ПЕСНИК ЖИВОРАД НЕДЕЉКОВИЋ: Већина је сита беде и немаштине

Наградама „Бранко Миљковић”, „Ђура Јакшић”, „Меша Селимовић”, „Васко Попа”, „Јефимијин вез”, Змајевој и Дисовој награди, Живорад Недељковић (1959) придодао је и „Драинчеву награду”, коју је добио за књигу песама „Улазак”, коју је објавио „Архипелаг” из Београда. Награда ће песнику бити уручена данас у Прокупљу.

Недељковић, каже се у образложењу жирија, спада у ред најзначајнијих савремених песника српског језика, са веома снажном и јасно дефинисаном песничком пoетиком блиском поетици Радета Драинца. Нарочито то долази до изражаја у награђеној збирци песама „Улазак” , у којој су обједињене метафизичке и стварносне димензије човекове судбине са наглашеним понирањем у тајне људског бића и покушајима успостављања хармоније унутрашњег и спољашњег света сагласног са Драинчевим егзистенцијалним и песничким погледима.

Да ли себе доживљавате као Драинчевог наследника?

У Драинчевој поезији и у начину на који је настајала има много заводљивог. А где је заводљивост, ту је могућност за поређење и препознавање. Сам Драинац, сведочећи о настајању своје поезије и о томе колико се у том настајању исцрпљује, посредно нас опомиње да препознавања и поређења, и кад има важних сличности, нису могућа. У исцрпном аналитичком тексту о Драинцу, Радомир Константиновић вели да је поезија овог боема и изразито интригантне личности заправо истина бића једне велике мистификације, која се после Драинца у српској култури више никада није поновила.

А кад је реч о поетичкој блискости, та и друге квалификације из образложења жирија чине ме истински поносним, најпре због уоченог понирања у тајне људског бића.

Пишете, кажете, због „властитог усхићења и уживања”. Какав је утицај поезије данас?

Пишем можда најпре због тога. Утицај поезије данас сигурно није лако уочљив, али њен значај је непроценљив, управо због погубног контекста опште маргинализације духовности, чему се поезија чудесно опире, с постојаношћу која је за дивљење.

Ваша поезија је медитативна и урбана. Да ли градска средина спутава песника?

Сетимо се начас Драинчевих многобројних неспутаности и неупоредивих трагања за њима. На његовом примеру, рекло би се да песника ништа у потпуности не спутава. А опет, сигурно је да су ограничења бројна. Нека од њих доноси и градски живот у коме су, као под микроскопом, видљиви на малом простору и односи дирљиве међузависности, али и примери потпуне атавистичке саможивости. Суоченом с вишеструким распадима и наглим урушавањима вредности, часном човеку, тако и песнику, остаје да се не мири. Утолико и наречено спутавање може бити корисно.

Ситост, велите у једној песми, уљуљка тело. Значили то да немаштина и беда буде успавана чула?

Бројне су и различите и глади и ситости, утолико и одговори могу бити вишезначни. Живимо у времену кад је велика већина сита свега, а најпре беде и немаштине и због те ситости је дословно отупела и умртвљена. И такав модел живљења је могућ. А да ли је то достојан живот?

Владаоци, с медија, стално нам прете стезањем каиша. А ми радосни што каиш није дигнут до врата?

Тамо где се радост и срећа овако или слично могу изразити и дочарати, без сумње, није лако трајати. Али трајемо, у нади да ће нас тај стварни каиш везати за призивану сигурност, за жуђену извесност.

Никада лупежу нисте рекли да је лупеж, ни подлацу да је подлац. У нашем ћутању – намножише се и лупежи и подлаци?

У извесној мери, сви бирамо како ћемо живети и шта ћемо бити. И сви знамо како живимо и шта смо. И није нужно да нам ко каже нешто о томе. Знам много људи који су поносни због оног што јесу и који сем тог поноса немају готово ништа, а никада још нисам срео човека који се стиди због оног што јесте, због онога што стицајем околности или, да се нашалим, стицајем незаслуженог стицања, има. Лакше је без стида. А тамо где постоји свест о мери и о потребама, стид се подразумева и бива најбољи коректив.

У једној песми кажете: „Богати отимају божјацима”. Да ли је то друштво за које смо се борили?

Кроз читаву људску историју, то је уобичајен поредак ствари. Потпуно неприродан. У човековој је природи да се, најпре својом поезијом, избори за нешто што је природно. Поразно је, али изгледа као да се ни за шта нисмо борили, а јесмо, сведочи о томе наша поезија. Можда ће доћи време кад ће неваљалци, отимајући од ње, разумети општу погубност грабежи и свега што је неприродно. Уверен сам да оно мора доћи.

Нама малима, у великом свету, препоручујете да будемо задовољни „малим светковинама”. Скромност, у нашем народу, никада није била врлина?

Није на поезији да препоручује, она само раскошно постоји у самој суштини бића, а на нама је да је откривамо и тамо где је на први поглед нема. Да чинимо, откривајући је и богатећи своје унутрашње просторе, живот сношљивијим у овом свету који није постао савршено место. А свака појединачна скромност или стид због нечега што јесмо или нисмо урадили заиста немају цену.

У којој мери су песничка слобода и упорност важни за добру песму?

Има случајева, на срећу ретких, кад је и песничка слобода оспоравана, сва таква сажимања су имала и још имају погубне последице. Сажимања других слобода су, краткорочно, јер кратак је живот, за огроман број ускраћених много погубнија. Добра песма је увек и потпуна слобода. Она која се увек изнова осваја, упорно и постојано, јер упорне су и постојане и наше заблуде и предрасуде. Једнако као наше мистификације и наде да ће свет бити свршено место за живот.

Песме сте посветили: Кнуту Хамсуну, Шејмасу Хинију, Едварду Коцбеку, Бориславу Радовићу… Да ли су ови писци део ваше омиљене лектире?

То су ствараоци чијим се делима враћам, јер у њима препознајем и могућности за плодоносну дијалошку надградњу. Посебно су такве могућности бројне у поезији Борислава Радовића, јер је она, велики непомерљиви темељ са кога су израсле и високо се, разлистане, винуле драгоцене истине и о добу и о самој суштини бића.

Ви своје уточиште налазите у поезији, породичном животу и срећи сина?

Не постоји ни зрнце сумње кад је ваша тврдња у питању. И нека остане тако: без зрнаца сумње, без ремећења поменутих малих светковина. Чини ми се да у зрелом животном добу те мале светковиње постају својеврсна молитва.

Између Краљева и Чачка

Живите између Краљева и Чачка, између, како кажете, два „опустошена града”?

Ако уклонимо смеће и отровни талог ових транзиционих година, о опустошености најпре можемо говорити као о непогоди насталој услед појединачних преображаја пред којима је устукнула духовност. Тако и поезија. Срећом, знано је шта су сурогати, те тако и у Чачку, и у Краљеву, све виша јача свест о важности правих вредности. О општем добру као највећој вредности. О малигном дејству укорењеног схватања: нека је мени добро, не тиче ме се како је другима. А других се, дакако, тиче. Дужност је правих песника да мисле о томе и да учине све да малигност што пре нестане. Да не буде метастаза.

Тагови: Драинчева награда, Живорад Недељковић, Песник