Перо Зубац о чувеној Светлани из „Мостарских киша“: Тито ме је питао је ли ту било нешто

Светлана не постоји, она је рођена из детаља од четири девојчице које сам волео. То су биле моје прве љубави, из времена када сам имао 16, 17, 18 година и нормално је да су биле платонске. Да није било платонске љубави, не би било ни те песме, каже легендарни песник Перо Зубац.

Мостарске кише и нека друга земља

Његова „песма над песмама“ за коју је немачки преводилац својевремено рекао да уз Миљковићеву „Узалуд је будим“ представља најмоћнију песму Балкана, недавно је објављена у песничком избору под називом „Мостарске кише и нека друга земља“ сарајевског издавача „Art Rabic“. Уз њу, објављене су још три књиге новосадског поете — „Повратак Мостару“, „Гласови у тишини“ и „Записи из тихог времена“. Као додатна потврда да песничка реч Пера Зупца има и даље многобројну и верну публику, потврдиле су и крајем прошле године објављене изабране и нове песме у издању „Графопринта“ под називом „Одбрана сећања“.

Говорећи о тој „некој другој земљи“ и „тихом времену“ који су се сместили у наслове нових књига, Перо Зубац за Спутњик каже да је то заправо место и време његове младости.

„То је прича о мојој златној младости, а она се десила у оној Југославији. Све што сам постигао и постао, ово што сам сада, било је јасно већ за Титовог времена“, каже Зубац и наставља:

„Кад сам дошао на студије, прве две-три ноћи сам спавао под мостовима са пријатељем Милутином Павловим. Нисмо били добили дом, па смо се тако снашли. Али сам ја већ за шест месеци био новинар, а за годину дана сам постао главни уредник студентског листа, добио радну књижицу, плату… Недавно сам у Мостару, на Шантићевим вечерима, рекао једној младој девојци, забринутој за сопствену будућност:
’Па кад сам ја успео, и ти ћеш!‘ Тада је било тако. За време моје младости ја сам знао да ћу успети, имао сам неку сигурност. Сећам се да ме је једном, после много година, председник Републике Јосип Броз питао шта би могао да учини за мене. Ја сам му одговорио: ’Ништа. Све што је требало, све сте учинили.‘ Ето, то је било то ’тихо време‘.“

Тихо време гласне популарности

А у том тихом времену Зубац је, заједно са Миком Антићем и Душком Трифуновићем, био веома популаран, његова поезија се читала, преписивала, изводила, снимала… На питање да ли је баш због популарности можда остао изван радара озбиљне критике као „недочитани“ песник, Перо Зубац помирљиво каже да је то могуће, али да му то никад није сметало.

„Недавно је изашла библиографија мојих дела која има 4.911 одредница, ето толико сам ја писао, али и други о мени. Чињеница је, међутим, да је кад је о тој некој озбиљној критици реч о мени написана само једна књига: ’Перо Зубац у завичају поезије‘ академика Неђа Шиповца. Моја унука Милена је, као мала, за њу говорила: ’Ала је тешка ова књига, али има лепу слику,‘ мислећи на мој портрет на корицама, аутора Здравка Мандића. Објективно, било је пуно текстова о мени и није ми никад било стало до тога да буде неких студија о мени. А мера популарности… Знате, сви ми који смо то носили — Љуба Ршумовић, Мика Антић, Арсен Дедић, Душко Трифуновић, Изет Сарајлић — сви смо на неки начин били закинути, ваљда због оног става шта да пишем о њима кад је већ све написано.“

Међу анегдотама које су посебне и у Зупчевом сећању посебно место заузима једна са Хиландара. О томе му је Рале Дамјановић писао и то ће писмо, каже Перо Зубац, објавити као предговор некој будућој књизи.

„Мостарске кише“ на Хиландару

„То писмо Ралета Дамјановића сам сачувао за предговор некој будућој књизи, ако их буде. Пише ми Рале с Хиландара, како је открио да, будући да се тамо не пуши, понека цигарета може да се запали тамо где су радници који раде на санацији једног дела манастира. И он оде до њих, поздравио их и пита једног одакле је. Он одговори да је из Херцеговине. На то Рале каже: ’А, Херцеговина, значи, ’Мостарске кише‘.‘ Радник га је погледао и почео да рецитује прву строфу. Пита Рале овог другог да ли је то икад чуо, а он одговори: ’Знам је, можда не целу, али знам.‘ Поче и он, пише ми Рале и каже: ’Онда се и ја надовезах, али не оним мојим гласом са плоче, дођох до пола, заврших цигару, поздравих се, кренух, а онај један говори другу:‘ ’Перо није, а да ли је Рале…‘ Ето, два радника, однекуд, на Хиландару, говоре ’Мостарске кише‘…“

Шта је то дуже од пола века тако магично у тој песми, можда истинитост њених стихова, верна исповест онога што је млади песник доживео у Мостару? Шта се то заправо догодило, што је стало у песму, питамо Пера Зупца.

Ма, нема Светлане, све сам измислио

„Ма, нема Светлане, много тога у тој песми сам измислио. Што је говорио Мика Антић, у Периној песми кестење, а кад дођеш у Мостар — оно платани. Али није јој то сметало да постане велика… И то не само овде. Мој немачки преводилац је написао да је она, уз Миљковићеву ’Узалуд је будим‘, најмоћнија песма Балкана. На једном руском сајту ’орвел.ру‘ ’Мостарске кише‘ стоје у преводу на три језика. Кад сам уредника питао шта је у њој орвеловско, казао ми је: ’Питао сам је верује ли у комунизам‘, или ’Клајд Грифитс не би умео ни мрава згазити‘… Мислите ли на јунака из ’Америчке трагедије‘, питао ме је. Да, рекао сам, играо га је Мондгомери Клифт . А он каже: ’Побогу човече, шта су нам урадили.‘ Знам да та песма поред универзалности има и неких промрзлина и прогоретина, али никад нисам хтео ништа у њој да мењам. Она је једноставно таква каква је. А Светлана…. Да, она заиста не постоји, то су детаљи од четири девојчице које сам волео, моје прве платонске љубави, којих да није било не би било те песме. А и лепа су им имена, тим девојчицама које су створиле Светлану: Мирјана, Љиљана, Вера и Драгана. Сећам се, кад ми је док је Милош Жутић рецитовао ’Кише‘ пред Титом, Кардељем и бираним омладинцима, председник дао знак да му приђем и рекао ми: ’Пита друг Бевц је ли ту било нешто.‘ Кардељ то наравно није питао, Тито се само нашалио.“