Славни српски војсковођа отишао је на пут у вечност и легенду на Јовандан, 20. јануара 1921. године.

Кад би Руси знали…

На стогодишњицу смрти српског војсковође, у Позоришту „Славија“ у Београду на репертоару је монодрама „Војвода Живојин Мишић“ Миће Живојиновића, у извођењу Бошка Пулетића и режији Велимира Митровића, с оригиналном музиком Бранислава Пиповића.

„Монодрама се догађа последње ноћи, од 23 часа до 5 сати ујутру. Војвода Живојин Мишић прелистава своје успомене. Сећа се ратних другова, ратних догађаја, сукоба са династијом. Присећа се, пре свега, најважнијих битака – Цера, Колубаре, пробоја Солунског фронта, али и неких личности“, каже за Спутњик глумац Бошко Пулетић.

Посебно је дирљиво његово сећање на руску болничаку Дарју Александровну, која је погинула на положају и која је стално говорила српским војницима: „Када би Руси знали за ову бруку и несрећу, похитали би преко Карпата“:

„У Солуну много појединаца из света помагало је тада  унесрећеној Србској Војсци. а још од почетка рата посебно су се истицале жене.
Радиле су углавном као болничарке! Долазиле су из Британије, Белгије, Француске, Америке, Аустралије, Русије. Мени се опет, од раније урезала у сећање једна млада Рускиња, Дарја Александровна из Петровграда!

Завршила је три године медицине, а дошла као добровољац у Србску Војску. Први пут сам је видео у стрељачком строју, на Ади Курјачици! Била је у чизмама, копорану и под шајкачом.      

Распоређена у јединицу команданта Стевана Хаџића. Спасоје, истог оног Хаџића, који је уз звуке циганског оркестра вршио артиљериску припрему за јуриш.     

Дарја се брзо заљубила у свог наочитог команданта. А већ времешни нежења Хаџић још брже се заљубио у прелепу Рускињу! Њихове поруке и писма у тајности је преносио тадашњи Хаџићев посилни. Овај мој исти несретни Милутин!

Тајно верени, планирали су већ и да се венчају,  макар и у ратним условима.

Али,  Дарја и даље, и у најстрашнијој ватри, превија рањене не хотећи да се уклони. И гледајући очајни напор да се задржи далеко надмоћнији  непријатељ, непрестано је говорила војницима: ‘Кад би знали Руси за ове муке. Кад би Руси знали за ову несрећу, похитали би преко Карпата!  Кад би Руси знали…Само кад би знали’.

Разговара Дарја са свима, превија и понавља: ‘Ех, кад би Руси знали…само кад би знали…’.

Погинула је 2. октобра на Гучеву. Погођена на 50 метара, иза стрељачког строја, гранатом прве хаубице коју су Аустријанци извукли на Гучево.  

Сахрањена је заједно са осталим борцима. Њени ратни другови.. оставили су аманет – Ко преживи, да јој подигне споменик, а на њему да се напише:

‘Гори земља и небо се цепа,
Док у ватри.. Дарја стоји смело, 
Рањенику док превија чело.
Чује шапат: Хвала, душо лепа!
Сестро драга из далеких степа.
Посестримо из крви и бола!
Рано наша, рано непреболна!
И ти паде, где су и сви пали…
Кад би знали Руси, само кад би знали..'“.

Мишић – најпознатији стратег у српској историји

Пулетић каже да је Живојин Мишић на почетку своје последње ноћи стар и изнемогао човек, али како му се враћају успомене добија снагу и на крају врло свесно полази у смрт као нешто неминовно и нормално са ставом да се пред створитеља излази празних џепова и празних руку: „Ја сам увек само био и остао Живојин Мишић“.

Ипак, овај у бити скромни човек, уписан је у светску историју као пример одличног стратега. Колубарска битка се, напомиње наш саговорник, предаје на свим војним академијама у свету.

„Чак су долазили са Вест Поинта у његову родну кућу, јер се и тамо његова стратегија у Колубарској бици предаје као напад у неповољним условима“, истиче Пулетић.

Оно што је Мишића издвојило у генерацији великих људи његовог времена, сматра Пулетић, јесте правдољубивост.

„Држао је до свог интегритета и није умео да ћути па је готово током целе своје каријере био у сукобу са регентом Александром. Није трпео безобразлук. Са краљем Петром био је у пријатељским односима, али с престолонаследником Александром увек у затегнутим. Био је против стварања Југославије: ‘Запамтите, Европи треба Југославија, али само зато да би на крсту југословенства разапела Србију’“, подсећа глумац Бошко Пулетић.

Чистим своје чизме, а Ви

Војвода Мишић је умео да буде врло бритак. Није дао на себе и своје војнике.

„Када га је британски војник видео у Француској како чисти чизме, рекао му је: ‘Па зар ви, војвода, чистите своје чизме?’. Мишић му је одговорио: ‘Господине, ја чистим своје чизме, а чије чизме Ви чистите?’ Одбрусио је једном и аустријском амбасадору. Три пута је био пензионисан за време своје службе од 47 година, иако је најславнији војвода. Једно време чак није имао од чега да живи у провинцији, али је држао до свог интегритета“, истиче наш саговорник.

Пулетић већ 15 година са Лепомиром Ивковићем игра дуодраму „Време части и поноса“. Он тумачи Живојина Мишића, а Ивковић Степу Степановића.

„Имао сам усуд или срећу да играм неколико познатих историјских личности: Дражу Михаиловића, Бранислава Нушића, Вука Караџића. Гледао сам да сваког од њих из неког свог угла осветлим и задовољан сам тиме. Не знам да ли ме је то спутало или ми је помогло. Мислим да ми је помогло“, каже Пулетић.

Глумац истиче да му је војвода Живојин Мишић узор и идеал, као „човек без мрље, ког је лако волети“.

„У српској историји смо имали четворицу војвода и сви осим Мишића су од државе добили кућу. А он, пошто је био у затегнутим односима с Александром, живео је са породицом у изнајмљеном стану. Ништа није добио од своје отаџбине коју је много волео“, закључује Пулетић.