Добитник ”Андрићеве награде” за роман године, Владимир Кецмановић, за ”Искру” најавио – нови роман:

ПОСЛЕ ОСАМЕ, РАДИМ НА ТИТУ

• Мислим да сам пронашао начин на који се може написати први роман о Титу, али нећу рећи како…! – каже  Кецмановић

. У беседи поводом добијања ”Андрићеве награде” за роман ”Осама”, нагласили сте част што сте њен први добитник, али, по свему судећи, и  Андрићева награда је добила Вас. И једна и друга страна, условно речено, сада су врло високо поставиле лествицу за наредне године и добитнике… Како, сада, даље?

    – Ја већ неколико година нисам навикао да примам награде, раније сам их примао… – каже за ”Искру” Кецмановић –  Имам доста дугачак језик, па ме жири не воли… Али, док сам примао награде, то је увек било питање – да ли та награда сада представља притисак и обавезу неку за даље?.. Увек сам говорио – не! Може да представља само подстицај и да буде позитивна, у негативном смислу тога нема код мене. Тако да, како даље, видећемо… Ја сад имам у глави скицу новог романа који ћу да почнем током ове године полако да пишем.

    . Можемо ли сазнати нешто више о томе?

     – Може само толико да ће о Титу бити роман. Занимљиво је то да, иако је он фасцинација и за живота и после, до сада није написан роман о њему! Ево колико година је прошло од његове смрти, а заправо ниједан роман о њему није написан… А, није написан из потпуно оправданих разлога:  зато што је јако тешко наћи угао из кога би се писало о њему. Објективни посматрач – то би било нешто јако, јако тешко, да би могло да буде добро, да се пише из његове перспективе, то би опет и аутор морао да буде генијалан и да му се посрећи јако, па да од тога нешто буде… Ја сам нашао начин како може, али не смем да га откријем.

. До тада – остаје нам ”само” ово поређење вашег ”Осаме” са делима „Кад су цветале тикве“ и „Проклета авлија“… И, стварно, у тим годинама доћи на треће место, уз Михајловића и Андрића, да чините једнакостранични троугао у  српској књижевности… Како то доживљавате?

    – То доживљавам као врхунски комплимент, јер су управо „Кад су цветале тикве“ и „Проклета авлија“ у мојој личној библиотеци на самом врху. Чак, мада није примерено рећи тим редосладом  уз  ”Андрићеву награду”, али –  “Кад су цветале тикве“ чак ми је ближе дело.

„Кад су цветале тикве“ је мој најдражи роман на српском језику.

. Шта је са  идејом екранизације романа „На Дрини ћуприја“ или „Проклета авлија“, коју сте предлагали Емиру Кустурици?…

    – Кустурици та идеја није ”легла”, али, поново   смо причали о могућности да нешто урадимо. Ако му се, већ, допао језик којим пишем у ”Осами”, можда и пронађемо ”заједнички језик”…

Тагови: Андрићев институт, Владимир Кецмановић, Емир Кустурица, Роман