Песничка крв и логорска хладноћа: Шаламов о Јесењину
Ове године смо обележили 130 година од рођења Сергеја Александровича Јесењина (3. октобар 1895) а ускоро ће се навршити сто година од његове трагичне смрти (27. децембар 1925). Ове годишњице подсећају нас на песника који је обележио руску лирику својом непосредношћу, нежношћу и љубављу према родној земљи, али и на трагичан живот човека који није могао да преживи судар са временом које је тражило челичну хладноћу.
Јесењин је заувек остао један од најзначајнијиј руских песника XX века, човек који је своју судбину проживео у стиховима. О њему је, из перспективе човека који је преживео најгоре крајности једне епохе, писао Варлам Тихонович Шаламов, писац и сведок логора Колиме. Његов кратки есеј „Одговор на анкету о С. А. Јесењину“ из 1965.године, остаје један од најдирљивијих, најискренијих осврта на Јесењина, поглед који не романтизује песника, али дубоко осећа његову поетику и људскост.
Јесењин као песник судбине
Шаламов запажа:
„Јесењинове песме биле су његова судбина, то је главно, најважније.“
Он види у Јесењиновој поезији пулс живе крви, из које извире искреност и животна топлина, која надвладава све уметничке несавршености и храпавости појединих строфа. Чак и да нема беспрекорних песама, Јесењин има романсу као што је „Прозборила шума златна“, која му обезбеђује бесмртност у руској лирици.
Шаламов види Јесењина као песника који је живео у потпуној искрености према отаџбини:
„Ако викне света чета: ‘Остави Русију, живи у рају!’– Ја ћу рећи: не треба ми рај, дајте ми моју отаџбину!“
Ове речи и стиху, подсећа Шаламов, нису биле модерне у двадесетим годинама прошлог века, али су изузетно принципијелне и храбре, а време је показало да су искрене и патриотске.
Јесењин је имао два истинска учитеља: Александра Блока и Николаја Кљујева. Сви остали утицаји били су пролазни. Баш преко Кљујева, Јесењин је упознао имажинизам, књижевни правац који је трајао кратко, али је оставио дубок утицај на његов стил.
Шаламов наглашава да је Јесењинова поезија непосредна и чиста, песнички ритмична, „као народна песма“. Његове строфе увек се деле на смислене редове, а свaкa реч има тежину и мелодију, управо оно што га издваја од својих савременика и што га чини блиском читаоцу и данас.
Јесењинови пејзажи нису симбол или алегорија, већ живи прикази природе и људског живота. Шаламов подвлачи његову способност да поетизује и животиње, песме о кучки која се оштенила или упуцаној лисици, написане су с топлином, без претеране симболике. Животиње су у Јесењиновом свету део људског живота, једнако важне и занимљиве као људи. Ово још једном илуструје шта је за Шаламова била суштина поезије: истинитост, непосредност и способност да човека дохвати у његовој најчистијој форми.
Шаламов је видео свет који Јесењин није могао да преживи: индустријску, колхозну и репресивну епоху, свет у коме осетљивост постаје опасност. Јесењин је умро својом или туђом руком у Лењинграду, док је Шаламов преживео, сведочећи о суровости времена и губитку људског духа.
„Он није био слаб. Он је био сувише жив за своје време,“ каже Шаламов, указујући на трагичну снагу Јесењинове личности.
Тиме се открива дубока усаглашеност између два песничка живота: један крај, трагичан и рањив, и други који је преживео да би пренео истину о свету који уништава осетљивост.
Јесењинова поезија остаје вечни сведок руске душе и љубави према отаџбини. Шаламов нас подсећа да поезија није само утеха, она је сведочанство, огледало времена и људске природе. „Јесењин није изгубио живот узалуд. Он је показао границу после које поезија више не може да спасе човека.“
Данас, на 130 година од његовог рођења и скоро сто година од смрти, Јесењинов глас и даље одјекује кроз стихове, а поглед Варлама Шаламова нам омогућава да разумемо не само песника, већ и епоху која га је створила и која га је уништила.
Душан Опачић
—
Извори:
1. Варлам Шаламов, Ответ на анкету о С. А. Есенине, први пут објављено у: Сеоска омладина (Сельская молодёжь), Москва, 1965, бр. 9, стр. 8.
2. Шаламов, В. Т., Сабрана дела: В 6 т. + т. 7 (допунски): приче и огледи 1960–1970; песме; чланци, есеји, публицистика; из архиве писца, Москва: Књижни клуб „Књиговек“, 2013, стр. 245–246.
3. Архив В. Т. Шаламова: shalamov.ru
