ПЕТАР БОЖОВИЋ: Докле ће ово овако зна ли ико?

Сила отме земље и градове, а камоли… А ја, што ћу, а и са киме ћу, мало руках малена и снага; сламка једна међу вихорове. Племе моје сном мртвијем спава. Суза моја нема родитеља. Нада мном је небо затворено. Да је иђе брата у свијету да зажали ка’ да би помога’… Има ли иђе иђе иђе иђе ишта ишта ишта, Има ли иокле, иокле, иокле, икаквога јава и аваза? Мога ли икад, икад, икад, исто, исто, исто, икако, икако, и од кога, дознат, да се црно чељаде, ичему, ичему, ичему, ичему, тобож нада?

А не знам ни што питам. Залуду се нечему надам а ни сам не знам чему. Знам, ‘иљаду година да живим, никад ништа ниокле чути нећу на ко’ црније’ гласова и абера…

У поводу прославе 600 година свете лавре Немањића манастира Морачког, одлазећи владика Дајковић на тој прослави, пред сам онај Балкан-кан који ће се десити, отприлике испричао је овакву причу на свом катунском дијалекту:

‘Ево ми смо били изградили некакве лије наше и богу ми фине су биле и оне су нама добро служиле и ми се о њима старали, а ево како ми се чини дођоше наке кокошке и рашчепркаше ове лије.’ То је било 1990. пред сам кан-кан-кан. Пре десетак година у мој скромни стан улетела је група задиханих млађахних људи из Ивањице, моје драге Ивањице, и заразила ме идејом о Кудесу и Нушићијади, обнови духа. Био сам несрећан где је нестала та Нушићијада коју је Соја Јовановић направила и, богами, ми смо направили ту лију. Али, не лези враже, дођоше балканска правила и применише се у сферама духа. Производ је она катастрофална ситуација која се може подвести под појаву слона у стакленој башти. Стакло се може набавити, али оне биљке које су тражиле негу, одређену температуру, светлост, изгазише и посадише свој лук. Лук је њихов и леје су њихове, а и кокошке.

Ово је време као и оно са почетка, сила да отме земље и градове, данас поготово у духовној сфери где нема суда сем Божијега или песничкога, ради се ко је јачи. Тако да се отме оно што се оком види, што му се допадне и брендира се: То је моје! Тако у једној суседној држави нашој ту, где народ још мисли да паприка није из Јужне Америке дошла у Европу, они су брендирали ајвар. У једној другој земљи, где су заједно кукали и ојкали, протешаре ове наше а брендираше њихово ојкање тако да ови ојкају тамо а ми овамо и тако се ојакње и кукање шири.

На сва ова питања ми се често враћамо у поезији чије су убојите речи понекад убојитије него онда када су написане. То је оно свемоћно оружје духа које је Бог подарио само реткима и које је неуништиво. Међутим, песник често нема одговоре на све него одговоре тражи питањем.

Докле ће ово, зна ли ико? Да ми је неко причао да ће ово оволико, не бих вјерово ни ово. Ово ти је ово. Ово нема другога имена. Све ми је ово од овога. Од овога ми зуби попадаше, од овога ми очи побијелеше, ово ће наџијвет само ово.”

(Беседа Петра Божовћа на “Прогнаној а слободној, првој а деветој Нушићијади” одржаној у суботу у Dorćol Platzu)