Петар Сарић: Косово може да буде окупирано, никад одузето (2020)

Петар Сарић (Фото И. Маринковић)

ПОДНО Шар-планине у маленом селу коме је голема Брезовица даровала име, живи и ствара Петар Сарић. Стражари, деценијама, у кући поред пута Урошевац – Призрен. Гази сметове девете животне деценије, и каже да му косметски кућни праг надвисује Шару.

На том прагу он бруси свој нови роман “Клобук” и увек има понешто да дода. Утегне речи и реченице, помери запете и тачке и у само њему својствено звоно убаци поруке и поуке које ударају из његових песама, приповедака, романа – дела која га сврставају међу најбоље приповедаче у послератној књижевности српског југа. Зато је заслужени лауреат престижних награда које је уписао у своје стваралачко трајање, а једна од дражих му је и признање које додељују “Новости” са печатом Меше Селимовића. За интервју који нам је дао, после дугог ћутања и уочи одласка у болницу, заслужне су само “Новости”.

* Шта је окосница вашег новог романа, који је још у рукопису, а шта његова порука и поука?

– Основна прича “Клобука” је данак у крви. Али та прича, поред онога шта би она хтела да буде, може и да потоне, и постане споредна. Но, без ње се нигде не би стигло. Кад ти се учини да је прича неизбежна, да неконтролисано надолази, одједном видиш да се она неосетно измигољи; изгуби се као да је није било, или као да си на њу сасвим заборавио. А онда нека њена реч, на некој будућој страници, педесетој, стотој, или на самом крају књиге, заједно са речју уз коју је пристала, васкрсне; добије значење које, усамљена, никад није имала; значење које може да изненади и самог записивача (казивача). Тако се може рећи да та реч, напуштајући своју усамљеност, преобучена и непрепознатљива, може да се изметне у право чудо. Без ње, и оне с којом се на некој страници спојила, ове књиге не би било. “Клобук” ако стане на свој пут, може стићи тамо куда се запутио.

* Вагате сваку реч. Опрезни сте као и увек, али је симболика неизбежна и препознатљива.

* Остали сте на Космету док су многи одлазили, одлазили… Стражарите на Шари као каква караула?…

– Остао сам на Косову не одвајајући се много од онога што сам, као дете, понео са собом. Истовремено, сазнавао сам свет за који нисам знао да постоји. Нисам знао да постоји таква мржња међу људима. Све време бранио сам се и од ње, али не знам колико сам успео. То траје, да не верујете, преко шездесет година, а сад се још и захуктава. Али, иако имам 82 године, наиђе да се осећам као дечак, кад сам био најсрећнији…. Почнем да певушим. На Косову има пуно разлога за страх, али без тог страха, чини ми се, да бих и оглувео и ослепео. Живот са страхом такође је живот. Нисам сигуран да бих у најлуксузијем београдском стану добро спавао.

* Јавља ли вам се ко из Београда? Питају ли: како си, Петре? Брину ли као онда кад су зајечала звона Даринке Јеврић?

– Јављају се из Београда. Неколицина, као онда. Али, једно данашње јављање много је скупље од ондашњег. Звона Даринке Јеврић редовно јече.

* Памтимо вашу реченицу са доделе награде “Меша Селимовић”: “Са косметског кућног прага види се цео свет.” Докле сад сежу ти видици? Прети ли нам судбина Хазара?

– Народне песме и “Горски вијенац” слушао сам као дете и, целе или у деловима, знао напамет. И очеве и мајчине речи; и игра нас деце (петоро браће и две сестре), чувају ме, и данас, на Косову. Косово је Библија наше душе, завичај свих Срба. Оних који су на њему рођени, живе и сахрањују се; и оних који на њему нису рођени, али су век провели на њему; и оних који су га једном или више пута посетили; али и оних који на њему нити су рођени, нити су имали прилике да кроче на његово тло. Мало је народа који поседују такву светињу као што ми имамо Косово; оно може више пута бити окупирано, али никад, док било где буде постојао тај његов човек, одузето и отуђено. “Љуботен, најлепши врх Шар-планине, пружен према северу, не силази с Неба. Стражари.” 

* Каже се да окупатори имају страх, окупирани наду. Шта ви мислите?

– Добро је тај рекао. Окупирани се увек нада, окупатор увек страхује. Ухапшени, ако зна да је праведан, слободнији је од онога који га је утамничио.

* У Црној Гори ових благданских дана, у свет одлазе библијске слике. Како видите завршну?

– Најпоноснији Срби живе у Црној Гори. Данас, по вољи моћног Запада, хоће да понизе и њих, и све Србе без обзира на то где живе. У Црној Гори затиру ћирилицу – има је још само на гробљанским споменицима – мењају језик, поништавају памћење; најзад, ударају и на веру!… Од тога нема горег понижења и срамотнијег покушаја поништења. Било је сличних покушаја; било их је ко зна кад и ко зна где, али то учвршћује народну приврженост вери, снажи слогу и спремност на жртву. Кад не би било верујућих, не би било ни снова.

* Једном сте нам казали да и од смрти има страшније, а то је кад се дете постиди свог родитеља. Па, шта причате са својом унучади?

– Често се, и дуго, играм са њима. Свакодневно. Кад бисмо само могли да се понашамо према њима како што се они понашају према нама. Они нас познају по покретима које чинимо а којих нисмо свесни; ми њих по речима које гласно изговарају. Двојицу унука, један има 5, други има 7 година, зовем својим друговима. Готово сваки наш разговор почиње том речју. Они разумеју и неизговорене речи. Кад би имао ко да их чује, и забележи.

* Петер Хандке, и вечна успомена на време људскости. Заборављено је, изгледа да му је приштинско “Јединство” штампало књиге, а ви сте тада били директор издавачког сектора.

– Да, у оно време кад се на Косову и Метохији разгоревала ватра мржње, објавили смо у “Јединству” две Хандкеове књиге. Промоција “Зимског путовања, или правде за Србију” била је највећа културна свечаност у Приштини. Много касније срео сам се с Хандкеом у Великој Хочи, у којој је боравио као добротвор. Ништа није морао да каже, све се видело на његовом лицу. А ја сам, тада, рекао да би му требало подићи споменик у Београду, ту негде на Калемегдану.

* Да се вратимо “Клобуку”. Да ли је овај ваш роман још један позив против свих подела у нашем српском народу?

– Само једном, као ученик четвртог разреда основне школе, видео сам камене рушевине “града Клобука” који је, делећи један исти народ, чинио границу између Црне Горе и Херцеговине. Та граница, до данас, није померана. А, како је Асан-Јован – правио је “чуда од камена”, и све чешће сањао своје родитеље и сестру – избегавао да предводи своје аскере, да заповеда и командује, читалац има право на помисао да ће он, једног дана, одбацити турско рухо и придружити се белогорским хајдуцима. Читаоци се могу и поделити: једни ће тврдити да ће Јован збацити турско рухо и прећи својим Србима, а други да ће доживотно остати Турчин Асан. И једни и други, иако није угодно тврдити, могу бити у праву.

СЛОЖЕНА ВЕШТИНА ОПСТАНКА

Чему би требало све да се повинује народ који има своје Косово и Метохију?

– Мора да се враћа и повинује својој слози. Стално да вежба сложену вештину опстанка. Његово је оно по чему га други препознају и мора, увек, поново да га осваја, са свешћу да нико није сигуран када је почело то освајање ни када ће се завршити. А, ваља ослушнути и оног који верује да би било најбоље да се никад не заврши. Ту је заметак неслућеној митској снази, којој никаква физичка сила не може да науди.

ЛУКА МИРА И ОКРЕПЉЕЊА

У “Митровој Америци” и “Сари” у средишту пажње је породица. Зашто она, као некада, није више узвишена вредност?
– Породица. Ето и ви постависте питање на које није тако једноставно одговорити. Оно, које се вешто и упорно скрива, није за одговор. Друштво, без здраве породице је болесно друштво. Ту, као да не можемо ништа. Јер, да можемо, зар не би много шта друкчије било? Зар не бисмо уместо измишљеног раја имали рај, чије је средиште породица? Нажалост, више је породица које се међусобно гложе. А највише је оних које се камелеонски претварају да се воле. Можда су оне најружније.

Милена Марковић