ПЕСНИК И ПРОРОК НОВОГА ВЕКА: Владислав Петковић Дис 1880-1917-2010.

Од свих наших песника можда је Владислав Петковић Дис једини био погођен исконским и истинским проклетством које српски народ носи до дана данашњег. Писци тога народа и језика – нарочито.
А какав је био његов живот, на каљавом путу од Заблаћа преко београдске калдрме, париског сјаја па све до плаве морске воде? До утопљених душа? Мршав и јадан. Како то мора бити страшан јад кад је населио и онако мршаво испосничко тело, а то је носило дух и душу и ишло поносно, храбро, српски и епски.
Јад јаду га је додавао до краја његовог кратког века, јер пре рођења беше му одређена тамница. Сви покушаји – од писања песама, молитава, молби, до покушаја бекства, до понижења, све тежње да се ослободи тамнице осташе за „кораком пропадања“.

Ужаси који чине мрачном поезију Дисову производ су његове душе и метафизички испуњеног јадом његовог срца. Његово тело, сам изглед, сукоби су „распусности душевне“ и тако чим је исказао први стих прекинуо је везу са насртљивом стварношћу (ако ју је уопште и било) и преузимају га таласи маште као што ће га преузети таласи мора. Потопити душу.
Дис се поднивио и подигао међу дечјим гробовима браће и сестара и није чудо што је свуда видео гробље и што му је гроб једини путоказ у животу. Певајући о том свом вечном гробишту, он испева песме и гробовима двадесетог века. Видео је гроб и у сну и на јави, ако је јаве уопште и имао. Он је био део једне насртљиве и црне стварности коју је још црње посматрао кроз дебела стакла тешких наочара…
Он је отворио видике гробља за цео двадесети век.

Његова душа још давно беше утопљена у поетске визије које су му и биле једина његова стварност. Њоме је одагнао и померао суморну и неподношљиву стварност своју и ондашње Србије. Гледајући га како се креће кроз само њему проходне визије није ни чудно што су га другови и пријатељи видели као месечара и сањара. Ходио је нечујно као без тежине.

У тим песничким визијама изгледа да су га једино походили мртви и да је гледајући њих из векова старих јасно видео, певао и пророковао Нова гробља.
Поглед смрти из дубине векова није му дао мира: падао је свуда на садашњост, на његово тело и снове, на будућност тај бескрај далеки, и свуда су се издизали крстови, испред његовог унутрашњег погледа и виђења. Видети то све могу једино Песник и Пророк. И то једино ако су пали у тамницу, или газе стазом визије мртви Петковић, Ујевић, Црњански или Бећковић… још жив.
За таму нема горе тамнице од писања поезије. „Песник је увек у Тамници“, рече ми деведесетих година негде у Пољској Јосиф Бродски. Земаљске Тамнице су божије благо према метафизичким и то је Дис одлично схватао и опевавао. Сетимо се само из каквих се Тамница јављају По и Бодлер, Гогољ и Достојевски, из „Павиљона бр. 6“ Чехов, а још из какве наш песник Луче Микрокозма.
То је Онај живот а не неки други у којем је песник чим се родио пао. Само рођење је трагичан пад и из тог понора песник јеца и пева.

Са својим песничким визијама није могао добровољно и нормално да уђе у живот. За свога краткога века покушавао је да прескочи зидове који га одвајаху од живота. Били су сувише високи. А у њему малена снага. Стварност иза њих немилосрдна и горко склопљених руку.

Дис је стазама и путељцима заобилазио суморно време буђења века и стезало га је све, невидљивим оковима са којима беше рођен, а он се упути уклетим путем који је резервисан само за песника. Уместо крви у њему је текла уклетост коју ни савремене трансфузије свежом крвљу не би могле да ублаже. Зато је и био препознатљив, не само по спољашњем уклетом изгледу, на челу му је био урезак грб ЈАДА. Ни данас није јасно ко одређује песничке путеве: Бог или Ђаво.
Зато Он не могаше да се уклопи у ондашњу стварност. Имао је своју, која беше у дубокој завади са овоземаљском. Дозвола за улазак у њу није се могла добити и зато је севнула песма, загрмео је унутрашњи Бог, и то му беше права улазница.

Дисове праве стазе и путељци беху стихови и он је ходајући по њима заобилазио ђаволску стварност живота и супростављајући јој се одгонетајући сан речима. Писаше песме да би се одупро болној стварности, том млинском точку тела и душе и упери ново песничко светло на тек започети век.

Синуло је прејако светло ништавила из „Утопљених душа“ и на часак заслепило један велики критичарски дух, који је на „корак моћног пропадања“ одговорио свом силином моћног пера. Када је сутрадан протрљао очи, видео је све и све му је било јасније, и прими светло, али би прекасно.
Не треба кривити Критичара зашто што је загрмео како је загрмео. Престрашио се Дисовог гробља јер и без њега препун је српски сан (дан) тог јединственог Грба своје бесконачне историје. Гроб је српска судбина, али „Васкрсења не бива без смрти“.

6. и 7. март 2010. Слободан Милић