Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то вријеме одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу. 

Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Јован се повукао у неутралну Португалију, одакле је, исте године отишао у САД. Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису, која представља српску дијаспору у Америци.

За то вријеме писао је пјесме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

Прву збирку пјесама Дучић je објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске „Зоре“, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и двије књиге у сопственом издању, стихови и пјесме у прози – Плаве легенде и Песме.

Најпознатије пјесме су му: Песма жени, Јабланови, Залазак сунца, Рефрен, Сусрет, Поезија, Љубав. 

Јован Дучић се упокојио 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу.

Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу.

Ова последња жеља пјесника испуњена је 22. октобра 2000.

Милан Ненадић је о њему казао: „Он је израстао у пјесничког џина оним путем који је за нашу поезију пресудан и зато логичан: после Његоша, преко Радичевића, Јакшића, Змаја, Лазе Костића, Војислава Илића — била је логична Дучићева појава и величина.  Он се примиче Платоновом схватању пјесника: пјесник је нешто лако, крилато и свето — тумач божанства, да би без зазора и устезања тврдио да је пјесник „најизразитији и најпотпунији тип једне расе, мјерило расног генија, сензбилитета, идеологије, најчистија груда своје земље.“.