„ПОЛИТИКА“: „На млечном путу” филм је стваралачке енергије и генијалности

Богами, Професор је баш уживао! Додуше, не знам за мушкарца који не би, у ситуацији да му њих две (а не зна се која је од које лепша), испробавајући венчаницe свака са свог прозора шаље искрене љубавне сигнале. Слатке су то муке.

Говорим, наравно, о оној антологијској филмској сцени када Милена и Млада своју љубав погледом шаљу Кости, централном филмском лику око којег се, када јој ни место ни време није, врти љубав ове две прелепе, дугокосе црнке. Због њега ће се нешто касније чак и побити! Милена је Слобода Мићаловић, Млада је Моника Белучи, а Коста је Емир Кустурица. Филм је „На млечном путу”.

Захваљујући српској премијери овог филма и сам свечани почетак 45. Феста деловао је баш светски. Моники Белучи, у препуној дворани Сава центра, ама баш нико није могао да одоли. Нарочито не хорде фоторепортера и новинара. Лепши почетак београдског фестивала тешко да је могао ико да замисли и зато Кустурица од Феста треба да добије медаљу.

О најновијем Кустуричином филму из критичарског угла на страницама „Политике” било је већ писано у септембру, одмах после светске премијере на 73. Венецијанском фестивалу. Од јуче се филм „На млечном путу” налази и на редовном репертоару српских биоскопа, па ће тако и шира филмска популација бити у прилици да види Кустуричино дело, које је и у оном изворном смислу прави ауторски филм. Емир Кустурица је у њему и сценариста и редитељ и глумац и музичар и продуцент.

Филм „На млечном путу” је најегзактнији могући пример освајања апсолутних ауторских слобода. Превише слободе, међутим, може да доведе и до губитка контроле, а то се редитељу Кустурици повремено у овом филму ипак догађало. Но, не мари. „На млечном путу” филм је стваралачке енергије и генијалности. Може он да прича о том свом узгајању органског поврћа уместо снимања филмова колико хоће, чињеница је да је он још увек потребан филмској уметности. Итекако!

Другог Фестовог дана у термину од 22 сата, публика је могла да се поново суочи са готово нестварним глумачким могућностима Изабел Ипер, сада у главној улози филму „Она” због којег је освојила и овогодишњу номинацију за Оскара.

„Она” је француски филм култног филмског летећег Холанђанина Пола Верховена, „оца” „Робокапа” и „Ниских страсти”. Редитеља са дугим и успешним стажом у Холивуду, који се управо са филмом „Она” прошле године бомбастично вратио у Европу.

Овај дрски психолошки трилер, црна, смртоносна, наелектрисана и узнемирујућа комедија, која отвара питања сексуалног злостављања, узбуркао је и гледаоце и критичаре чим се премијерно појавио на прошлом Кану. Одмах су изазване контроверзе, отворена и питања да ли је морално теми бруталног силовања жене пришивати комичне елементе, а да се аутоматски не посеже и за мотивом освете, толико уобичајеном у америчким филмовима на ову тему, али изгледа не и у европском? Је ли ово све заправо једна велика сексуална фантазија усамљене жене? Да ли је Верховен у крајње веристичким сценама силовања имао у глави као узор и оне контроверзне сцене у филму „Последњи танго у Паризу” Бернарда Бертолучија, о чему се још увек распредају легенде…?

И док се критика забавља одговарајући на ова питања, гледаоци пред собом имају врло добро осмишљен, паклени изазов у виду приче о наоко хладној, дистанцираној, пословно веома успешној, али и пословно немилосрдној Мишел Лебланк, која носи бреме мрачне прошлости свога оца. Уз то, на њену грбачу преоптерећену и свакодневном бригом о раштрканој породици, чији је стуб, навалио се још и тај силоватељ.

И ту почиње та опасна, али и веома окретна игра између перверзног лика Мишел и самих гледалаца. Јер, Мишел – у тумачењу увек тако моћне Изабел Ипер – није жртва. Она више оставља утисак саучесника у злочину и тако себе стално тера из срца гледалаца. Ствара се тако стална жудња, без љубави. То може само Изабел Ипер. То може и Верховен, који вешто води филм од највишег до најнижег тонског опсега, ходајући на прстима кроз клизаве терене мрачног хорора, преко ђаволске сатире до лаке породичне комедије. И опет тако уназад. Занимљиво.

Филм „Она” приказује се и данас у Сава центру, у репризном термину од 13. 30 сати. Одмах после њега (у 16.30) можете гледати и црно-бели филм „Франц” Франсоа Озона снимљен на немачком језику. Одлично наративно срочена, изврсно одглумљена и снимљена љубавна романса између дојучерашњих непријатеља – Немаца и Француза, тик по завршетку Првог светског рата и потписивања Версајског споразума.

На изазован начин ту романсу, која је у почетку налик петпарачким „љубићима”, Озон претвара у озбиљну причу о ратним победницима и губитницима, о искупљењу и опросту и о наставку живота после великих трагедија. Ни овај Фестов филм није за пропуштање…