Поетика хладноће: Шаламов кроз лед ка светлости

Песме Варлама Шаламова које следе представљају његову поетику на најпотпунији начин: хладну, сурову, али истовремено видљиву и звучну. Свака од њих носи јединствено осећање природе и човека, њихову међусобну тензију, као и дубоку интимну драму која израста из егзистенцијалног доживљаја.

Први стихови откривају снег као физички и симболички елемент: он је истовремено материја и светлост, тежак и расут, опасан и леп. Слике стварају осећање мећаве која обликује свет, прекрива стазе и јаруге, али и наглашава немоћ појединца у односу на природу. Лирска перспектива је минималистичка, концентрација језика ојачана је метафорама које читаоца воде кроз северне пејзаже, без украса или сентименталности.

**

Ево сунца у шумској забити

Пролива у ледени прозор.

И чини се, у магли

са небеса просипају златна зрна.

У шуми, крај сваке стазе,

на тврдом и растреситом снегу

расута су та зрнца,

а ја их сакупити не могу.

Друга песма осветљава контраст између суровости природе и нежности детаља: златна зрнца у магли, ледени прозори и звук птичијих гласова стварају чудну, али упечатљиву хармонију. У њој се сусрећу поетска слика и егзистенцијална напетост, светлост и живот постоје, али су недостижни. Ова песма сведочи да је Шаламова песник који је способан да лириком и минимализмом изрази дубину лепог и суровог.

**

Видим кости планинских гребена,

човеком преломљене,

видим чудну јарост боја

не хербаријум, већ низ слика.

Чујем хиљаду птичијих гласова

у заглушујућем часу свитања,

тамо где је свака зеба спремна

да пева с теретом песника.

Где својим чаробним фењером,

обасјавајући јаруге и падине,

лута гром, у облаке умотан,

узнемиравајући у свему ледену бујицу.

Трећа песма води читаоца у сложенији, готово апокалиптични простор: лед, мраз, крв и кристални вртови постају симболи чистоте и патње Језик је јасан, али густ, слика је оштра и визуелно снажна. Сврха симбола није декоративна: носи тежину проживљеног, као што то чини свако Шаламовљево сведочанство.

Истовремено, присуство религијског мотива даје песми универзалну димензију, повезујући суровост природе и људске патње са духовним значењем.

**

Љути се као ветар, као мећава,

дувај без предаха педесет недеља.

Моје суморне очи слепе су,

својом леденом кишом их учврсти.

Затрпај моје путеве и стазе,

у нову, туђу веру ме преокрени.

Да бих поштовао и био у части,

страшним причешћем ме причести.

Одведи ме у кристалне вртове,

тамо где је крви више него воде.

Тамо где је лед црвенији од ружа,

где мраз достиже минус седамдесет степени.

Те ледене плоче што пре разбиј

и у гвозденој пећи их растопи.

Смолу четинара у то умешај,

са пола уморне маште.

Ту чашу, не случајно,

пијем у име Господа Христа.

Заједничка карактеристика свих песама је контраст између хладне, минималистичке форме и богатства слике, која нам омогућава да осетио њихову драму и лепоту.

Шаламовљева поезија је уједно сведочанство и лирика: његов стих није само визуелни опис, већ и духовни и етички акт, у коме се природа, човек и време сусрећу у неизбежној тензији.

Препев: Душан Опачић