ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО ВЕЛИКИ МЕША: Увек сви знају за несрећу и зло, само добро остаје скривено

На данашњи дан 1910. године рођен је књижевник Меша Селимовић, члан Српске академије наука и уметности. Писао је романе, приповетке, есеје и филмске сценарије.

Мехмед Меша Селимовић је био истакнути српски и југословенски писац из Босне и Херцеговине, који је стварао у другој половини 20. века. Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли. Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпропа за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као:професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, умјетнички директор „Босна-филма“, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост“.

Овако је велики Меша говорио:

* Зло се само снагом доказује, све остало памећу.

* Незадовољство је као звер:
немоћна кад се роди, страшна кад ојача.

* Кад ми је тешко, бежим у самоћу;
кад ми је још теже, тражим добре људе.

* Разуман се храни да живи, а луд живи само да се храни и гоји.

* Свакоме ћу признати право да ме превари – осим пријатељу!

* Кад би Бог кажњавао за свако учињено зло, не би на земљи остало ниједно живо биће.

* Требало би убијати прошлост са сваким даном што се угаси. Избрисати је да не боли. Лакше би се подносио дан што траје, не би се мјерио оним што више не постоји. Овако се мијешају утваре и живот, па нема ни чистог сјећања, ни чистог живота.

* Човјек треба да се одрекне свега што би могао да заволи, јер су губитак и разочарење неизбјежни. Морамо се одрећи љубави, да је не изгубимо. Морамо уништити своју љубав, да је не униште други. Морамо се одрећи сваког везивања, због могућег жаљења.

* Ја не бирам оно што имам. Не бирам у ствари ниста, ни родјење, ни породицу, ни име, ни град, ни крај, ни народ, све ми је наметнуто. Још је чудније што то морање претварам у љубав. Јер, нешто мора бити моје, зато што је све туђе, и присвајам улицу, град, крај, небо које гледам над собом од дјетињства. Због страха од празнине, од свијета без мене. Ја га отимам, ја му се намећем, а мојој улици је свеједно, и небу нада мном је свеједно, али нећу да знам за то свеједно, дајем им своје осјећање, удахњујем им своју љубав, да ми је врате.

* Случајност одлучује о моме животном путу и о мојој судбини и најћешце бивам доведен пред готов чин, упадам у један од могуцих токова, а у други це ме убацити само друга случајност. Не вјерујем да ми је унапријед записан пут којим ћу проћи, не вјерујем у неки нарочит ред овога свијета. Не одлучујемо, већ се затичемо. Стрмоглављени смо у игру, пуну небројених измјена, једног одредјеног тренутка, кад нас само та прилика чека, једина која нас може сачекати у току мијешања. Не можеш је заобићи, ни одбити. Твоја је, као вода у коју паднеш. Па пливаш или потонеш.

* Какве су да су, жене су мудрије и боље од мушкараца. То пред њима не треба рећи, али су мушкарци глупи, сујетни, уображени, не вриједе много, међу нама речено. И чудо је како нас жене трпе.

* Је ли то мудрост, да не очекујемо много ни од себе ни од других? Је ли то губитак или добитак, ако сазнамо праву мјеру, своју и туђу? Гибитак је што је та мјера ситна, а добитак што не тражимо више.

* Свијет се састоји од несавршених људи. Све друго је лаж. Или смрт. Савршени људи су у гробу. Па и то више нису људи. А код живих је мало више зла или мало више добра, па понекад претегне једно, понекад друго. Али зло чешће.

* Ватра је бесмислена и уништавајуца, као и мрзња.

* Пуст живот је гори него ништа, а људи се опет држе те пустоши, не вјерујући како има ишта друго. Ништа не би изгубили кад би пустили оно што имају, а боје се да не би добили, зато шуте и чекају.

* Увијек сви знају за несрећу и зло, само добро остаје скривено.

* Добар човјек види доброту у свакоме, а лош види у свему зло.

* Лаж може спријечити зло.

* Није важно што не чинимо добро, важно је да не чинимо зло.

* Више је добрих људи на свијету него злих. Много више! Само се зли даље чују и теже осјећају. Добри ћуте.

* Нико никоме не може натоварити толико муке на врат колико може човјек сам себи.

* Чудан свијет, оговара те а воли, љуби те у образ а мрзи те, исмијава племенита дјела а памти их кроз многе пасове, живи и надом и севапом и не знаш шта надјача и када.

* Волим људе, али не знам шта ћу с њима.

* Људи презиру све оне који не успију, а мрзе оне који се успну изнад њих; Навикни се на презир ако желис мир, или на мржњу ако пристанеш на борбу.

* Није човјек оно што мисли, већ оно што чини.

Тагови: Меша Селимовић