„ПО ЗАВРШЕТКУ ФИЛМА, МОРАЛА САМ ВЕЧЕРАС ДА СТАВИМ ЦРНЕ НАОЧАРЕ“: Ако тебе не буде било, ко ће да се сећа те лепе жене и те велике љубави…

Писмо које „Искра“ објављује написала је после београдске премијере филма „На млијечном путу“ Силвија Монрос Стојаковић, која је за Андрићев институт превела књигу „Сећање ћелијаша“  о затворским данима доскорашњег уругвајског председника Хосеа Мухике.

– (…) Вечерас ме је докрајчила хумка којом се филм завршава из малог ка све већем и непрегледнијем кадру једне додатне љубави током петнаест година, како је прекинута само што се десила упркос свему… – пише госпођа Монорс Стојаковић у једном несвакидашњем погледу на најновији филм Емира Кустурице.

Писмо преносимо у целини.
Драга Драгана,

По завршетку филма, морала сам вечерас да ставим црне наочаре.

На сав онај лептирић из бунара, на сокола (пореклом из Хрватске) који неће да се раздваја од свога друга млекаџије, и на ону предивну змију која већ као по договору чека на своје следовање млека (а змија је, као најхтонскији елемент, симбол везаности за земљу уопште), вечерас ме је докрајчила хумка којом се филм завршава из малог ка све већем и непрегледнијем кадру једне додатне љубави током петнаест година, како је прекинута само што се десила упркос свему…

Прочитала сам још раније разговор који је управо помињана Ана Оташевић направила са Емиром, који ту објашњава и како му је Маја пренела из Фокнера оно, ако тебе не буде било, ко ће да се сети оне лепе жене, те велике љубави. Помислим, стварно велика. Петнаест година, сваки пут још камичака (и камења, а преко гудура, медведа и врлети)…

Као и склопљиви кишобран, тако у ташни увек носим и црне наочаре, мада их увече никада не стављам…

Тако је све танано, сред тог Емировог Алана Форда за одрасле, и све је тако и како сама кажем у поговору свога најновијег превода прве Парагвајке на српском икада… послаћу ти га кад стигнем… сутра идем у Крупаре… биће књижевно вече о мени… пријатељи који су већ били тамо, где ћу и да преноћим, кажу ми да понесем и купаћи… има тамо један одличан СПАJ.

Враћајући се пак на филм, ја бих за себе рекла да ми је „На млијечном путу“ заправо најбољи Кустуричин филм, и овако и онако.

Ту је Емирова препознатљива поетика; ту је и његова ренесансна свестраност; ту је његова неукротива разбарушеност, та дечачка спремност и да се потаба за свој сан.

Сада је ту једно зрело дело којим је још један сан напокон остварен и након битне промене технологије снимања – и не само снимања, него и бивања – а у том остварењу имамо још и суздржаног а тако снажног глумца, управо због те суздржаности глуме сред осталих, вазда испретераних ликова тих Емирових стрипова о животу и непосредним прикључењима стварности.

Имамо, наравно, и све мане претходних филмова.

Оно, када сваки од њих мора да има најмање три краја, ваљда што тај човек Емир, што нешто проживљава изнутра.

Једном ми је Дуња испричала како тата луди по кући јер не зна како да заврши не знам сада који филм.

По мени, опет, „Пут“ је могао да се заврши већ код оног дрвета из којег се њих двоје успењу на небо. Могао је, потом, да се заврши кад, промене ради у односу на претходну филмографију, двоје главних јунака падају у бездан низ оног водопада, чије су капљице тачно као звездане прашине правог Млечног пута. Филм се и овога пута завршио тамо где треба: хумком у виду спектакуларног а потпуно немог кадра…

Иначе, изузетно ми се допала Стриборова музика и његова мера (тај саундтрек има да ширим на све стране, као и песме своје куме, с којом сам вечерас и била у Сави, или као „Охрид“ њеног сестрића Васила Хаџиманова).

Трајни утисак ће ми бити и фотографија тих предела нестварне лепоте, а ту сам се сетила и тебе, док си ми говорила како временски и светлосни услови нису ни месецима могли да се уклопе таквом перфекционисти као што је то дивље а надарено и радознало створење, познато међу ближима и као Професор J.

Посебно ме је одушевила наша Слобода Мићаловић, то вишеструко откровење (и ту сам се исто сетила тебе, кад си ми објашњавала да је Емир од Монике, даље од могућег изгледа, успео да извуче и пун домет)!

Много и хвала, и да што пре будеш у пуној радости за све нас, Силвија

Тагови: Силвија Монрос Стојаковић, Филм