ПЕТАР МАМОНОВ (1951–2021): Сваки човек кога сретнеш је анђео

Петар Мамонов све више личи на оца Анатолија кога је глумио у филму „Острво“. Живи далеко од светске таштине у забаченом селу Ефаново, моли се, општи са Богом више него са остатком света. И само повремено прави концерте на којима свира вољен рок-ен-рол. Скандал мајстор и провокатор у младости, оснивач једне од најбољих рок група СССР-а „Звуци Му“ јако се променио. Зашто и како се то десило Петар Николајевич је причао Наталији Николајчик уочи свог 60. рођендана.

Вера

Шта се десило, како сам дошао до вере? Откуд знам? Патио сам, умирао, био на самрти, хтео да живим. Опаметио се. Почео да спасавам себе. Прво тело. Онда сам и на душу почео да мислим. Понекад ми је веома тешко, јер се треба савладати: страсти кључају, кипе – ужас, упомоћ! Тада се молим: „Господе помилуј!“ Помаже. Не сећам се своје прошлости, осим као у бунилу, да била је потпуно бунило. Не сећам се јучерашњег дана и нећу да памтим. Окренут сам напред. Вечност је преда мном. Дан је прошао и ја сам ближе Богу. С Њим општим боље него са синовима. Сваки човек је слика Божија, сваки – икона. У току живота проживљавамо и добро и лоше.

Али сви смо ми божија створења и самим својим животом утичемо на свој изглед. На мом лицу исписани су сви моји пороци, све моје муке, радости. И лица наша, и тела – одраз су нашег живота. Дух себи ствара форму. И не постоји појам „кад би“. Зато што су све власи косе човекове избројане. Али, човек има избор. И треба да га чини сваки дан – прво умом, а онда срцем. Изабрати овај живот и проћи га до краја. Ево каква је схема! Пијаница има цирозу јетре – да ли зато што га је Бог казнио? Не, он је то сам изабрао! Да сам наставио да пијем до сада – већ бих био мртав. Хвала Богу, схватио сам да треба престати. Због пића сам изгубио десет-двадесет година живота. Али, главно је да сам схватио!

Петја, опери зубе

Не памтим догађаје, већ лица. Сећам се, на пример, лица моје маме кад је била млада. Била је веома весела особа. И данас је таква. Мама се дружила са мном, васпитавала ме, што је данас велика реткост. Када бих је увредио, учинио или рекао нешто што није добро, читав дан није разговарала са мном, а онда би се помирили. Сада схватам како је тежак био њен педагошки рад. Десет хиљада пута ми рекла: „Петја, опери зубе“, док у једном тренутку нисам узео четкицу већ на прву њену молбу. А онда и сам, без подсећања. Ту слику – једну од малобројних – о томе како сам „из прве“ послушао и како је то било благодатно, чувам у сећању.

Моја весела и паметна мама, приређивала ми је различита васпитна „дешавања“. Када сам имао 16 година закључала фрижидер „ЗиЛ“. Није било ничега за јело и после два дана отишао сам да радим и зарадим: морало се нешто ждрати.

Дете се супротставља родитељима: нећу то, нећу ни то. Шта да ради разуман родитељ? Или да га казни, отера у ћошак, или истуче, или да направи скандал – али мора да га натера да учини оно што дете треба чини….Исто тако и Господ, наш Отац: пијаницу, наркомана, проститутку, тврдицу, лопова доводи у ситуације који ће их поправити. Он жели да их спаси. Свима исто сунце сија – и лопову и подлацу одвратном.

Љубав према унуцима је посебна

Олег Иванович Јанковски је био мој пријатељ. И Павел Семенович Лунгин је мој пријатељ. Недавно ми је послао смс: „Петећка, ја сам у Француској“. Лепо је добити такав смс. А ја га зовем Пашећка. На страну ти ћу-ћу-шу-шу суфикси, но то је одраз наших пријатељских односа. Ето какав је Павел Семенович, нежан, неискусан, бојажљив. Православну веру не познаје, а „Острво“ је снимио! Требало се склонити у страну, нестати, и Богу место препусти да дела – и Господ је све учинио.

Имам два унука – трогодишњег Мишу и Тихона, који има мало више од годину дана. Мали су – још су нико. У шта ће израсти – не зна се. Много зависи од тога како их родитељи васпитавају. Не баба са дедом, већ мама са татом. Зато се обуздавам, не упадам са својом неистрошеном љубављу у туђу породицу, иако унуке јако волим. Према њима је сасвим другачија љубав него према деци, другачији однос. Кажу да се деде и унуци тако нежно једни према другима односе јер их нешто веома важно повезује: и једни и други су близу Вечности. Деца су тек дошла у овај свет, а деде су на крају, на излазу.

Нисам пуно у контакту са унуцима, они не живе овде. Понекад када је време лепо, дођу и томе се јако радујем. И другој деци се радујем. Дошао је у посету деветогодишњи син мојих познаника. Нисмо ни у каквом сродству. Али ја сам био срећан са њим. Причао сам му и о рибизлама и о томе како јабука расте – пажљиво је слушао. По имену и патрониму све време ме је ословљавао.

О анђелима и човеку без ноге

Сваки човек којег сретнемо на путу је анђео. Помоћник ти је и нисте се срели без разлога. Он те или искушава или воли. Нема другог. Имао сам у младости овакав догађај: пио сам са пријатељом, растали смо се, било је касно. Ујутро сам га позвао да видим како је стигао, а он ми каже да је пао под трамвај и да су му обе ноге одсечене. Неподношљива патња, истина? Дошао сам у болницу да га посетим, а он ми каже: „Добро је теби, а ја… погледај…“ – и ја подигнем покривач, а тамо…. ужас! Био је горд човек. А постао је скроман, весео.

Ставио је протезе, жена, четворо деце, дечији писац, срећан, пресрећан. Ето како Господ лечи душе физичким болестима! Можда би, да се није десила несрећа, наставио да се горди – осушио се и стврднуо као кора. Такав је, веома тежак, али врло близак пут духовног очишћења. Треба сваког минута учити, сваког минута мислити шта ћеш рећи. И стварати, стварати, стварати.

Живот нас понекад туче, али ти ударци су лекови. Казна (наказание) – је од речи „наказ“. А „наказ“ је час, учење. Господ нас учи као брижан отац. Стави малог сина у ћошак да следећи пут не учини нешто лоше. Деца се бацакају, а отац их држи за руку да не падну под трамвај. Тако и Бог. Искушења су испити. А зашто испити? Да би их положили. Кроз те испите постајемо све чистији и чистији. Злато се на ватри топи да би постало чистије. Тако и наше душе. Ми морамо подносити тугу и бол, без питања „зашто“? То је наш пут.

Да ли је страшно? Страшно је али занимљиво

Сви људи имају исти пут: отићи ћемо из овог живота. Јуче, ја, двадесетогодишњак, трчао сам кроз улицу Горког – и већ сутра време је за умирање. Без алегорије. Да ли ми је то страшно? Јесте, страшно је. Невиђена ствар. Али веома је занимљиво! Тамо је Господ, Вечност. Нисам спреман. Много је свакојаких гадости. Али због чега себе псујем и које су боје моје гаће, не морате знати. То је моја ствар. Извините… Пушкин нам је одговорио: „С одвратношћу листам свој живот, но редове срамне не бришем.“ Мој одговор је као и његов.

Седим ја тако са Вањечком Охлобистиним на снимању филма „Цар“, шминкамо се и причамо да ли је неко читао или слушао о вечном животу. Шминкер каже: „О како сте смешни!“ А ја му одговарам: „А када дођемо пред Творца, опет ћеш се смејати“. Јер са нашом савешћу таква каква је, са нашим животом, таквим какав је, мораћемо да погледамо Богу у очи, Богу који је дао живот за нас на крсту…

Не треба се варати да ће после наше смрти само прах остати. Сви велики научници су веровали. Сви моји познаници лекари, који имају посла са животом и смрћу сваки дан – верују.

О клиничкој смрти имамо хиљаде сведочења која доказују да краја нема. Ајнштајн није сумњао у постојање Бога, ни Пушкин, ни Ломоносов, ни Мендељејев. А нека седамнаестогодишња Леночка изјављује: „Сумњам да тај ваш Бог постоји…“ А ти прво прочитај нешто, проучи проблем, и тада реци. Али она то не ради, једноставно лупета. То је као да сте ушли у метро, видели мапу – некакви кругови, разнобојне тачке и одмахнули руком говорећи: „Е, срање, идем сам“. Тако ћеш онда по Кољцевој (линија метроа у Москви која је у облику круга, прим.прев.) цео живот путовати.

Долази ми један алкохоличар: „Дај!“ А ја кажем: „Тољик, не дам ти, умрећеш…“ Он ми одговара: „Сви ћемо умрети“. Нисам стигао да му објасним да је важно на који начин ћемо умрети! Једна ствар је кад умреш за истину, а сасвим друга од вотке. Схватате ли како је то занимљиво? Богу нису важни ваши поступци, њему је важан мотив: зашто ми радимо, зашто живимо, зашто смо дошли, зашто са вама разговарам. Да би се рекламирао? Фуј, није у томе ствар. Може неко нешто чути, може запитати: а шта ће сутра бити? Смрт грешника је страшна. С тим ужасним стањем, у коме си био у тренутку смрти, са њим ћеш се дружити у вечности. Такав ћеш и бити. Тамо нема промене јер нема воље, нема тела. Тело и јесте наша воља за променом.

На снимању „Острва“ морао сам да легнем у гроб. Три пута сам из њега искакао – нисам могао да издржим. Страшна је ствар гроб: лежиш, тесно је – и више ничега нема. Чак ни Јеванђеља да читаш. Шта си у души накупио са тим и лежиш. Лопови добро кажу: у гробу нема новчаника. У вечности ћемо добити оно што је непропадљиво, недодирљиво – оно што смо опростили, дали, уступили. Блажено је давати, а не узимати. Размислите: дали сте – како је добро у души! А кад добијете поклончић, пет минута сте се радовали у кухињи, онда сте га ставили на столицу… и радост је прошла.

Живео сам свакојако

Зашто живимо? Дуго година нисам могао да одговорим на то питање – стално сам заобилазио одговор. Уживао сам, пио, свађао се, тврдио: „Ја сам главни“. А најдубљи смисао живота је – волети. То значи жртвовати, а жртвовати значи давати. Схема је једноставна. То не значи ићи у цркву, палити свеће и молити се. Погледајте: Чеченија, 2002. година, осам војника стоје, један је случајно из бомбе извукао осигурач, испала му је из руке и почела да шишти. Потпуковник, 55 година, у цркву никада није ишао, ни једну свећу није запалио, неверујући, комунист, отац четворо деце, бацио се стомаком на гранату, сав раскомадан, а сви његови војници су преживели, а командиру – метак и у рај. То је жртва. Нема ничега узвишенијег на свету него дати живот за другога.

У рату се све види. Тамо је све згуснуто. А у свакодневном животу разливено. Ми мислимо: за добра дела има времена, сутра, прексутра… А ако умреш ноћас? Шта ћеш радити у четвртак ако умреш у среду? Чини ми се, још јуче сам седео са Олегом Ивановичем Јанковским, ево његове јакне, његове луле. А где је сада Олег Иванович? Спријатељио сам се са њим на снимању филма „Цар“. Причали смо много о животу. Ја и сада, после његове смрти, причам са њим. Молим се: „Господе, помилуј и спаси његову душу!“ Ето шта тамо пролази – молитва. Зато, када будем умирао, нису ми потребни раскошни храстови сандуци и цвеће. Молите се, децо, за мене, зато што сам свакојако живео.

Молитва је важна и током живота. Речи „хвала“ – „спаси Боже“ – већ су молитва. Дешава се, не могу да пронађем наочаре, молим Творца Васељене: „Помози Господе!“ – и налазим их. Отац Небески нас воли и њему се увек можемо за помоћ обратити. Да ли знате какво је то чудо?! Седимо овде, ми црвићи и можемо се директно обратити и рећи: „Господе помилуј!“ Чак и малена молба – захтев је у Васељени. Ето, то је чудо!

Господ није зли чика са прутом који седећи на облацима и процењује наше поступке, не! Он нас воли више него мама, него сви који нас воле, заједно. И ако нас доводи у неке тешке ситуације, то значи да је то потребно нашој души. Сетите се тренутака у свом животу када вам је било тешко, мучно – то су најбољи тренуци, то кад је густо! У томе је трик: што су услови тежи мачке су боље. Тако је…

Љубав је кад переш судове иако није твој ред

Стајао сам на сцени у карираној јакни и певао. Са гитаром сам краљ. Она је гледала, а онда викнула: „Ти си најбољи, мој си до краја живота!“ Од тада смо заједно… А можда и није било тако. Може бити да сам је одвео на сладолед… Но, и то је неважно. Важно је да се ми трудимо да направимо компромис, да једно друго схватимо. И како старимо Господ нам даје миран, складан живот. Заједно смо 33 године. Ако се свађамо – ђаво тријумфује.

Брак је сложена ствар, то је подвиг раван монашком животу. Неко је „један“ – моно, монк, монах, од речи „један“ (один), а у браку су два равноправна пута. Нервирам се: она ради нешто погрешно. Али она је жена. Кажем пријатељу, свештенику: „Оче Владимире, како је могла?!“ А он одговара: „Петја, она је жена…“ Запамтио сам то за цео живот.

Видети добро, држати се њега – то је једини продуктиван пут. Човек много тога може чинити погрешно, али у нечему је сигурно добар. И за ту нит се и треба ухватити, а на ђубре не треба обраћати пажњу. Љубав није осећање већ делање. Не треба пламтети афричким осећајима према старцима, него им уступити место у метроу. Твој поступак је такође љубав. Љубав је опрати судове и кад није твој ред.

Вера је прагматична ствар

Незадовољство треба усмерити дубоко у себе. А ми га окрећемо ван: влада, пензија, тамо не ваља, ни тамо, ни тамо… Завукли се у телевизор и почели да осуђујемо. Али братац, загледај се ти у себе! Јеси ли ти васпитао своју децу? Ниси. Јеси ли убио петоро абортусима? Да. На послу ништа не радиш – лукав, с брадом, 42 године, седиш, играш игрице на рачунару, а онда дрндаш по тастерима на мишу: „Ој, начелник иде, стража!“ Смешна слика. Четрдесет минута дневно радиш и хоћеш „достојну“ плату. Одакле ова земља то да узме? Оставите новчаник на Казанској станици и на 10 минута идите у тоалет. Шта ће бити? Неће бити новчаника! Четрдесет процената рудног богатства и свих богатстава налази се у овој земљи. Погледајте, Ермак Тимофејевич кренуо је са својим људима на коњима, са десеторицом, и колонизовао цео Сибир. Да ли им је било добро, топло, јесу ли били сити, да ли им је било удобно? Не, било им је по данашњим мерилима, густо, тешко – то и јесте савладавање, превладавање тешкоћа. Не кажем да треба посебно призивати невоље, тешкоће, бол и рат. И у обичном, свакодневном, може се рећи, рутинском животу има места за подвиг: дати своје, откинути од свога, не свађати се већ саслушати….

Није потребно викати на рођаке и блиске људе. Беснети и нервирати се – није ништа друго до кажњавање самог себе за туђе глупости. Хоћу да ми буде добро, зашто онда да вичем?

Ближњи је онај које са тобом, а не онај ко је у Сомалији. Ето, ви сте допутовали и за мене сте сада ближњи. И ја се ћу се из све снаге трудити да вам буде добро, а ви се постарајте да и мени добро буде. Какво задовољство, је ли? Какав радостан живот! Немаш ни парице, боље за тебе… на први поглед све је једноставно, а заправо је сложено. Зато што је наше „ја“ избило на чело. Због тога мало шта видимо око себе.

А ја већ одавно ништа не мислим, ничега се не сећам. Било је довољно само да се склоним у страну и видим прекрасни вечерњи жар заласка…

Ми се занимамо како је у Бангладешу, како је у Јапану после земљотреса. Какав земљотрес?! Свако од нас има свој унутрашњи земљотрес. Човек се дави у реци. Виче: „Хелп!“ А говоре му: „Знаш у Јапану….“

Сваки хришћанин – сваки! – мора помоћи ономе ко је поред њега. Посебно су вредни наши поступци према ближњима. И то не поступци према сину или унуку, које природно волимо – већ поступци према онима који су беди, у невољи. Још боље, према неком гаду. Ето где је Сбербанк! Ето шта ће се бројати у Вечности. Ми добијамо оцене сваки дан. То је нешто што се не може променити. Вера је колосално прагматична ствар.

Спаси себе – и доста од тебе

Не можеш причати каквог је укуса ананас ако га ниси пробао. Не можеш говорити шта је то хришћанство ако га ниси пробао. Пробајте да попустите, да позовете Људку са којом нисте причали пет година и кажете јој: „Људка, хајде да завршимо ову причу: оно што сам рекла није у реду, ти си рекла шта си рекла…’Ајмо у биоскоп.“ И видећете како ће вам ноћу бити добро! Све се враћа стоструко и теби и онима које волиш, али не само крпицама, већ и душевним стањем. То је најдубља срећа! Али да би је досегли сваког минута треба размишљати шта да се каже, шта да се уради. То и јесте стварање.

Погледајте шта се дешава око вас: колико је добрих људи, чистих, задовољних, веселих лица. Ако видимо само гадости – значи то је у нама. Слично ће се са сличним спојити. Ако кажем: Ено, прође лопов – значи да сам украо ако не хиљаду долара, онда бар ексер. Не осуђујте људе, загледајте се у себе.

Спаси себе – и доста од тебе. Врати Бога у себе, окрени свој поглед, своје очи у себе, унутра. Заволи себе, а онда љубав према себи претвори у љубав према ближњем – то је правило. Сви смо изопачени. Уместо да будемо дарежљиви – цицијашимо. Живимо наопако, главом ходамо. Стати на ноге – значи дати. Али ако си дао десет хиљада долара, а онда због тога пожалио, помислио да је требало дати пет – сматрај да твога доброг дела нема ништа.

„Срећа“ је од речи „сад“

Мама и тата су семе створили, из слузи је наше тело настало, а душу је Бог удахнуо Духом Светим у свакога од нас. То је оно што се може сјединити са Богом. Човек је „троделан“: дух, душа и тело. Дух – када је суд чист тамо царује Господ. Тело – плот: то је месо, појести, истоварити се… Душа – емоције: добар филм, добра књига, добар разговор. Како се каже, неко воли лубенице, а неко свињску шунку. За моју душу су стари вестерни. Добра прича са старим добрим глумцима. Не само да у данашњим филмовима сисе и бутине секу – већ и мене тиме убијају. Прави филм је онај који без стида можеш погледати са петогодишњим дететом. То је храна за душу, а она мора бити од сорте: „чисто, добро, вечно“. Кад на пијаци купујеш месо добро га омиришеш. И ако смрди нећеш га купити. Тако се и према духовној храни треба односити.

„Срећа“ (счастье) је од речи „сад“ (сейчас). Сада је добро, сада хоћу и сада добијам. Сви хоће срећу, љубав и здравље. Хоће богатство. Не схватајући шта је то. Ја знам много богатих људи – и сви су као један – несрећни.

Цвеће се не ставља у прљаву посуду – прво се ваза опере. Тако и ми: потребно је да очистимо себе изнутра, да очистимо мисли – и тада долази Дух Свети, и добро нам је и без пара. Идеш са пуним новчаником и на улазу те по глави звекну и све отму – и нема пара. А Свети Дух у твојој души нико неће моћи да отме.

Понекад кажем нашем свештенику оцу Владимиру да је тело опна и да ће свеједно умрети. А он каже: „Петја, коња треба пазити.“ У праву је он, јер тело носи нашу душу. И ја чувам коња на сваки начин. У рупу скачем свако јутро, гњурим. Трудим се да једем не најукуснију храну, већ најквалитетнију, добру, једноставну, чисту, која расте на земљи…

Раније сам волео разне гурманлуке, а сада за мене нема ништа лепшег од хлеба и воде. Те намирнице имају најчистији укус. У сваком узрасту најбољи је кувар – глад. Ако не једеш два дана прекјучерашња каша од гриза биће укуснија од сваке дивље јаребице.

Једем као сви и живим као сви: тамо-амо….Али трудим се да што више производа одгајимо у башти: краставце, парадајз, купус, цвеклу. Тиме се бави моја жена.

Колико имам мачака – нисам бројао

Мени кажу: што си тако љут – у Бога верујеш, а псујеш. А без Бога бих убио! Ја се трудим, стварно, искрено се трудим. И Господ то види, зна и моја микроосећања, микронервозу…

Ето ми сада седимо, а заједно са нама је Бог. Истина, тако је! То нису руске народне бајке. А ако је са нама Бог, све се испуњава саџином. Садашњошћу. Ја тако живим: спремам храну, спремам кућу, перем судове, цепам дрва, ложим пећ, пишем песме, приче, нови програм понављам, спремам. Имам на дисковима проповеди Димитрија Смирнова, предавања Алексеја Иљича Осипова, професора духовне академије. Имам Јеванђеље, молитве…. Доста посла. Дан ми није довољан – лежем да спавам у четири сата. Имам пуно мачака, спремам им храну. Ето Њушећка која има 16 година, треба јој очи очистити. Она је најстарија мачка. Колико их је – нисам бројао – свака од њих има свој живот. Једне долазе, друге нестају. Неке пси растргну. Страшан је живот. Овде и звери има – вукови, рисеви, дивље свиње. Ово је добро место. Вукови не прилазе кући, сити су. А зечеви беже. Ја их не ловим. Не схватам какав је то спорт убијање животиња. Гледао сам један филм о Аљасци у коме ловац прича како годишње убије највише шест јелена, више му није потребно. То је реалан живот. Он иде у лов као што ми идемо у продавницу, и Богу је то угодно. А убијати само да би ухватили, да би звер пала, да би је препарирали и онда се препарираном животињом или кожом хвалили – то је ђаво. Нема средине, нема трећег. Два и два су четири, а не три и по.

Убиство је, уопште, посебна тема. Ја и жена смо породица убица. Запетљали смо се, убили смо много своје деце. Да нисмо чинили абортусе имали би деце колико има и Вања Охлобистин. Да ли можемо бити срећни? Сада ја и жена морамо да се кајемо, да молимо за опроштај и да се трудимо да живимо што исправније.

Жена је „направљена“ да роди 7-8 деце. Кад би тако и било, сва питања типа зашто живите, питања накита, спољашњег изгледа – нестала би. Тело постаје наборано, вене и лежемо у гроб. А после жене остају деца. Жена се спасава рађањем деце.

Хоћу што пре да заборавим…

Остати нормалан човек до краја живота – то је задатак.

Сваке ноћи треба поставити себи једноставно питање: проживео сам данашњи дан – коме је од тога било боље? Ето ја сам познати уметник, рокер – могу са вама разговарати тако да вас натерам да стојите „у ставу мирно!“ Али хоће ли ми од тога бити боље? Или вама? Једно од имена ђавола је – „делилац“, онај који дели. Унутрашњи ђаво нам говори: ти си у праву стари, построј их! Али трудим се да не будем такав. Померам се у свом душевном раду сваки дан. Корацима комарца.

Престати са радом на својој души, задовољство собом – то је смрт. Потребан је другачији приступ: гори сам од сваког створења. Гори сам и од мачке – она све ради правилно, Богом усмерена, има нагоне, нема избора. А ја могу да бирам и често грешим. Осећам потпуну немоћ. Ништа не могу без Бога.

Не желим ничим да се поносим: ни својом улогом у филму „Острво“, ни својим стиховима, ни песмама – хоћу са стране да посматрам све то. Мени је сваки дан – чудо, сваки дан је небо другачије. Ни један дан не личи на други. Срећан сам што сам то почео да примећујем. Много сам пропустио, јако ми је жао због тога. Зато плачем, у себи, наравно. Све је могло бити чистије и лепше. Један човек је рекао: ти си такве песме писао јер си пио вотку. Али ја сам их написао не захваљујући вотки, већ упркос њој. Са својих 60 година кажем: не треба губити ни минут овог живота, мало је времена, живот је кратак и у њему сваки трен може бити прекрасан. Важно је устати ујутро и поспремити око себе. Ако сам се пробудио у лошем расположењу, нећу узети да пијем вино, већ ћу рећи: „Господе, нешто ми је лоше. Уздам се у Тебе, мени ништа не полази за руком.“ Ето тај покрет је најважнији. Ако мене неко чује и потруди се да тако чини – неко од младих, лепих, док му игла још не виси из вене – то је победа.

Ви хоћете да се присетим. А ја хоћу да што пре заборавим. Хоћу да живим унутрашњим животом, духом, разумете ли? Много чиним за то, улажем сву своју невелику снагу, све усмеравам у том правцу. Видљиви свет је нешто што сутра може бити разрушено. Ето, јуче је дунуо страшан ветар и ја мислим: одуваће кров и сва моја музика, сви моји записи, све ће пропасти. Четвртог јула над Казањским је лило као из кабла, устао сам ујутро, гледам – Господ је срушио половину јаруге, избрисао лепу парцелу са мог имања, парцелу коју сам јако волео. Мислио сам да је све то моје. А Он ме је подсетио: „Ја сам газда, дечко, не бесни!“ Ето то се дешава. А ви хоћете да се сад напудеришем… Не вама, већ том животу сада показујем шипак. Престао сам да ценим тај живот иако сам у потпуности прилепљен за њега.

Са руског посрбио: Александар Мирковић