитета, једна деоница српског језика, наречје које, ипак, припада српском језику. Изнад свега је прелепо како је он користећи тај језик уобличавао портрете својих јунака које је обично бирао са друштвене маргине и попут Достојевског уздигао их међу иконе. Сигурно је да ће Михаиловићева дела бити читана и у наредним деценијама.

Напомињући како се Драгослав никада није предавао, одустајао, нити пристајао на заборав, Јанковић је рекао:

Ниси се дао пасјим синовима, Драгославе! Ни онда кад су те мучили на злу месту, ни док су деценијама касније њушкали за тобом кад си већ био славан и недодирљив. Бојали су те се они, а имали су и зашто. Стрпљиво, неуморно и неустрашиво сакупио си грађу и објавио петокњижје о Голом отоку, које већ јесте, а тек ће бити глогов колац удбашким злотворима. Изорао си дугачку, дубоку и плодну животну бразду. Остављаш за собом незаменљиву Нену, остварене уметнике Милицу и Банета, сјајне унуке, безброј поштовалаца и поклоника свога дела.

Владимир Кецмановић
ТОПАО ЧОВЕК

КАД сам упознао Драгослава Михаиловића, био сам млад писац. Срео сам га на Сајму књига. Било ми је непријатно, али сам преломио и рекао му да имам две своје књиге. Он ми је рекао: „Па шта онда!“ Кад сам му дао књиге, он се насмејао. После тога смо се повремено виђали. Увек је био пријатан човек који има тај површински надрндани став, а у ствари носи топлину. То ми је код њега било симпатично и сећаћу га се по томе. А, по књигама ћу га памтити увек. „Кад су цветале тикве“ је мој најдражи роман у српској књижевности, без конкуренције. До сада се није појавило ништа слично. Вероватно би и њега и мене радовало да се појави, али нисам сигуран да хоће.

Драган Бјелогрлић, глумац
ОБЕЛЕЖИО НАШЕ ВРЕМЕ

ДРАГОСЛАВ Михаиловић је писац уз кога сам одрастао. Прва књига која ми је била култна је, наравно, „Кад су цветале тикве“. Читав његов опус сам прочитао. Био је један од најзначајнијих писаца и интелектуалаца, човек који је обележио време у ком сам живео и у ком живим. Велика је част да сам га познавао, да сам имао прилике са њим да разговарам и да играм у серији „Чизмаши“, која је рађена по његовој књизи.

Тихомир Станић, глумац
РОЂЕНИ ИСТОГ ДАНА

РАНО сам се срео са литературом Драгослава Михаиловића. Имао сам дивљење, страхопоштовање и много сам, чини ми се, учио о животу из његових дела. Испоставило се да смо рођени истог датума, само са 30 година разлике. Честитали смо један другом рођендане и шалили смо се на тај рачун. Осетио сам сву његову благост, толеранцију, разумевање свих нас са свим манама које имамо. Још на Академији сам имао његову приповетку „Гост“ за једну вежбу, а имао сам срећу да играм у представи „Петријин венац“.

Владимир Костић, председник САНУ:
УМЕТНОСТ ОГРНУО ЖИВОТОМ

КАДА оде овакав човек, онда се све своди на опште речи. Велики српски књижевник, огромног дара и рекао бих особа која је своју уметност огрнула својим животом и свој живот огрнула уметношћу. Оно што каже наш десетерац: Имао се рашта и родити.