Пјесник љубави и смрти: На данашњи дан рођен Сергеј Јесењин

На данашњи дан 1895. године рођен је руски писац Сергеј Александрович Јесењин, један од највећих пјесника руске и светске књижевности.

Јесењин је својим мелодичним и сликовитим стиховима поетизовао боемију и скитњу и слутио олује над Русијом и сопствени удес скитнице и самоубице у 30. години живота.

Конфликт епохе и песникове лирске душе највише је изражен у драматичним циклусима „Кафанска Москва“ и „Повратак у завичај“ и низу песама насталих 1924. и 1925. у којима је најављен песников трагичан крај – самоубиство у децембру 1925.

За само 30 година живота Јесењин је иза себе оставио огромно дјело. Пјесме о домовини и родном крају, „обичном“ животу, мајци, и Христовом тешком крсту који на својим леђима носе пјесници. Пуног срца и душе писао је о смислу и бесмислено тешкој животној патњи, посматрајући их најчешће кроз стихове о љубави.

Овако је Јесењин говорио о Србији:

У свом сонету „Греция“ Јесењин слави Србију, а Грчку кори због пасивности и двоумљења. Учинио је то као будући војник на руском фронту Првог светског рата. Позван у војску у Петрограду, 25. марта 1916, упућен је у Царско Село и распоређен у посаду санитетског воза број 143.

Настанак сонета „Грчка“ подстицало је и писање руских новина, почетком 1915, о неслози Грка да ступе у рат: једни су за сарадњу са Немцима, други наклоњени Антанти. У свом сонету у московском часопису („Огниво, 1915), Јесењин је, за подстрек Грцима, поменуо славне из њихове древне историје – јунаке Тројанског рата и Хомерове „Илијаде“. А у последњој строфи, упутио је Грчкој јарке ријечи охрабрења: „Бритак мач извуци. Буди сестра српска“:

Греция

Могучий Ахиллес громил твердыни Трои.
Блистательный Патрокл сраженный умирал.
А Гектор меч о траву вытирал
И сыпал на врага цветущие левкои.

Над прахом горестно слетались с плачем сои,
И лунный серп сеть туник прорывал.
Усталый Ахиллес на землю припадал,
Он нес убитого в родимые покои.

Ах, Греция! мечта души моей!
Ты сказка нежная, но я к тебе нежней,
Нежней, чем к Гектору, герою, Андромаха.

Возьми свой меч. Будь Сербии сестрою.
Напомни миру сгибнувшую Трою,
И для вандалов пусть чернеют меч и плаха.

1915

Наводно су и ово ријечи руског пјесника о српском народу, али за сада немамо потврду аутентичности:

„Далеко, испод Карпата, тамо где две реке теку кроз равницу, постоји један народ. Сељачки и жилав, налик руском народу. То је српски народ. Тежаци који љубе земљу и небо словенском љубављу за завичај. Ћудљиви, али топла срца.“