Писмо Зорана Радмиловића из ’85: Одлучио сам да се не бојим више људи!

„Писмо јачем“, отворено писмо Зорана Радмиловића објављено у НИН-у 1985. године, и данас је и те како актуелно. Он је тада одлучио да се обрати онима који су забранили представу у којој је он играо. Они су биле некакве „структуре“ – а он им је поручио да их се виш ене плаши.

Глумци су увек били плашени, заплашивани, препадани. Вековима. Собом и другима. Систематски. Глумци су, од када постоје, били нижа бића. У глумце се бежало од куће, глумце у куће нису примали. Глумци су сахрањивани ван гробљанских зидина. Чак и велики Молијер. Глумцу се није давала храна у руке да се додиром са њим не би био окужен.

Глумце су девојке волеле, али су се за њих тешко удавале сем по цену родитељског проклетства. Глумице су по правилу проглашаване за курве, чак и после њихових педесетих година. Онога тренутка кад је стари чика Есхил измислио првог глумца, почело је то хиљадугодишње бежање.

Бежање од људи ка људима. Кажу да је један од првих био неки Теспис, али тешко да би остао запамћен да није било његових чувених Хистрионских кола, којима је бежао, склањао се. Све у сулудој нади да ће наићи на правог човека.

Гледалаца је увек било и биће их, али он је, ето, тражио онога међу њима који би му омогућио да достојно проживи тај свој смешно блесави живот. Није то нашао. До данас.

Знам да ће се сада одмах наћи неки мудросер, који ће ме обавестити да „до данас“ – не стоји! Покушаћу да га убедим да је то тако. Баш тако!

Данашњем глумцу, додуше, дају да једе из руке, у глумце се не бежи, чак родитељи у шашавој нади да се ту добро заради, гурају своја чеда у тај посао. Глумци се чак и жене пристојним девојкама, мада ипак радије глумицама. Глумице су курве евентуално до своје тридесете године, после их ионако третирају само као „уметнице“. Доста се, дакле, изменило за ових две хиљаде година. Сем страха који је исконски. Остао је тај пусти, сада већ тешко објашњиви страх, стрепња која глумце чини нижим бићима.

А хоће глумац, хоће! Хоће да буде и храбар и достојанствен, и супериоран кад – кад, хоће и жели то више чак и од свог уметничког успеха (или му се тако чини?), покушава да се осећа равноправним, значајним. Хоће и да подвикне, да расправља, да одлучи понешто.

Али, све је то оно његово несвесно ја. Онај јачи, главни део његове личности – ГЛУМА, илити показивање онаквим какав ниси, а хтео би, о како би хтео!

У основи, у темељу, у крову и около те трошне куће лежи пусти страх! Страх од јуче за које ниси сигуран да ли је било добро, страх од данас кога ниси свестан, страх од сутра, које мимо осталих, нормалних људи чекаш са зебњом хоћеш ли бити у стању да оно јуче поновиш?

Страх од неуспеха, страх од успеха, ужас од неспособности да одвојиш једно од другога.

А ко нас то плаши? Наравно, прво ми сами себе. Потом „остале структуре“, да употребим ту неухватљиву реч младих политичара. Структуре које одлучују, држе снагу и моћ. Снагу наше невелике памети, и моћ нашег страха. А ствар је врло једноставна! На дохват руке, такорећи. Треба само рећи – НЕЋУ ВИШЕ ТАКО! Свега три речи, неизговорене или затурене негде за ових 2.000 година. И можда још две – МАРШ ТАМО! Значи, све заједно пет речи.

Колико и како треба стиснути дупе за тако нешто зна само онај који је тако нешто икада помислио да каже. Био на ивици, на врху језика му било, само што није лануо, да га нешто важно и неминовно није спречило, сасуо би итд… итд… Нормално, то није учинио, али бар зна како му је било! Структуре то знају и осмехују се (чак без злурадости!), ту и тамо и са симпатијама. Ко би се озбиљно и дуго љутио на децу? Структуре су стабилне и вечите, ми смо пролазни, једнодневни. Као такав, ЕФЕМЕРАН (израз позоришних критичара!) настављам, ето, ово моје невољно размишљање. Покушавам, наиме, ове ноћи с краја ’80. године, да престанем да се плашим. Наравно, колико ми то мој страх дозволи. Да уђем у Нову годину миропомазан.

Одлучио сам да се не бојим више људи, већ само Бога, за сваки случај. И ето, ја од овог часа више не стрепим. Не плашим се својих претпостављених, својих редитеља, својих СИЗ-ова, својих начелника, директора, својих критичара, својих судија, својих оцењивача, подцењивача, прецењивача. Једноставно, није ми више стало! Треба ми веровати на реч, кад већ ја сам себи не верујем.

Зато нека се носе структуре, нека се носе претпостављени: много пута сам их ухватио у лажи (а да нису ни трепнули!), нека се носе СИЗ-ови, њима је боље без нас, нека се носе критичари, оцењивачи и други, они ионако мрзе то што раде, они ионако немају довољно времена, обавештености и стручности за тај мој смешни послић који се зове позориште, тај скрајнути феномен, који себи скромно присваја назив једне од најстаријих културних дисциплина током миленијума.

Нека се носе телефони (многа представа је скинута путем телефона) и нека се носи ТВ (скупа ми претплата и губи ми се боја) и радио (још увек не верујем да нема малих људи унутра!) и новине, јер ме плаше и као уметника и као човека…

Нека се носе… но, моје време храбрости је већ истекло, као што сам и очекивао. Па бих да прекинем и да се извиним, ако је некако могуће! Шта ми је то требало!? Не знам шта друго да кажем! Не нађите се увређени, шалио сам се, мајке ми.

Ваш увек и до краја,