ПИТАЛИЦА И РАСИЗАМ: Крене ли се путем „политичке коректности“, оде нама из лектире Андрић – и он је имао „негативне стереотипе“

РОМСКО удружење „Опре Рома“ се ових дана огласило саопштењем: „Министарство просвете Републике Србије и издавачка кућа ‘Клет’ уче децу расизму у трећем разреду основне школе“, наводи се да у лектири „Народне умотворине лаке за ђаке трећаке“ издавачке куће „Клет“ под покровитељством Министарства просвете у 2022. години деца читају: „Питало Циганче мајку: – Који је дан најдуљи у години? – Они кад се чека вечера без ручка.“

Удружење вели да је то за Србију „трагично из више разлога, а пре свега због непоштовања права националне мањине јер назив Ром је усвојен 1971. године, а Роми су званично у Србији од 2002. национална мањина“. И још: „Зашто се у уџбеницима и даље називамо Циганима? Овакво подстицање стереотипа и дискриминације деци од девет година је показатељ много озбиљнијег проблема. Етничка пристрасност у уџбеницима и наставним плановима и програмима против Рома је системски проблем. Држава одобрава уџбенике који се користе у образовном систему. Иако издавачи тврде да су мултикултурални и да поштују различитост свих људи, ниједан од уџбеника не истражује или учи о расизму против Рома у историји Србије. Наставни планови и програми често приступају темама о Ромима на непотпун и обмањујући начин, најчешће подстичући негативан наратив и посебно оправдавајући обесправљеност Рома.“

И тако смо, поново, на основу „политичке коректности“, добили нерешиви ребус – овде је једна народна питалица, настала у доба док се Роми нису звали Роми, оптужена као израз расизма, и тражено је да се уклони са обзорја наших ђака.

Србијански уџбеници не називају Роме Циганима, као што ни Бошњаке (који су, у Титово време, били Муслимани са великим М) не називају Турцима, или Хрвате Шокцима. У уџбеничком тексту сви народи и етничке заједнице имају имена која су сами одабрали. Књижевни текст је нешто друго, па и у случају на који је реаговало удружење „Опре Рома“. Тако пише у изворној народној питалици, а не у уџбеничком тексту. Питалица се нашла у уџбенику неизмењена, како ју је Вук забележио. Ко то не жели да разуме, или заиста не разуме, или има намере да направи чистку књижевних текстова у складу са леволибералном (код нас другосрбијанском) агендом, коју је Брана Црнчевић исмејао стиховима: „Имам добре другове/ познате по томе/ што презиру Цигане,/ а поштују Роме“.

На том путу, из лектире може нестати свашта – попут Доситеја Обрадовића, који, у писму Харалампију, каже да су сви штокавци, без обзира на веру, Срби; или, пак, Стерије, у чијем „Тврдици“ се Јевреји, који су преварили Кир Јању, називају „Чивутима“. Да и не говоримо о песмама Филипа Вишњића, пошто сви знамо да Кулин капетан није био Турчин из Мале Азије. Наравно, да не заборавимо: „Горски вијенац“ није „спев о геноциду“.

Отпочео је, и код нас, процес који је у САД довео до суровог обрачуна са Шекспиром и књижевном класиком енглеског језика – тамо је Шекспир крив за све, од антисемитизма у „Млетачком трговцу“ (мада је Шајлок, ако се дело контекстуално схвата, крик потлаченог Јеврејина) до „Укроћене горопади“, која је, по „политички коректном читању“, сушта мизогинија.

„Инкриминисана“ народна питалица, из перспективе наставе књижевности, нема везе са неком антиромском мржњом, него је, као и остале умотворине тог типа, духовито средство за указивање на неке битне појаве у друштву – конкретно, на сиромаштво, тако често у нашој историји. Крене ли се путем „политичке коректности“, оде нама из лектире Андрић: и он је имао „негативне стереотипе“. Ипак, док још има здравог разума, сетимо се: у роману „На Дрини ћуприја“ смрт Циганчета (Ромчета?) које се, приликом свечаности отварања моста, прејело бесплатне алве, није ругање смрти ромског детета, а улога Мерџана, који је на колац набио Радисава, не значи да су сви исламизовани Роми били турски џелати: довољно је погледати трагикомичног и узвишеног у својој патњи Ћоркана, сина турског аскера и вишеградске Циганке (Ромкиње?) па да се види да Андрић није никакав „расиста“, као што није ни мрзитељ муслимана (за шта га БиХ фундаменталисти оптужују), јер су неки од најузвишенијих његових јунака у роману исламске вере (Даутхоџа и Алихоџа Мутевелић, Шемсибег Бранковић, и други).

Роми су у књижевности, и нашој и страној, од романтизма свагда дати у једном „позитивном стереотипу“ – у Пушкиновој поеми „Цигани“ (у читанкама за други разред гимназија) они су племенити одметници од рационалистичке цивилизације, људи мира и толеранције, међу које се горди Рус Алеко никад неће уклопити. Српска књижевност је толико лепог и племенитог рекла о Ромима – довољно је сетити се Антићевог „Гаравог сокака“ или, светски значајне, антологије ромског песништва, коју су заједно радили наш велики ромолог, Аладар – Раде Ухлик и песник Бранко В. Радичевић. Оставили су јој наслов „Циганска поезија“ чак и када су Роми света за себе усвојили назив Ром. Ако се томе додају и стихови Стевана Раичковића о боловању „црног Владимира“, сељака са Космаја, види се да у српској књижевности ромска тема има племените намере и високе домете. Поистовећење страдалништва Срба и Рома у доба нацистичког и усташког расизма у Другом светском рату такође није случајно, као што ни у популарној култури стихови Џонија Штулића за Балканце („Ми смо људи Цигани судбином проклети – увијек неко око нас дође па нам прети“) нису случајни. И у Шијановом и Ковачевићевом филму „Ко то тамо пева“ трагичну судбину Србије од 6. априла 1941. опевају два Рома. Да и не говоримо о делима српског режисера Емира Кустурице, који је Роме представио као кључне побуњенике против унификације кроз вестернизацију, неприлагођене хероје живота који одбија да се поистовети са новцем и моћи.

Књижевни текст треба читати са пажњом и разумевањем; не треба га, идеолошки острашћено и полицијски грубо, „саслушавати“. Борба против свих врста предрасуда и стереотипа насушно је потребна сваком демократском друштву, али то не значи да морамо кренути у разградњу књижевности и културе путем „политичке коректности“.