ОВА ПЈЕСМА СВИМА СРБИЊИМА: Филип Вишњић: 252 године од рођења

„Ова песма свима Србињима“ – тако је српски Омир, слепи видилац Филип Вишњић, отац српског епског песништва, завршавао сваку своју песму коју је сам спевао и уз струне гусала отпевао.

Све оно што није видео очима видео је душом, све оно што је видео душом сплео је у песму и оставио је потомству,с посветом која је надживела доба у коме је настала и постала свевремена посвета  свима Србињима, свему Српству.

Његов асиметрични десетерац(српски десетерац)-„Боже мили!Чуда великога!/Кад се шћаше по земљи Србији...!“преточио се у образац певања о роду, у образац певања и мишљења у садјеству визије слободарства коју је предосетио и умним очима видео.

Отуда се и његов значај може уклопити у запис који је у “Мемоарима“ оставио прота Матеја Ненадовић:“У ком се народу појаве јунаци и људи заслужни за отачаство, тај ће народ родити и оне људе који ће њихова дела описати.“

Слепи гуслар, најближи наш песнички предак,  Филип Вишњић, оставио је потомству 13 оригиналних  епских песама, устаничку епску хронику, најизразитији протрет Карађорђијев, портрет Вожда  Првог српског устанка, као и портрет српског народа, који ће како то Његош пева „водити борбу до пошљетка „и који ће и свој „Горски вијенац“, ту родну, јединствену , то народно јеванђеље, посветити не случајно него баш Карађорђу-„Праху Оца Србије“.

Збирни износ Вишњићевих оригиналних стихова износи 5001 стих, али тих 5001 стих  јесте и оно непрестано побуњено народно извориште; извориште живог борбеног искуства, народног живота у ропству одлучног и непомирљивог, чије нас искуство упућује у смеру опстанка у свим трагическим временима.

Слепи видилац- слепи гуслар поставио је на зиду времена рељефну  фреску устаничког Србства, фреску непобедивог јунака; оставио је психолошко – филозофски портрет народа, осликан стиховима“Србија се умирит не може!“ и то свеколиког Српства и с ове и с оне стране Дрине- „Дрино водо, племенита међо, измеђ` Босне и измеђ` Србије! – фреску која је дубоко урезана у само колективно биће.

Рођен је 25.априла 1767.године на Мајевици, у Горњој Трнови. Рано је остао без оца Ђорђа Вилића, тако да се његова мајка Марија Вишња преудала у село Међаше, близу Дрине. У детињству, у осмој години живота,  ослепео је од великих богиња, али је од тада и почео да учи свирање и певање уз гусле. Иако слеп пропутовао је многе крајеве под турском влашћу, ослушкивао дамаре незадовољног народног бића и о томе певао уз гусле.

Високе похвале изрекли су му не само Вук Стефановић Караџић, већ и Лукијан Мушици и Јернеј Копитар, а на његовом гробу били су урезани  стихови Јове Јовановића Змаја, 15.августа 1887.године, о чему сведочи Андра Гавриловић у биграфској књизи „Знаменити Срби XIX века“:“ на Вишњићев гроб слеже се младас Србадија и постави танку пирамиду као вид и белег општег признања. Речи урезане на тај споменик најбоље карактеришу значај Вишњићев:

Благо гробу и у тами што сјаји.

Где кандило припаљују нараштаји!

Кандило је жар што српске груди краси,

Вишњић га је чув`о да се не угаси.

Ми ти гробу камен дасмо.То можемо.

Венац прави твојој слави јоште дугујемо.

 

Одмах после Вишњићеве смрти 1834.године у селу Грк(у Срему) , сељаци су га сахранили и на простој дрвеној крстачи урезали гусле. Гусле, тај означитељски Вишњићев инструмент, које су у развојном луку спрке поезије својим громким одјеком увезале у чврсто повесмо трајања и пораз и победу.

 

Српство Косовским јунацима

 

Као што нам предање казује:неименованин песник Косовског циклуса је песник пораза, Вишњић је песник победе. И косковски певач и слепи видилац ииз историјских усудних збитија показали су авнвременску димензију борбе српског народа, дух слободасртва оне „сиротиње раје која глобе давати не може,/ни трепти турскога зулума…“Јер је крвца из земље проврела, земан дош`о ваља војевати/За крст часни крвцу прољевати…“

Не чуди онда што је баш у Крушевцу(мом „граду бијеломе“) из царског престолног града, Лазаревог,одакле се кренуло на Косово равно, подигнут у самом центру града Споменик Косовским јунацима(рад вајара Ђорђа Јовановића, који је добио другу награду на Светксој изложби у Паризу), са посветом „Српство косовским јунацима.“

На Споменику је уз Бошка Југовића са крсташ барјаком у руци и крилатим венцем победе, Девојком Србијом, са мачем и ловоровим венцем, и фигура гуслара Филипа Вишњића.

Из престонице српске из царског града Крушевца, његово мудро око, мотри нас кроз столећа.

Дело Вишњићево – непобедиви дух народа

 

По обиму његово дело чини 13 песама; четири су хагиографског карактера које је слушао и потом прерадио: „Свети Саво,“ „Свети Саво и Хасан-паша,“ „Смрт Марка Краљевића“(најлепша песма из циклуса песама о Марку Краљевићу), „Бајо Пивљанин и Бег Љубовић.“  

Песме о збивањима, јуанцима, учесницима, биткама, времену у коме су се ти догађаји одигравали, предводницима борби… свим подацима… испевао је сам. То су: „Буна на дахије“,“ „Бој на Мишару“, „Бој на Лозници“,“Бој на Чокешини“, „ Узимање Ужица“, “Кнез Иво Кнежевић“, „Лука Лазаревић и Пејзо“,“ Милош Стојичевић и Мехо Оругджић“,“ Хвала Чупићева“,“ Станић Станојло“,“ „Лазар Мутап и Арапин“ и „Бјелић Игњатије“.

Високим квалитетом изворне поезије и снажном песком уобразиљом Филип вишњић је трајно, историјски, поетски, обележио једно време, један несаломиви и непобедиви дух, дух народа који се „неда у ланце везати“(Његош).

Слике српског Хомера

 

Лик слепог гуслара који је нама познат није прави истински лик Филипа Вишњића.

За другу књигу народних песама која је објављена у лајпцигу 1813.године,  Вук Стефановић је тражио од Лукијана Мушицког, код кога је Вишњић најчешће долазио у манастир Шишатовац,  да му се за корице нарисује Вилип Слијепац. Но како не добија тражену слику он се обраћа неком немачком бакрописцу и овај ради тражену слику по Вуковом опису.

Потом прва живопискиња Катарина Ивановић(прва српска сликарка) ради слику слепог гуслара по властитој уобразиљи, али ни то није прави лик Вишњићев, то исто ће учинити и Анастас Јовановић, али ни то није прави лик. Потом ће Андра Гавриловић за већ наречену књигу „Знаменити Срби 19.века“ од загребачког карикатуристе Јосипа Даниловца затражити да му направи лик Филипа Вишњића и овај ће то радити али без свог потписа.

И то је онај лик који сви знамо- портрет слепог гуслара забачене главе уназад, са ретком белом косом, празних очних дупљи, са гуслама у наручју…

Она слика нашег претка, нашег Омира, чији поглед сеже дубоко у будућност.

Као и јека оног асиметричног мушког десеетерца који је премашио време настанка и доспео силином епског замаха и до нас данашњих.

И до Српства и Срба, и с` ове и с` оне стране и Дрине и Мораве и Мораче и Саве и Мутног Дунава.

И обележио и у памћење занавек утиснуо и бојеве, буне и устанке, и све наше ослободилачке ратове и прелио се дужином јаука и висином крика у дванаеетрац, тринаестерац – у српски стих памћења, у српски  стих вечности.

То је та бесмртна српска жртва васрксрла гласом гусала, васкрсла идејом слободем идејом човекољубља.

У сазвучју Вишњићевог десетерца , у мелодијском вртлогу његових слогова, у громовитом непокоривом усклику – населила се и песма данашњих отаџбинских песника.

Поносни на славног претка и свака песма тлу родном посвећена,  једна је латица у победоносном, ловоровом венцу у част Филипа Вишњића, нашег рапсода, аеда и лирника.