ПЈЕСНИКИЊА СРПСКОГ НАЦИОНА: На данашњи дан, 16. маја 1898. године рођена Десанка Максимовић

Град Ваљево и оближње сеоце Бранковину прославила је необична жена, жена која је магијски покретала душу, највећа српска пјесникиња и приповједач , пјесникиња љубави ,младости и ведрине, професор књижевности као и члан Српске академије наука и умјетности, Десанка Максимовић.

Десанка је била од оних у којима се још у дјетињству зачне љубав које се до краја живота не одричу, јер је, заправо, све у њој, и ријеч и однос према свијету и филозофија било пјесничко.

Имала је тек четрнаест година када је написала своју прву пјесму, пјесму о заласку сунца. Неки би рекли да се са тако мало година не може створити чудо…И не може, али се може осјетити мирис земље, може се знати историја и упознати ратник, може се доживјети самоћа и осјетити надолазећи страх. Њена пјесма увијек је била заклон и уточиште свакоме ко је обиљежен осјећајношћу, ускраћен за нешто, угрожен, њена поезија саопштава о љубави, преноси импулсе младости. Њена биографија јесте књижевна, она нема другог порода сем пјесама.

Онај ко је читао њене пјесме упознао је не само њену чисту исконску душу и биће, већ и душу народа из којег је потекла и управо по томе је Десанка пјесникиња српског национа, она која је записала својеврсну лирску историју свога народа.

Вођена је тиме да до замућеног и скривеног језгра каква је људска беспомоћност пред тајном дође најједноставнијим и најпречим путем. Лирика Десанке Максимовић је као својеврсна религија срца, њено дјело се у корпусу српске књижевности мора сагледати као синтеза традиционалног али и пјесничког модерног сензибилитета.

Она је, свеукупном својом поезијом, била сва у животу, налазила се у његовом безнађу, и исповједала га до краја. Увијек, у свему, остала је лиричар, пјесник љубавне сјете и осамљења, љубавне радости и туге остављених. И због тога њена пјесма, искрена и топла, увијек значи љепоту, смисао и љубав живота. Њена пјесма о љубави, о земљи и прољећу биће вјечито присутна у свијету наше поезије, чиниће њену крв и суштину.

У касније дане лирика Десанке Максимовић добила је своју патину, њена поезија је добила оно што вријеме спонтано намеће, а пред крај свог живота, баш као што је природно и једноставно пјевала о животу, тако је пјевала и о смрти.

Десанка Максимовић је досегла највеће креативне могућности српског језика, а њено дјело јесте свједочанство најкреативнијих могућности истог. Срце Десанке Максимовић стало је непотрошено, широко и богато, нештедимице давано и поклањано свима. То срце, главни јунак њене поезије, отишло је у вјечност народног памћења и нашло се у средишту српскога језика.

 

“Говори тихо. Птице ноћас близу нас певају и мени је жао да чују како у гласу нечијем има суза.”
(Говори тихо)

“Не, немој ми прићи! Хоћу издалека да волим и желим ока твоја два. Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговјештај да.” 
(Стрепња)

“Ако нисмо заједно по априлској газили трави, сачекаћемо заједно прве мирисе снега. Ја волим више зиме чистоту мирну, од болеснога дана пролећњега, кад руке без страсти не могу да се дирну.” 
(Утеха)

Тагови: Десанка Максимовић, Песме