Петер Хандке поново међу Србима: Да ли смо превазишли кокошје памћење?

Драме нобеловца Петера Хандкеа, једног од најзначајнијих драмских писаца данашњице, коначно су се нашле на репертоарима српских позоришта. У уторак, 5. октобра, на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду премијерно је изведена представа „Голманов страх од пенала“, а дан касније у КПГТ-у у Београду „Велики пад“.

За 25. октобар у КПГТ-у заказана је и премијера представе „Дон Хуан“ по истоименом Хандкеовом роману.

Мада Хандке још од краја шездесетих година важи за једног од највећих, ако не и највећег драмског писца његова дела су врло ретко постављана на српске „даске које живот значе“. Без обзира на његову светску славу и подршку Србији у најтежим временима у модерној историји, представе по делима Петера Хандкеа нашле су место на репертоарима српских позоришта тек две године после добијања Нобелове награде за књижевност.

Први пут на новосадској сцени

Директор драме Српског народног позоришта у Новом Саду Милован Филиповић претпоставља да је „Голманов страх од пенала“ прва драма Петера Хандкеа која се игра у том театру.

„Мој и утисак неких људи с којима сам разговарао након премијере је да је представа заиста успела, да смо одговорили задатку и да смо тај специфичан стил Хандкеовог писања успели да разумемо, добро протумачимо и да га учинимо врло комуникативним са публиком“, каже Филиповић за „Орбиту културе“.

Сматра да Хандкеове драме нису игране у српским позориштима због његовог начина писања прозе који је „врло интровератн“ и што се он бави неким мисаоним токовима јунака о којима пише. Драме које је Хандке постављао веома су захтевне, пре свега за редитеље који се одлучују да их раде.

„Размишљали смо да поред ‘Голмановог страха од пенала’ радимо и ‘Часове у којима нисмо знали ништа једни о другима’ али на крају смо дошли до овога наслова. Својевремено је Вима Вендерса тај наслов испровоцирао да направи филм и мислим да сад имамо једну посве другачију поставку тог дела, али врло занимљиву и врло комуникативну“, додаје Филиповић.

Хандке као кућни писац

Љубиша Ристић, редитељ две премијерне представе по Хандкеовим делима у КПГТ-у подсећа да је још увек на репертоару тог позоришта „Псовање публике“, а да су у последњих 20 година извођени и „Каспар“, „Ужас празнине“, „Зимско путовање до река Дунава, Саве, Дрине и Мораве“ и „Кас преко Боденског језера“, што је „својеврсни фестивал Хандкеа“.

„Поносни смо што је Петер Хандке наш кућни писац и ми премијерама обележавамо и његову Нобелову награду али и пријатељство које имамо с њим. Оно што је заблуда код нас, сви мисле да је Хандке велики пријатељ српског народа али не знају да је највећи живи драмски писац на свету. Он може да нам буде пријатељ или не, али оно што је кључно то је да су то капитална драмсака дела која мењају историју позоришта у 20. веку. Бавећи се сад и његовим романима ми налазимо разлог да их поставимо на сцену“, истиче Ристић.

Политика скида Хандкеа са репертоара

На питање зашто се Хандкеови комади нису играли у српским театрима, Ристић одговара да се у нашим позориштима играју неки други писци.

„Ако бисте да вам кажем искрено а да не будем сувише груб, то су углавном политички разлози. Као што Хандке свуда наилази на политичке опоненте и разноразне противнике, има тога и код нас. Он није никакав српски националиста, мада има оних који би волели да је јесте као и оних који га мрзе зато што мисле да је српски националиста“, сматра Ристић.

Додаје да је Хандке просто највећи драмски писац, а његова капитална дела као „Псовање публике“, „Каспар“ и „Каспар Хаузер“ изменила су светско позориште. А то што је код нас све политика и политикантство то је главни разлог зашто се Хандкеова дела не играју.

„Чак и кад га ставе на репертоар као у Народном позоришту пре не знам колико година, крећу приче– хоћу-нећу, нећу-хоћу, ова управа, она управа, смењивања, несмењивана – на крају скину Хандкеа са репертоара. Исто као у Бургтеатру у своје време и као у Комеди Франсез, нема ту никакве тајне ни мистерије. Зна се зашто они не играју Хандкеа“, каже Ристић.

Издизање изнад кокошјег памћења

Додаје да је питање да ли наша позоришта уопште умеју да играју Хандкеа јер је врло деликатан писац, херметичан за многе а његова дела „нису водвиљи, ни политичке пашквиле“.
„Бојим се да ми данас немамо позоришта која су озбиљно у стању да се ухвате у коштац са свим суптилностима Хандкеовог писања“, закључио је Ристић.

Песник и преводилац Владимир Д. Јанковић, организатор и водитељ шест трибина о Хандкеовом делу истиче да су три позоришне премијере по његовим делима охрабрујући и леп знак. Сматра да је разлог Хандкеовог одсуства из наших позоришта више уметничке, него политичке природе.

Хандке је генерално, као стваралац и писац некомерцијалан, тако да се могло десити да је он заобилажен више из разлога његове непрактичности и тржишне нефункционалности.
„Драго ми је што је Љубиша Ристић, један од наших највећих позоришних стваралаца доживео свој хандкеовски ривајвл. Опет је ту са Хандкеом у нашој свакодневници што је такође повољно јер значи да ми као народ, који је преоптерећен својом не само политиком него и неким историографским кокошјим памћењем, имамо капацитет да се издигнемо из тог плитког доживљаја живота и да схватимо да неке вредности морају имати места у нашој стварности без обзира на разне факторе, идеологије и слична, у суштини, застрањења“, оцењује Јанковић.